REČ KRITIKE: REVIZOR

GOGOLJ NAŠ SVAGDAŠNJI

Narodno pozorište Priština, sa sedištem u Gračanici

Režija:  Maurisio Fare

 

Priča „Revizora“, njegova polazišna situacija, jasna je, jednostavna i globalno prepoznatljiva. U malom provincijskom mestu pojavljuje se momak sa prestoničkim manirima, za koga gradski oci zaključe da je upravo onaj revizor, poslat sa najviše instance da iskontroliše njihov rad. Oni su – prvi čovek sreza, predsednik suda, upravitelji bolnice, škole, policije… Oni su mali, obični ljudi, priglupi i neobrazovani, koji su postali vlast isključivo zahvaljujući činjenici da u tom zabitom mestu boljih nije bilo, ogrezli u korupciji i kriminalu.

Reditelj Maurisio Fare ove lokalne moćnike smešta u prostor isturen u gledalište, čime pocrtava da je reč o običnim ljudima, jednakim onima iz gledališta. Taj daščani podijum, prekriven slamom, povremeno dobija dodatak u vidu očukanog kreveta ili istog takvog lavora, snažno, svedeno o i precizno sugerišući (Goran Stojčetović, scenograf) sirotinju i prljavštinu. Jedan kapak se na sredini podiže, kroz njega likovi – kao pacovi – izlaze na scenu. „Pacov“ i jeste prva reč koja se čuje sa scene, i to posle idiličnih zvukova noći i mirnog sna – tipičnog zatišja pred buru.

Revizor 1

Neprijatno probuđeni iz tog svog vašljivog i punog stenica životnog sna, oni su jadni, uzdrhtali, prave male prljave životinje. Ova komedija u Fareovoj interpretaciji počinje kao groteska, gde likovi u svojim prljavim gaćama i košuljama (uspešno stilizovan kostim Sare Bradić), u prvom strahu drhture kao grupa pacova uvezanih repova. Da li zbog ograničenja pozorišnog ansambla, ili zbog teze da su svi oni isti, tek glumci igraju po nekoliko likokva i to u okviru iste scene, dodavši tek deo odeće na sebe, ili pomerivši lažnu bradu.

Snažno upečatljiv Bojan Stojčetović deluje kao neki jeziv stvor sa kopitama,  dok se načelnik Aleksandra Miahilovića davi u svom lažnom autoritetu, delujući kao plašljiva ptica koja se naduva ne bi li zavarala protivnike. Njegova žena i ćekra željne su nekog drugačijeg muškarca. Verujući kako traži zeta, majka Anike Grujić postaje histerično ljubomorna na ćerku, pretvorivši se u pravu lavicu; ćerka Jasminke Hodžić je tužno smešan debeljuca, suviše neiskusna da bi se suprostavila majci. Branko Babović i Nebojša Đorđević, između ostalih likova su Bopčinski i Dopčinski – ona dva stvora koja sve o svakome znaju, pa su i predstavljeni više kao bića, nego kao ljudi, prekriveni krznom u koje kao da su zarasli.

Revizor 2

Pojavom lažnog revizora, Hljestakova, u maestralnoj interpretaciji Milana Vasića, predstava dobija ubrzanje, i u tom ritmu se nastavlja do kraja, bez pada, sa konstantnim usponom. Ovaj Hljestakov je samosvestan, šarmantan, površan, razmažen i nezlobiv prestonički bonvivan, lep u dobrom odelu – taji različit od gomile jadnika koju će, na kraju, vrhunski prevariti. Oteće im novac, zavesti žene i ćerke, i nastaviti bez posledica u svoj život „među javom i međ snom“. Jer Vasić, svojom interpretacijom, prevare Hljestakova diže na viši nivo, nivo majstora fantaziranja, koji ne laže samo drugove, već i sebe opija sopstvenim laganjem, dovodeći se do istinske sreće. Pa kad ga verni sluga, njegov glas razuma i anđeo čuvar, odlični Bojan Veljović, šalje na spavanje ne bi li prekinuo priču koja je otišla predaleko u lažima, on kao dete kome uzimaju omiljenu igraču, kenjka da neće da spava.

Prištinski „Revizor“ je vrlo jasna društvena satira, a patirniran Titov portret koji se ukazuje kod svakog dodizanja kapka, jedan diskretno provučen opštepoznati citat Slobe-slobode, kako i maska Merkelove pod kojom je onaj isti Hljestakov, smešatju ga u konkretan domaći prostor. Ne manje važno, ovo je i maštovita pozorišna igra sa nekoliko vrhunskih glumačkih kreacija, i pravi izbor za otvaranje Festivala.

 

Aleksandra Glovački