Добро јутро, кућо моја!

Распукла се метохијска равница подно Проклетија, зазеленела се житна поља. Осојанска котлина, увек родна и мирна, чека. Чека своје Србе и Црногорце да се врате из туђине. Све осим Метохије, за вредне мештане овог краја, све је туђина, иако имају децу и у Београду и у Тивту, иако су им браћа и у Будви и у Јагодини, иако су им унуци у Чикагу и Перту.

Јелица Дрљевић је из Жача, села у општини Исток. Има преко 80 година. Остала је без здравља, а деца су се расула по свету. Остала је без зуба па ми са руком преко уста каже: „Видиш, душо, доле је жачко гробље. Ту су ми сахрањени свекар и свекрва, а ту ћу и ја. Али, нека…, ајде да видиш моју кућу. Срушена је, али нека…, моја је…Имам пет синова и две кћери, двадесеторо унучади, свуда по свету, али чим је овај мој син, после 11 година, одлучио да се врати у на своје имање. Нисам размишљала. Кажем старом: „Идемо и ми!“

И тако је Јелица са својим мужем, сином, снахом и троје унучади дошла у своју Метохију, у своје село Жач, где је провела детињство, девојаштво, где се удала и децу изродила. Стекла је прилично, каже: две нове куће, штала, пољоприврене машине. „Али, дође неко време лудо, уђе неки ђаво у људе“, каже бака Јелица и „морали су као птице да оду из својих гнезда“. И тако 11 година. Тамо негде у централној Србији, устајала је и успављивала се уз пој метохијских птица, које је само она чула, уз мирис жачког цвећа, које је само она осећала.

И онда једног јутра стиже Јелица у Жач. „Добро јутро, кућо моја, иако си срушена, моја си!“. Поздрави Јелица рушевине своје куће коју је годинама градила са мужем, са којим је преко шездесет година у слози и љубави. И онда је остала без речи. „Каже, сузе и јецај су се заорили Метохијом“. Чуо се њен плач до Осојана, до села Опрашке, до Биче у клинској општини, до Гораждевца код Пећи. Одјекнуо је јецај до Високих Дечана и Грачанице. Препознале су јој глас и птице и дивљач из оближњих шума и заплакаше, заједно са њом. Али убрзо, јецај се претвори у песму, ону, „Густа ми магла паднала“.

И Јелица више не плаче. Ту је, на својојој земљи, сваког јутро погледа рушевине своје куће и замишља да је у својој кухињи и да кува „варенику“ за унуке. А унук Аца јој се родио после, када су се вратили из избеглиштва. Сада је у новој кући која није ни слична оној тамо, срушеној, али је на свом имању где је родила четворо деце.

Да ли је то Аца симбол живота у Жачу? Да ли је то Јеличин унук Александар, божји, или људски знак да ће Жач живети, да ће се још Жачана вратити на своје?

 

А. Ћ.