Успешан наступ Позоришта из Врања

Упркос непостојању адекватних услова за рад, Врањско позориште „Бора Станковић“, ове године је на Фестивалу „Јоаким Вујић“ гостовало са две, веома захтевне представе. Глумци су успели да изазову интересовање публике, добију позитивне критике и искористе прилику да подсете јавност, да се не назире скори крај адаптацији њиховог позоришта, које је пре четири године изгорело у пожару.

Старо здање Позоришта „Бора Станковић“ из Врања изгорело је у јулу 2012. године, у пожару који је подметнут. Од тада,  глумци представе приређују у Дому војске, а пробе на још неколико локација у граду.  Сцена у Дому војске је мала, простор неадекватан за извођење представа, због чега, како је речено на округлом столу критике, трпе сви, највише глумци и публика.

„Зато ми и најбоље разумемо колеге из приштинског Народног позоришта, јер на својој кожи осећамо како је то бити без крова над главом“, рекао је директор Врањског позоришта Срђан Јовановић.

Представама „Три сестре“ по тексту Антона Павловича Чехова, у режији Трајча Георгијева и једночинком „Игра“, по тексту Семјуела Бекета, у режији Ане Григоровић, трећег и четвртог фестивалског дана, публици су се представили чланови врањског ансамбла. Оба пута, побрали су све симпатије публике.

„ После премијер представе „Три сесте“  у Врању, децембра прошле године, основна замерка критике односила се на преовлађујуће сентиментални тон, тако стран Чехову. Оно што смо видели  током фестивалског извођења (у Грачаници), чврста је, горка и жестока интерпретација живота изневерених очекивања, препознатљива у савремености, а верна писцу“, истиче критичарка Александра Главоцки.

Igra 1

„У представи „Игра“, врањски глумци су од пожара у позоришту у сличној егзистенцијалној клопци, баш као и јунаци у Бекетовој игри, који су се нашли у љубавном троуглу и који у недоглед понављају причу о својој вези, промишљајући зашто су се нашли у оваквој безизлазној ситуацији. Приморани од светла система, они настављају да играју и праве нове представе, производећи илузију да су и даље живи и видљиви. Међутим, истина је сасвим другачија. Без основних услова и праве позоришне сале, Врањско позориште губи публику и све више прави уметничке компромисе. Са смањеним годишњим буџетима због прављења позоришне зграде, неадекватним простором за рад и изведбу, живот позоришне уметности у Врању стоји. Играјући се позоришта, чинимо га суштински мртвим. Да ли је то још једна игра наше запуштене културне стварности?“, пита редитељка Ана Григоријевић.

И.М.