Sveti Nikola u Prištini, 22.maja, leta Gospodnjeg 2016.

„Danas je Sveti Nikola, veliki pravoslavni praznik i dan koji slavi skoro pola Srba, a ona druga polovina ide na slavu“. Tako reče i iguman manastira Sveti Arhangleli iz Prizrena, Mihailo, posle liturgije koju je služio sa sveštenicima Eparhije raško-prizrenske u Prištini, u crkvi koja nosi ime zaštitinika putnika, Svetog Nikole. U crkvi naroda, kao nekada.

Ali nije baš kao nekada, jer su napolju autobusi, koji čekaju da vrate nekadašnje stanovnike Prištine tamo, odakle su došli, u gradove širom centralne Srbije. Nisu to više, nažalost, stanovnici ovog grada, u kome su nekada obitavali, Šoboti, Trajkovići i Đorđevići. Nema ih više. Rasuli su se i otišli kud ko.

A preko puta crkve prkosno odoleva i vremenu i nebrizi i „divljacima“ kuća Trajkovića. Kao da svedoči o jednom vremenu koje je nekada bilo i koje će se…ko zna, možda vratiti. Ispred crkvene kapije, policajci. Čuvaju narod, čuvaju crkvu, kako se ne bi ponovila 1999, 2004, i mnoge godine pre. Još su sveže rane, još se crkva Svetog Nikole nije oporavila, još se oseća miris paljevine u svakoj ikoni, u svakoj freski.

Sveti Nikola u Prištini, 22.maja, leta Gospodnjeg 2016.

U porti crkve radostan dečiji smeh i igra. Anastasija i Filip, deca prištinskog paroha Darka, najsrećnija. Nisu sami, imaju drugove i drugarice koji pričaju kao oni koji ih razumeju. I ne znaju šta će od sreće. Treba nadoknaditi sve one dane kada su sami, samo njih dvoje, sa majkom i ocem. Svakog trena pritrčavaju majci, pitajući: „Hoće li gosti brzo otići? A možemo li i mi sa njima?“

Posle liturgije, kao što dolikuje dobrim srpskim domaćinima, bogata trpeza za sve goste. Ovogodišnja domaćica Gorica baš se potrudila. Ništa nije smelo da nedostaje, a umalo da baš ona nestane u Livadicama, one kobne 2001. godine, kada je poginulo dvanaestoro ljudi u terorističkom napadu na autobus „Niš ekspresa“. Ali, sudbina je htela da Gorica preživi i bude domaćica današnje slave, hvala Bogu.

I na kraju, dva slavuja, sestre Barać. One su odavde iz Prištine i zapevaše, sa suzama u očima, gostima na današnjoj slavi, ali i svojoj Prištini i svojoj majci, koja je još uvek u svom stanu u zgradama „JU programa“ u ovom gradu. Pevaju i plaču, pevamo i plačemo, svako utonuo u svoje misli. Odjekuje Prištinom:

„Kosovo mi pile krilom suzu krije, dadoše te, pitao me niko nije.“

A.Ć.