Svetozar Baščarević: Radom čovek brani dostojanstvo

(Priča iz Oglednog poljoprivrednog dobra „Đuro Pucar Stari“)

A, tražite kuću „našeg Sveta“, reče jedan meštanin na ulazu u Zubin Potok, kada upitasmo gde živi Svetozar Baščarević. I pokaza nam sređenu kuću, koja se svojom arhitekturom i bojom uklopila u prirodne lepote Ibarskog Kolašina. Dočeka nas bračni par Baščarević, sa osmehom, onako kako i priliči srpskim domaćinima.

„Zahvaljujući nekim dobrim ljudima, moja porodica i ja preživesmo užase i strahote rata u Bosni. Vratismo se živi i zdravi na moje Kosovo, u moj Kolašin“, započinje svoju životnu priču, Svetozar Baščarević, posmatrajući nežno svoju suprugu, sa kojom je skoro četrdeset godina u skladnom braku. Kaže, „ona je osetljiva, pa se bojim da ne zaplače za onim što je ostalo tamo, u Bosni, gde smo proveli najlepše godine svog života“. Nije zaplakala. Izdržala je gospođa Baščarević i veće patnje.

Svetozar Baščarević je inženjer metalurgije. Rodio se u Ugljaru, nedaleko od Zubinog Potoka i vrlo rano otišao, kako kaže “trbuhom za kruhom“, u Bosnu i Hercegovinu, koja nekada nije bila inostranstvo. Sada, jeste, sa uzdahom i nostalgijom, kaže Sveto.

Ispod kuće porodice Baščarević, plastenici, u jednom cveće, u ostala dva tek zasađeni paradajz i krastavci. Bavi se Sveto uspešno poljoprivredom, a nije poljoprivrednik, ali kaže, njemu rad pričinjava zadovoljstvo.

“U svakom slučaju, zadovoljstvo je baviti se poljoprivredom. Ustvari, zadovoljstvo je baviti se bilo kojom vrstom posla koji daje egzistenciju porodici i koji čoveka pravi čovekom. Upravo, svakakav rad koji donosi nekakav profit, nekakvu dobit, a to znači egzistencija porodice, čoveka čini čovekom, u tom smislu što ne zavisi od nekoga drugog, ne zavisi od humanitarnih oranizacija, ne zavisi od Crvenog krsta, Karitasa i ovih drugih. Radom čovek brani svoje dostojanstvo“, kaže Sveto i savetuje: „Poljoprivredom može da se bavi i onaj koji nema neke početne imovine, a on to može da osmisli na razno razne načine, da li zakupom ili ustupkom zemljiša, da li uz pomoć prijatelja ili nekih drugih dobrih ljudi, koji ne mogu iz razno raznih razloga da obrađuju zemlju.“

Svetozar Dabižljević: Radom čovek brani dostojanstvo

Jedini način da prehrani, tada petočlanu porodicu, posle izbeglištva i povratka na svoje imanje, Sveto je video u zemljoradnji.

„Kada sam došao ovde na ognjište, na očevinu i dedovinu, čitav Balkan je bio zahvaćen ratom i bila je kriza. Ja sam, na sreću, imao malu površinu i već neko predznanje i video sam jedinu šansu tada, u tom vremenu kada sam izbegao, u bavljenju poljoprivredom i da se proizvodnjom hrane prehranimo“, priča lagano Sveto, dok mu pogled luta negde u daljinu, preko vrhova Mokre Gore, objašnjavajući da ipak „u svakom poslu čovek mora da ima neku računicu, jer ako nema, onda posao nema smisla. Kod nas je zemlja usitnjena, što nije dobro i nije profitabilno, ali ako iskoristiš svaku stopu zemlje, isplati se“.

Baščarevići su imali samo 30 ari zemlje kada su počeli poljoprivrednu proizvodnju. A na toj maloj površini sada svega ima. Osim plastenika, tu je zasad malina i voćnjak. Između voćki, grašak, salata, pasulj. I još kada se zaseje zemlja koju uzimaju pod zakup, rodi, ne samo za porodicu, nego i za prodaju i za lepu zaradu.

„Ovde na ovom imanju smo u početku svi skupa, kompletna porodica zdušno radili da bismo preživeli, jer nismo imali drugačije šanse, već baveći se poljoprivredom na svojo njivici i uzimanjem zemlje u zakup. To je bilo osnovno razmišljanje i svi smo bili uključeni. Kako je život tekao dalje, tast i tašta su već jenjavali, posustajali zbog bolesti, supruga je morala više da se posveti njima, ćerka je već radila svoj posao, tako da sam jedno vreme radio sam. U poslednje vreme, pokušavam da uključim u ovaj rad krasnu komšijsku decu, da ih plaćam i da oni taj period krize, koji sam ja imao pre 20 godina, prebrode radeći kod mene. Znači, upošljavam radnu snagu.

A prodaje se, nije loše, ustvari, dobro je“, naglas razmišlja Sveto.

„Nešto prodajem u Mitrovici na pijaci, imam svoje mušterije, nešto nakupcima, imam i neke ugovore sa nekoliko većih trgovinskih kuća“, objašnjava ovaj nekadašnji metalurg iz Breze, svoju prodajnu mrežu.

Svetozar Baščarević je bio cenjeni stručnjak u oblasti crne metalurgije. Mogao je tih ratnih godina i dalje, u inostranstvo, gde bi radio posao u svojoj struci i gde ne bi bio na suncu od jutra do mraka. Zašto Zubin Potok, zašto nazad na Kosovo?

„Opredelio sam se za Zubin Potok, jer nam je bogom data ova klima, ovaj položaj, ovi prirodni resursi, a pre svega ovaj narod sa svojim kulturnim i ostalim navukama. S obzirom da imam pravo i da prokomentarišem, jer sam dugo vremena živeo hodajući i putujući i po drugim zemljama, tvrdim, ovaj narod, na ovim prostorima je nešto posebno. Toliko je iznedrio umnih i sposobnih ljudi koji su živeli i van Zubinog Potoka. Ovde ima prirodnog potencijala, i u resursima i u ljudstvu.Nažalost, po meni, koristi se, ali sasvim nedovoljno. Tim ljudima treba malo više hrabrosti, samopouzdanja i verovanja u sebe da oni to mogu, uz sve ovo što nam je priroda podarila. Stvarno, bili bismo možda pokretač i primer svim drugim sredinama. Stvarno mi je žao što te resurse sve ne iskoristimo. Imamo potencijala u turizmu, u istorijskim znamenitostima, imamo uspešne ljude sa ovih prostora koji rade u drugim sredinama, koji mogu da nam pomognu da sve to podignemo na jedan malo veći nivo“, naglašava Sveto.

Kćerka Baščarević, profesor na Učiteljskom fakultetu, nije bila tu, ali su je roditelji neprekidno spominjali. Tek toliko da se zna, da je to njihova najveća ljubav, najveća sreća i najveći uspeh. I reklo bi se da je ova porodica zaista uspešna.

„ Ne smtaram sebe uspešnim čovekom, ali mogu sebe da smatram čovekom za primer“, skromno i kroz osmeh kaže Sveto i opet se vraća na priču o radu: „Jedino radom ljudi mogu da odbrane svoje dostojanstvo i svoj ponos, jer priroda nam je podarila razum. Nerazumno je, imao porodicu ili bio sam, da se ne boriš za svoju egzistenciju, nego tražiš od nekoga pomoć, ne znam, od Crvenog krsta ili drugih hunanitarnih organizacija. Po meni, svaki ozbiljan čovek treba da iskoristi svoje više potencijale, znači, intelektualne i radne, a to svi mi imamo, neko više, neko manje. Čovek samo svojim radom može da bide primer, motor i pokretač. Ne smatram sebe uspešnim“, ponavlja „naš Sveto“ jer zna da na ovim prostorima ima daleko uspešnijih ljudi, kako kaže: „Ima ovde ljudi koji su mnogo više stvorili, i intelektualnim i fizičkim radom, nego moja porodica i ja. Svi mi znamo da su ovde i mnoge donatorske organizacije pomogle vrednim ljudima. Neko je to više iskoristio, na sreću, neko manje, nažalost, ali ako mislimo da opstanemo na ovim prostorima, moramo da podstičemo da svi budemo bogati, jer ako budemo svi bogati, a to možemo jedino radom, onda će nam svima biti lepše i ne treba da tražimo ni zapad ni neku drugu zemlju da odemo. Samo da iskoristimo sve potencijale koje imamo ovde, gde bi nam bio kraj!?“

Poruka ovog vrednog domaćina je jasna, ali ima nešto zbunjujuće na njegovom imanju. Možda zbunjujuće za mlade, ali za starije, ne znam…Naime, u jednom plasteniku Svetozara Baščarević piše „Ogledno poljoprivredno dobro „Đuro Pucar Stari““ i pored natpisa slike Če Gevare, Marksa, Lenjina, Tita i Đure Pucara,za one koji ne znaju, prvog predsednika Bosne i Hercegovine posle Drugog svetskog rata. Jesi li ti, Svetozare komunista? Odakle ove slike? Šta znače?

„Nisu ove slike pokazatelj moje političke pripadnosti. Ovo je…, kako bih vam rekao, pokazivanje moje tuge za Jugom, ne politički, već moje tuge za lepim danima, srećnim danima. Ja sam najlepši deo života proveo u Bosni. Mnogo divnih trenutaka me vezuje za Bosnu, a živeo sam u sistemu poslovnih i drugih uspeha. Dakle, mnogo sam doživeo u jednom sistemu. U poslednjih dvadesetak godina, kao i mnogi, doživeo sam razočarenje. Kroz ove slike sam hteo, ne da oživim, nego da samo podsetim na taj pređašnji život, taj život u jednom sistemu koji je za mene bio divan. Želim da ostane jedna trajna uspomena na sve lepo što je bilo u tom sistemu, želim da podsećam sve koji to žele, na sreću i uspeh, na slogu i mir, na taj neki daleki život i na te divne trenutke. Sigurno je i taj sistem, kao i mnogi sistemi, imao loših karakteristika, ali ja sam, na svoju sreću, zapamtio sve ono što je bilo dobro i hoću da se sećam tog života i tih uspomena, kroz ove slike i kroz ovaj rad“, objašnjava Svetozar Baščarević.

Odlazimo sa Oglednog dobra „Đuro Pucar Stari“, dok nas bračni par Baščarević toplim osmehom i blagim rečima poziva na kafu, na ručak. Kažu, takav je običaj, izdaleka smo. Odlazimo iz Ugljara, nedaleko od Zubinog Potoka razmišljajući. Kakav bi svet bio kada bi ljudi razmišljali kao Sveto? „Radom branimo svoje dostojanstvo i pamtimo samo lepe trenutke.“
A.Ć.