Културно наслеђе Ибарског Колашина, непроцењиво

Општина Зубин Поток, али мештани који у њему живе, себе називају Колашинцима, а свој крај, Ибарски, Стари или једноставно, Колашин. Горштаци су то, живот и историја их нису мазили, али опстају. Постоје документа да се једино они нису селили за време велике сеобе Срба. Остали су ту, на обронцима Мокре Горе и Рогозне, а ту су и данас.

Ту су, чувају своје корене, своје обичаје, своје светиње. А светиња има, као и широм Косова и Метохије, коју често неки заборављају у последње време. Држе Колашинци до своје православне вере и чувају своје цркве и манстире.

„Културно наслеђе Српске православне цркве, на територији општине Зубин Поток, је велико. Имамо 12 храмова, у којима се редовно врши богослужење, имамо један храм у изградњи, имамо такође један храм од општег значаја који је из 14.века, а то је црква у селу Црепуље. Она је у јако тешком стању, али смо ове године, хвала Богу, планирали да кренемо са обновом храма, да заштитимо тај наш велелпни храм и да, као што је опстао свих ових година и свих ових векова, опстане и наредних векова, да то остане заиста у једном наслеђу, које ћемо оставити нашим потомцима“, прича смирено и поносно старешина Храма Свете Тројице у Зубином Потоку, свештеник Милан Васић, док се у порти цркве играју његове кћери, близнакиње. Из храма се чује тиха духовна песма, али продире дубоко у душу савкога ко туда прође.

Неко ми је једном рекао да је Ибарском Колашину неко све дао, Бог или природа. Не сећам се више ко ми је то рекао и не знам ко је био дародавац, али овај крај заиста има све. Планине, реке, равницу, светиње и људе. Неки споменици датирају још из римског периода.

Културно наслеђе Ибарског Колашина, непроцењиво
„У селу Међеђи Поток, на пример, имамо остатке једне цркве, која се сматра да је из римског периода.Остали су само темељи и остало је делимично сачувано гробље око цркве. На споменицима чак нема ни натписа. Сматра се да су се временом избрисали, јер је то веома стара црква и црква је по причама мештана била посвећена Светом Апостолу Јеванђелисти Матеју. На тај дан се мештани окупљају на темељима те црквице и моле се за здравље својих породица,“објашњава отац Милан.

А ко не зна ко је Света краљица Јелена Анжујска? Супруга краља Уроша Пвог и мајка краљева Драгутина и Милутина. Ко не зна за ту љубав? Краљ је наредио да се на дан њеног доласка у Брњаке, где је био његов двор, цела долина од Краљева до Брњака, засади јоргованима, како би је подсећала на њену родну Провансу. А Јелена, иако Францускиња, била је права српска краљица. Отварала је школе, описмењавала посебно девојке, спремала им мираз за удају. Црква је прогласи светицом. А изградњом вештачког језера Газиводе, око кога се сада споре Београд и Приштина, север и југ, и не знам више ко не, потопише краљичин двор, али остаци храма, неким чудом, преживеше.

„Имамо у селу Брњаку, остатке двора Свете царице Јелене Анжујске. Имамо остатке храма, у коме је она обитавала. Остали су темељи, а такође ове године планирамо да тамо почнемо изградњу једног храма и да остатке који су остали, конзервирамо, да се даље не би обрушавали и да остану будућим генерацијама у наслеђе,“ обећава свештеник Милан Васић.

А генерацијама у наслеђе, остао је и манастир Дубоки Поток, храм који је симбол православне вере и народног живота, кажу мештани. Дубоки Поток је вековима представљао средиште духовног живота и просетитељског рада. Монашки и црквени живот у овом манстиру никада није замирао и поред бурних времена и ратних страдања. Нема тачних података, али наука каже да је манастир из 14.века. Манастир је неколико пута рушен и изнова васкрсавао. Посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице, а народ га назива и „Црквом Свете Руке“, по реликвији, руци Светог Великомученика Никите, која се у манастиру налази од 1573. године.

„Од велике и непроцењиве вредности јесу мошти које се налазе у Храму Светог Ваведења, у манстиру Дубоки Поток. То су мошти Светог Великомученика Никите и мошти Светих Врча из Зочишта. Значи, део мошти светих врача из Зочишта, налази се у манастиру Дубоки Поток и донешен је после страдања манстира Зочиште, 1999.године,“присећа се свештеник Васић, јер добро памти муке монаха из Зочишта.

По предању, које је забележио Григорије Божовић, Свету Руку је у Дубоки Поток донео и изгубио један дечански монах. Кивот са моштима пронашао је чувени поп Ђорђе, Колашинац, који је са народом тада, на старом црквишту подигао нову цркву. Манастир доживљава свој духовни процват почетком овог века.

„Ово наше културно наслеђе је непроцењиво, не може се проценити колика је вредност тога, јер су то заиста стари споменици који постоје вековима уназад, на овим просторима. И као што су се наши преци трудили да то сачувају и ми се морамо трудити да сачувамо и да нашим потомцима оставимо то богатство у наслеђе. Морамо све учинити, као што су наши преци чинили, да нашим потомцима оставимо у наслеђе наше српско име и наше српске корене, који су вековима на овим просторима“, завршава своју проповед старешина Храма Свете Тројице, свештеник Милан Васић.

А.Ћ.