Светозар Башчаревић: Радом човек брани достојанство

(Прича из Огледног пољопривредног добра „Ђуро Пуцар Стари“)

А, тражите кућу „нашег Света“, рече један мештанин на улазу у Зубин Поток, када упитасмо где живи Светозар Башчаревић. И показа нам сређену кућу, која се својом архитектуром и бојом уклопила у природне лепоте Ибарског Колашина. Дочека нас брачни пар Башчаревић, са осмехом, онако како и приличи српским домаћинима.

„Захваљујући неким добрим људима, моја породица и ја преживесмо ужасе и страхоте рата у Босни. Вратисмо се живи и здрави на моје Косово, у мој Колашин“, започиње своју животну причу, Светозар Башчаревић, посматрајући нежно своју супругу, са којом је скоро четрдесет година у складном браку. Каже, „она је осетљива, па се бојим да не заплаче за оним што је остало тамо, у Босни, где смо провели најлепше године свог живота“. Није заплакала. Издржала је госпођа Башчаревић и веће патње.

Светозар Башчаревић је инжењер металургије. Родио се у Угљару, недалеко од Зубиног Потока и врло рано отишао, како каже “трбухом за крухом“, у Босну и Херцеговину, која некада није била иностранство. Сада, јесте, са уздахом и носталгијом, каже Свето.

Испод куће породице Башчаревић, пластеници, у једном цвеће, у остала два тек засађени парадајз и краставци. Бави се Свето успешно пољопривредом, а није пољопривредник, али каже, њему рад причињава задовољство.

“У сваком случају, задовољство је бавити се пољопривредом. Уствари, задовољство је бавити се било којом врстом посла који даје егзистенцију породици и који човека прави човеком. Управо, свакакав рад који доноси некакав профит, некакву добит, а то значи егзистенција породице, човека чини човеком, у том смислу што не зависи од некога другог, не зависи од хуманитарних оранизација, не зависи од Црвеног крста, Каритаса и ових других. Радом човек брани своје достојанство“, каже Свето и саветује: „Пољопривредом може да се бави и онај који нема неке почетне имовине, а он то може да осмисли на разно разне начине, да ли закупом или уступком земљиша, да ли уз помоћ пријатеља или неких других добрих људи, који не могу из разно разних разлога да обрађују земљу.“

Светозар Дабижљевић: Радом човек брани достојанство

Једини начин да прехрани, тада петочлану породицу, после избеглиштва и повратка на своје имање, Свето је видео у земљорадњи.

„Када сам дошао овде на огњиште, на очевину и дедовину, читав Балкан је био захваћен ратом и била је криза. Ја сам, на срећу, имао малу површину и већ неко предзнање и видео сам једину шансу тада, у том времену када сам избегао, у бављењу пољопривредом и да се производњом хране прехранимо“, прича лагано Свето, док му поглед лута негде у даљину, преко врхова Мокре Горе, објашњавајући да ипак „у сваком послу човек мора да има неку рачуницу, јер ако нема, онда посао нема смисла. Код нас је земља уситњена, што није добро и није профитабилно, али ако искористиш сваку стопу земље, исплати се“.

Башчаревићи су имали само 30 ари земље када су почели пољопривредну производњу. А на тој малој површини сада свега има. Осим пластеника, ту је засад малина и воћњак. Између воћки, грашак, салата, пасуљ. И још када се засеје земља коју узимају под закуп, роди, не само за породицу, него и за продају и за лепу зараду.

„Овде на овом имању смо у почетку сви скупа, комплетна породица здушно радили да бисмо преживели, јер нисмо имали другачије шансе, већ бавећи се пољопривредом на својо њивици и узимањем земље у закуп. То је било основно размишљање и сви смо били укључени. Како је живот текао даље, таст и ташта су већ јењавали, посустајали због болести, супруга је морала више да се посвети њима, ћерка је већ радила свој посао, тако да сам једно време радио сам. У последње време, покушавам да укључим у овај рад красну комшијску децу, да их плаћам и да они тај период кризе, који сам ја имао пре 20 година, преброде радећи код мене. Значи, упошљавам радну снагу.

А продаје се, није лоше, уствари, добро је“, наглас размишља Свето.

„Нешто продајем у Митровици на пијаци, имам своје муштерије, нешто накупцима, имам и неке уговоре са неколико већих трговинских кућа“, објашњава овај некадашњи металург из Брезе, своју продајну мрежу.

Светозар Башчаревић је био цењени стручњак у области црне металургије. Могао је тих ратних година и даље, у иностранство, где би радио посао у својој струци и где не би био на сунцу од јутра до мрака. Зашто Зубин Поток, зашто назад на Косово?

„Определио сам се за Зубин Поток, јер нам је богом дата ова клима, овај положај, ови природни ресурси, а пре свега овај народ са својим културним и осталим навукама. С обзиром да имам право и да прокоментаришем, јер сам дуго времена живео ходајући и путујући и по другим земљама, тврдим, овај народ, на овим просторима је нешто посебно. Толико је изнедрио умних и способних људи који су живели и ван Зубиног Потока. Овде има природног потенцијала, и у ресурсима и у људству.Нажалост, по мени, користи се, али сасвим недовољно. Тим људима треба мало више храбрости, самопоуздања и веровања у себе да они то могу, уз све ово што нам је природа подарила. Стварно, били бисмо можда покретач и пример свим другим срединама. Стварно ми је жао што те ресурсе све не искористимо. Имамо потенцијала у туризму, у историјским знаменитостима, имамо успешне људе са ових простора који раде у другим срединама, који могу да нам помогну да све то подигнемо на један мало већи ниво“, наглашава Свето.

Кћерка Башчаревић, професор на Учитељском факултету, није била ту, али су је родитељи непрекидно спомињали. Тек толико да се зна, да је то њихова највећа љубав, највећа срећа и највећи успех. И рекло би се да је ова породица заиста успешна.

„ Не смтарам себе успешним човеком, али могу себе да сматрам човеком за пример“, скромно и кроз осмех каже Свето и опет се враћа на причу о раду: „Једино радом људи могу да одбране своје достојанство и свој понос, јер природа нам је подарила разум. Неразумно је, имао породицу или био сам, да се не бориш за своју егзистенцију, него тражиш од некога помоћ, не знам, од Црвеног крста или других хунанитарних организација. По мени, сваки озбиљан човек треба да искористи своје више потенцијале, значи, интелектуалне и радне, а то сви ми имамо, неко више, неко мање. Човек само својим радом може да биде пример, мотор и покретач. Не сматрам себе успешним“, понавља „наш Свето“ јер зна да на овим просторима има далеко успешнијих људи, како каже: „Има овде људи који су много више створили, и интелектуалним и физичким радом, него моја породица и ја. Сви ми знамо да су овде и многе донаторске организације помогле вредним људима. Неко је то више искористио, на срећу, неко мање, нажалост, али ако мислимо да опстанемо на овим просторима, морамо да подстичемо да сви будемо богати, јер ако будемо сви богати, а то можемо једино радом, онда ће нам свима бити лепше и не треба да тражимо ни запад ни неку другу земљу да одемо. Само да искористимо све потенцијале које имамо овде, где би нам био крај!?“

Порука овог вредног домаћина је јасна, али има нешто збуњујуће на његовом имању. Можда збуњујуће за младе, али за старије, не знам…Наиме, у једном пластенику Светозара Башчаревић пише „Огледно пољопривредно добро „Ђуро Пуцар Стари““ и поред натписа слике Че Геваре, Маркса, Лењина, Тита и Ђуре Пуцара,за оне који не знају, првог председника Босне и Херцеговине после Другог светског рата. Јеси ли ти, Светозаре комуниста? Одакле ове слике? Шта значе?

„Нису ове слике показатељ моје политичке припадности. Ово је…, како бих вам рекао, показивање моје туге за Југом, не политички, већ моје туге за лепим данима, срећним данима. Ја сам најлепши део живота провео у Босни. Много дивних тренутака ме везује за Босну, а живео сам у систему пословних и других успеха. Дакле, много сам доживео у једном систему. У последњих двадесетак година, као и многи, доживео сам разочарење. Кроз ове слике сам хтео, не да оживим, него да само подсетим на тај пређашњи живот, тај живот у једном систему који је за мене био диван. Желим да остане једна трајна успомена на све лепо што је било у том систему, желим да подсећам све који то желе, на срећу и успех, на слогу и мир, на тај неки далеки живот и на те дивне тренутке. Сигурно је и тај систем, као и многи системи, имао лоших карактеристика, али ја сам, на своју срећу, запамтио све оно што је било добро и хоћу да се сећам тог живота и тих успомена, кроз ове слике и кроз овај рад“, објашњава Светозар Башчаревић.

Одлазимо са Огледног добра „Ђуро Пуцар Стари“, док нас брачни пар Башчаревић топлим осмехом и благим речима позива на кафу, на ручак. Кажу, такав је обичај, издалека смо. Одлазимо из Угљара, недалеко од Зубиног Потока размишљајући. Какав би свет био када би људи размишљали као Свето? „Радом бранимо своје достојанство и памтимо само лепе тренутке.“
А.Ћ.