РЕЧ КРИТИКЕ: РЕВИЗОР

ГОГОЉ НАШ СВАГДАШЊИ

Народно позориште Приштина, са седиштем у Грачаници

Режија:  Маурисио Фаре

 

Прича „Ревизора“, његова полазишна ситуација, јасна је, једноставна и глобално препознатљива. У малом провинцијском месту појављује се момак са престоничким манирима, за кога градски оци закључе да је управо онај ревизор, послат са највише инстанце да исконтролише њихов рад. Они су – први човек среза, председник суда, управитељи болнице, школе, полиције… Они су мали, обични људи, приглупи и необразовани, који су постали власт искључиво захваљујући чињеници да у том забитом месту бољих није било, огрезли у корупцији и криминалу.

Редитељ Маурисио Фаре ове локалне моћнике смешта у простор истурен у гледалиште, чиме поцртава да је реч о обичним људима, једнаким онима из гледалишта. Тај дашчани подијум, прекривен сламом, повремено добија додатак у виду очуканог кревета или истог таквог лавора, снажно, сведено о и прецизно сугеришући (Горан Стојчетовић, сценограф) сиротињу и прљавштину. Један капак се на средини подиже, кроз њега ликови – као пацови – излазе на сцену. „Пацов“ и јесте прва реч која се чује са сцене, и то после идиличних звукова ноћи и мирног сна – типичног затишја пред буру.

Revizor 1

Непријатно пробуђени из тог свог вашљивог и пуног стеница животног сна, они су јадни, уздрхтали, праве мале прљаве животиње. Ова комедија у Фареовој интерпретацији почиње као гротеска, где ликови у својим прљавим гаћама и кошуљама (успешно стилизован костим Саре Брадић), у првом страху дрхтуре као група пацова увезаних репова. Да ли због ограничења позоришног ансамбла, или због тезе да су сви они исти, тек глумци играју по неколико ликоква и то у оквиру исте сцене, додавши тек део одеће на себе, или померивши лажну браду.

Снажно упечатљив Бојан Стојчетовић делује као неки језив створ са копитама,  док се начелник Александра Миахиловића дави у свом лажном ауторитету, делујући као плашљива птица која се надува не би ли заварала противнике. Његова жена и ћекра жељне су неког другачијег мушкарца. Верујући како тражи зета, мајка Анике Грујић постаје хистерично љубоморна на ћерку, претворивши се у праву лавицу; ћерка Јасминке Хоџић је тужно смешан дебељуца, сувише неискусна да би се супроставила мајци. Бранко Бабовић и Небојша Ђорђевић, између осталих ликова су Бопчински и Допчински – она два створа која све о свакоме знају, па су и представљени више као бића, него као људи, прекривени крзном у које као да су зарасли.

Revizor 2

Појавом лажног ревизора, Хљестакова, у маестралној интерпретацији Милана Васића, представа добија убрзање, и у том ритму се наставља до краја, без пада, са константним успоном. Овај Хљестаков је самосвестан, шармантан, површан, размажен и незлобив престонички бонвиван, леп у добром оделу – таји различит од гомиле јадника коју ће, на крају, врхунски преварити. Отеће им новац, завести жене и ћерке, и наставити без последица у свој живот „међу јавом и међ сном“. Јер Васић, својом интерпретацијом, преваре Хљестакова диже на виши ниво, ниво мајстора фантазирања, који не лаже само другове, већ и себе опија сопственим лагањем, доводећи се до истинске среће. Па кад га верни слуга, његов глас разума и анђео чувар, одлични Бојан Вељовић, шаље на спавање не би ли прекинуо причу која је отишла предалеко у лажима, он као дете коме узимају омиљену играчу, кењка да неће да спава.

Приштински „Ревизор“ је врло јасна друштвена сатира, а патирниран Титов портрет који се указује код сваког додизања капка, један дискретно провучен општепознати цитат Слобе-слободе, како и маска Меркелове под којом је онај исти Хљестаков, смешатју га у конкретан домаћи простор. Не мање важно, ово је и маштовита позоришна игра са неколико врхунских глумачких креација, и прави избор за отварање Фестивала.

 

Александра Гловачки