Uspešan nastup Pozorišta iz Vranja

Uprkos nepostojanju adekvatnih uslova za rad, Vranjsko pozorište „Bora Stanković“, ove godine je na Festivalu „Joakim Vujić“ gostovalo sa dve, veoma zahtevne predstave. Glumci su uspeli da izazovu interesovanje publike, dobiju pozitivne kritike i iskoriste priliku da podsete javnost, da se ne nazire skori kraj adaptaciji njihovog pozorišta, koje je pre četiri godine izgorelo u požaru.

Staro zdanje Pozorišta „Bora Stanković“ iz Vranja izgorelo je u julu 2012. godine, u požaru koji je podmetnut. Od tada,  glumci predstave priređuju u Domu vojske, a probe na još nekoliko lokacija u gradu.  Scena u Domu vojske je mala, prostor neadekvatan za izvođenje predstava, zbog čega, kako je rečeno na okruglom stolu kritike, trpe svi, najviše glumci i publika.

„Zato mi i najbolje razumemo kolege iz prištinskog Narodnog pozorišta, jer na svojoj koži osećamo kako je to biti bez krova nad glavom“, rekao je direktor Vranjskog pozorišta Srđan Jovanović.

Predstavama „Tri sestre“ po tekstu Antona Pavloviča Čehova, u režiji Trajča Georgijeva i jednočinkom „Igra“, po tekstu Semjuela Beketa, u režiji Ane Grigorović, trećeg i četvrtog festivalskog dana, publici su se predstavili članovi vranjskog ansambla. Oba puta, pobrali su sve simpatije publike.

„ Posle premijer predstave „Tri seste“  u Vranju, decembra prošle godine, osnovna zamerka kritike odnosila se na preovlađujuće sentimentalni ton, tako stran Čehovu. Ono što smo videli  tokom festivalskog izvođenja (u Gračanici), čvrsta je, gorka i žestoka interpretacija života izneverenih očekivanja, prepoznatljiva u savremenosti, a verna piscu“, ističe kritičarka Aleksandra Glavocki.

Igra 1

„U predstavi „Igra“, vranjski glumci su od požara u pozorištu u sličnoj egzistencijalnoj klopci, baš kao i junaci u Beketovoj igri, koji su se našli u ljubavnom trouglu i koji u nedogled ponavljaju priču o svojoj vezi, promišljajući zašto su se našli u ovakvoj bezizlaznoj situaciji. Primorani od svetla sistema, oni nastavljaju da igraju i prave nove predstave, proizvodeći iluziju da su i dalje živi i vidljivi. Međutim, istina je sasvim drugačija. Bez osnovnih uslova i prave pozorišne sale, Vranjsko pozorište gubi publiku i sve više pravi umetničke kompromise. Sa smanjenim godišnjim budžetima zbog pravljenja pozorišne zgrade, neadekvatnim prostorom za rad i izvedbu, život pozorišne umetnosti u Vranju stoji. Igrajući se pozorišta, činimo ga suštinski mrtvim. Da li je to još jedna igra naše zapuštene kulturne stvarnosti?“, pita rediteljka Ana Grigorijević.

I.M.