Сећам се…

Сећам се…

Био је март, оне године, не бих да јој изговорим ниједан број, ни онај 24. дан у месецу, ни онај 1999, како се броје године од Христовог рођења. Избегавам да изговорим и тај дан и ту годину, баш као што се и име нечастивог не изговара. Не изговарам је, али памтим…

Приштина 1999
Приштина 1999

Памтим пролеће које није ни стигло да се развије те године. И мук природе у предвечерје памтим. И звук сирене за ваздушну опасност кад после дугог завијања утихне и плач детета у колевци и страх који се увукао дубоко у коштану срж. Памтим… Очи нам велике, уши још веће, док сабијени у подруму ишчекујемо и ослушкујемо. Одакле ће стићи? Где ли ће пасти? Какво је то чудо што светли и стиже одозго? Ћутимо и ослушкујемо….

Пала је прва, друга, трећа бомба, а онда смо престали да бројимо. Светлост која исцртава путању бомбе у тамној ноћи и јак шиштећи звук који попут оштрог сечива пара ваздух и снажан прасак који уследи. Уздаси олакшања, далеко је… и стрепња… где ли ће завршити следећа?

Сећам се….

Сви смо, ко један, знали име града у северној Италији – Авијано, иако пре тога нисмо никада чули за њега, нити се његово име у било ком школском уџбенику помињало. Било је међу нама и оних код којих се толико развило чуло за опасност и који су чак могли да предосете када авиони са смртоносним теретом полете из тог, тамо, Авијана. Не знам како, али били су непогрешиви, баш као и сирена за ваздушну опасност. Није нам требало дуго да сви, чак и деца, научимо да распознајемо звуке. Знали смо када према нама лети беспилотна летилица, томахавка или авион бомбардер. Били су то дани опасног живљења, пркоса, страха и великог страдања.

Сећам се…

Научили смо да БРИФИНГ значи да ће се на ТВ-у огласити неки од НАТО генерала и каже свету где су то јуче и ноћас бомбе падале. Колатерална штета, и то смо научили шта је. Реч са двојаким значењем и тумачењем, за нас број невино страдалих од њихових бомби, за њих случајне жртве током ваздушних удара на легитимно изабране циљеве. Тако смо постали легитимни у избегличкој колони на тракторима, у Грделичкој клисури, на нишкој пијаци, у Варварину и Алексинцу, Приштини, Подгорици, Мурину, на Кошарама, у згради РТС-а, кинеској амбасади, на мосту код Орлана… свуда… сећам се…

Сећам се…

Женских клетви и мушких псовки док су нам погледи били упрти у небо, чекајући непријатеља одозго, кога смо призивали да сиђе мало доле да му ми покажемо. Јер ми не знамо и не умемо другачије, осим да непријатељу на часном мегдану погледамо у зеницу и да му „маму мамину“ ту… доле на земљи… где смо своји на своме и где смо вековима тако бранили своје.

Памтим све то, баш као што се сећам краја агоније, окончане после 78 дана.

Сећам се…

Првих тенкова и тешких танспортера са ознаком КФОР и НАТО звездом који су ушли на Косово. Одушевљена маса косовских Албанаца на улицама Приштине и цвеће за њихове ослободиоце…

Избројао сам…

Од тада је прошло 17 година. Памтим ја то, баш као и речи које недавно чух на телевизији, упућене из врха српске државе, да не би требало баш толико да памтимо оно шта нам је НАТО учинио.

Сећам се свих наших избора, али не могу да се сетим да смо избором некога или да смо том некоме, дали право и тапију на наше колективно памћење…

Сећам се…

Раније смо сваког 24. марта, уз звуке сирене излазили на улице Грачанице и тихо у мимоходу одали пошту свим страдалим у бомбардовању. То радимо и данас, али нас је у протестној колони све мање…Избројао сам…

Сећам се…

Нигде нас више нема, све нас је мање, и овде и тамо у централној Србији, осим у читуљама.

Сећам се… осиромашени уранијум не делује, или можда делује на колективно памћење…

 

Иван Миљковић