Kulturno nasleđe Ibarskog Kolašina, neprocenjivo

Opština Zubin Potok, ali meštani koji u njemu žive, sebe nazivaju Kolašincima, a svoj kraj, Ibarski, Stari ili jednostavno, Kolašin. Gorštaci su to, život i istorija ih nisu mazili, ali opstaju. Postoje dokumenta da se jedino oni nisu selili za vreme velike seobe Srba. Ostali su tu, na obroncima Mokre Gore i Rogozne, a tu su i danas.

Tu su, čuvaju svoje korene, svoje običaje, svoje svetinje. A svetinja ima, kao i širom Kosova i Metohije, koju često neki zaboravljaju u poslednje vreme. Drže Kolašinci do svoje pravoslavne vere i čuvaju svoje crkve i manstire.

„Kulturno nasleđe Srpske pravoslavne crkve, na teritoriji opštine Zubin Potok, je veliko. Imamo 12 hramova, u kojima se redovno vrši bogosluženje, imamo jedan hram u izgradnji, imamo takođe jedan hram od opšteg značaja koji je iz 14.veka, a to je crkva u selu Crepulje. Ona je u jako teškom stanju, ali smo ove godine, hvala Bogu, planirali da krenemo sa obnovom hrama, da zaštitimo taj naš velelpni hram i da, kao što je opstao svih ovih godina i svih ovih vekova, opstane i narednih vekova, da to ostane zaista u jednom nasleđu, koje ćemo ostaviti našim potomcima“, priča smireno i ponosno starešina Hrama Svete Trojice u Zubinom Potoku, sveštenik Milan Vasić, dok se u porti crkve igraju njegove kćeri, bliznakinje. Iz hrama se čuje tiha duhovna pesma, ali prodire duboko u dušu savkoga ko tuda prođe.

Neko mi je jednom rekao da je Ibarskom Kolašinu neko sve dao, Bog ili priroda. Ne sećam se više ko mi je to rekao i ne znam ko je bio darodavac, ali ovaj kraj zaista ima sve. Planine, reke, ravnicu, svetinje i ljude. Neki spomenici datiraju još iz rimskog perioda.

Kulturno nasleđe Ibarskog Kolašina, neprocenjivo
„U selu Međeđi Potok, na primer, imamo ostatke jedne crkve, koja se smatra da je iz rimskog perioda.Ostali su samo temelji i ostalo je delimično sačuvano groblje oko crkve. Na spomenicima čak nema ni natpisa. Smatra se da su se vremenom izbrisali, jer je to veoma stara crkva i crkva je po pričama meštana bila posvećena Svetom Apostolu Jevanđelisti Mateju. Na taj dan se meštani okupljaju na temeljima te crkvice i mole se za zdravlje svojih porodica,“objašnjava otac Milan.

A ko ne zna ko je Sveta kraljica Jelena Anžujska? Supruga kralja Uroša Pvog i majka kraljeva Dragutina i Milutina. Ko ne zna za tu ljubav? Kralj je naredio da se na dan njenog dolaska u Brnjake, gde je bio njegov dvor, cela dolina od Kraljeva do Brnjaka, zasadi jorgovanima, kako bi je podsećala na njenu rodnu Provansu. A Jelena, iako Francuskinja, bila je prava srpska kraljica. Otvarala je škole, opismenjavala posebno devojke, spremala im miraz za udaju. Crkva je proglasi sveticom. A izgradnjom veštačkog jezera Gazivode, oko koga se sada spore Beograd i Priština, sever i jug, i ne znam više ko ne, potopiše kraljičin dvor, ali ostaci hrama, nekim čudom, preživeše.

„Imamo u selu Brnjaku, ostatke dvora Svete carice Jelene Anžujske. Imamo ostatke hrama, u kome je ona obitavala. Ostali su temelji, a takođe ove godine planiramo da tamo počnemo izgradnju jednog hrama i da ostatke koji su ostali, konzerviramo, da se dalje ne bi obrušavali i da ostanu budućim generacijama u nasleđe,“ obećava sveštenik Milan Vasić.

A generacijama u nasleđe, ostao je i manastir Duboki Potok, hram koji je simbol pravoslavne vere i narodnog života, kažu meštani. Duboki Potok je vekovima predstavljao središte duhovnog života i prosetiteljskog rada. Monaški i crkveni život u ovom manstiru nikada nije zamirao i pored burnih vremena i ratnih stradanja. Nema tačnih podataka, ali nauka kaže da je manastir iz 14.veka. Manastir je nekoliko puta rušen i iznova vaskrsavao. Posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice, a narod ga naziva i „Crkvom Svete Ruke“, po relikviji, ruci Svetog Velikomučenika Nikite, koja se u manastiru nalazi od 1573. godine.

„Od velike i neprocenjive vrednosti jesu mošti koje se nalaze u Hramu Svetog Vavedenja, u manstiru Duboki Potok. To su mošti Svetog Velikomučenika Nikite i mošti Svetih Vrča iz Zočišta. Znači, deo mošti svetih vrača iz Zočišta, nalazi se u manastiru Duboki Potok i donešen je posle stradanja manstira Zočište, 1999.godine,“priseća se sveštenik Vasić, jer dobro pamti muke monaha iz Zočišta.

Po predanju, koje je zabeležio Grigorije Božović, Svetu Ruku je u Duboki Potok doneo i izgubio jedan dečanski monah. Kivot sa moštima pronašao je čuveni pop Đorđe, Kolašinac, koji je sa narodom tada, na starom crkvištu podigao novu crkvu. Manastir doživljava svoj duhovni procvat početkom ovog veka.

„Ovo naše kulturno nasleđe je neprocenjivo, ne može se proceniti kolika je vrednost toga, jer su to zaista stari spomenici koji postoje vekovima unazad, na ovim prostorima. I kao što su se naši preci trudili da to sačuvaju i mi se moramo truditi da sačuvamo i da našim potomcima ostavimo to bogatstvo u nasleđe. Moramo sve učiniti, kao što su naši preci činili, da našim potomcima ostavimo u nasleđe naše srpsko ime i naše srpske korene, koji su vekovima na ovim prostorima“, završava svoju propoved starešina Hrama Svete Trojice, sveštenik Milan Vasić.

A.Ć.