Стање и положај црногорске заједнице на Косову

Велики чешки предсједник и филозоф , Томаш Масарик, једном је приликом рекао : “ У политици истина мора да сачека док некоме не постане потребна”.

Очигледно је да некоме истина о положају косовских Црногораца није потребна, са тенденцијом продужавања таквог стања унедоглед.

Са сјетом се присјећамо времена када су на Косову живјеле моралне и људске громаде црногорског националног бића. Данас је, како рече један уважени црногорски дипломата у Приштини, остала ледина на којој се сукобљавају мале, ситношићарџијске групе, које покушавају да некоме продају своје црногорство.

Пред нама је тежак задатак, како трагедији једне националне заједнице дати неку перспективу.

То можемо урадити једино уколико се суочимо са фактичким стањем ствари и истини погледамо у очи, али је и назовемо правим именом. То нас враћа на почетак текста и бриљантну констатацију генијалног ческог филозофа и предсједника.

Да ли је та истина некоме потребна?

Уз сав ризик замјерања којекаквима, ја ћу дати своје виђење истине. Од златног доба Црногораца на Косову, мислим на 1971.г. када је по попису било висе од 30 000 припадника наше популације, дошли смо до бројке која се по мојој процјени, “јужно од Ибра”, како неки зову дио Косова без сјевера, свела на свега пар стотина оних који се јасно изјашњавају као Црногорац. Док исписујем ове бројке, имам нелагодан осјећај да претјерујем у броју, наравно у нашу корист. Не сумњам да ће на ово реаговати национални факири и шарлатани који спомињу некакве цифре од 10 000 па и више, али о њима ћу говорити у другом дијелу текста.

Погрешно је вјеровати да ће некаквим надувавањем те бројке порасти и утицај Црногораца на збивања на политичкој, али и животној сцени на Косову. Црногорци су на Косову своји на своме, и то право им нико не смије, нити може одузети, зато свако везивање за бројеве нема никаквог смисла. Умјесто тога, треба анализирати праве разлоге овог рапидног пада бројности, за један не тако дуг период од 35 година, али та анализа треба послужити само као свједочанство неким будућим нараштајима како не треба радити, и ничему више. Озбиљни народи праве вишедеценијске, па и вишевјековне стратегије развоја. Нажалост, Црногорци на Косову живе још увијек у прошлом вијеку, без наде али и жеље да се та сурова реалност промјени. Оно што посебно брине, је исказивање свог идентитета само по кућама.

Уз све вишевјековне недаће , једна чињеница која је одувијек давала наду, али и одржала упаљену лучу црногорску на Косову, као и свугдје уосталом, је памет, част и поштење нашег малога народа, тачније појединаца који су се у преломним моментима егзистенцијалне и сваке друге угрожености жртвовали своме народу и постајали бедеми будућих генерација.

Данас таквих величина у црногорској заједници на Косову нема. Прецизније, могуће и да има, али су они далеко иза “фронта” дјеловања неких нових “величина”. Досадашње дјеловање појединаца, наглашавам, појединаца, је потпуно испражњено од смисла, вођено само личним интересом, а никако колективним националним интересом заједнице. Са друге стране, пуно је буке и галаме, чиме прикривају ту празнину својег дјеловања. То је једно велико и скупо НИШТА. Непријатно је гледати каквим се понижењима излажу јавним појављивањем. Нажалост, они то не примјећују, убјеђујући себе да имају некакву месијанску улогу. Остале заједнице гледају на то са подсмјехом, а понеки и с нескривеном радошћу.

Примјер, у мору сличних, је недавна прослава Дана независности Црне Горе у Приштини, када је једна прослава уз највише званичнике доведена до баналности. Само сплет тренутних , тешких околности на унутрашњој политичкој сцени Црне Горе и Косова и заокупљеност јавности, је од дипломатског скандала и срамоте поштедио званичне протагонисте овог догађаја. Био је то перформанс на нивоу најгледанијих ријалитија у којима је све могуће, па и чињеница да највисе државне званичнике на вратима дочекује конгломерат разбојника, вишедеценијских робијаша, Шешељевих радикала и других непомјеника. У нека скорија времена која памтимо, дакако срећнија, када је долазио предсједник државе, људи таквих атрибута су са ћебетом испод руке, сами одлазили на “одмор”, све док се посјета не би завршила. Ово данас је ипак вријеме чуда.

На другој страни се појављују, зашто не рећи, легитимни представници црногорске заједнице, људи који су у институцијама система најмање десетак година, људи који су те позиције добили на изборима. Они покривају за нашу заједницу значајна мјеста савјетника министара, савјетника замјеника премијера и сл. Највећа замјерка им је што су до тих позиција дошли уз помоћ српских гласова и што су наслоњени на своје коалиционе партнере са “Српске листе”. Питам вас, а на кога су то могли другога да се наслоне кад је закон Косова прецизан и јасан. У условима када нијесте уставна категорија, за гласове се можете борити на листи оне заједнице са којом имате сличности по вјерској, језичкој или националној основи. Нажалост, превагнуло је медијско и свако друго черечење по кулоарима, организовано од стране “професионалних Црногораца” и церемонијал мајстора разних профилација.

У трећу групу косовских Црногораца спадају они Андрићевски “паметни који заћуте кад будала проговори”. Медју њима је интелектуални капацитет заједнице, који нажалост још дуго неће бити коришћен. Ти људи су углавном стационирани на сјеверу Косова, међу професорима, љекарима, инжењерима, архитектама, новинарима и другим часним професијама.

Како и куда даље, питање је за сваког искрено забринутог ?!

Постоји неколико могућих сценарија изласка из кризе црногорске заједнице на Косову.

Први је фаталан и он води у наставак растурања црногорског националног бића, даљи тријумф непочинства, лажи и сплеткарења, хаос краја, рат свих против свију. То је пропаст црногорске заједнице , коју прије свега држава Црна Гора не смије допустити. Када кажем Црна Гора, мислим на Управу за дијаспору, Скупстински одбор за исељениство али и друге институције у којима борави културна и интелектуална елита нашег народа.

Други сценарио подразумијева механички поредак заједнице, организованост која не оставља мјеста и пуно простора слободи појединаца јер су је злоупотријебили до краја. Ту је такодје пресудна улога наше матице Црне Горе, односно институција задужених за то.

Трећи излаз је најмање вјероватан, а то је унутрашње савладавање хаоса, установљавање хијерархије вриједности сједињено са остварењем правичних рјешења.

Тежак задатак и одлука за надлежне институције и сваког часног Црногорца на Косову, нема што. Лично, преферирам другу опцију.

Због свега овога, не треба се без разлога љутити на црногорског дипломату са почетка текста, који у једном интервјуу напомену да је од некада моћне црногорске заједнице остала ледина. Ствари морамо називати правим именом, јер живот у самообмани доноси и дефинитивни нестанак и гашење црногорског бића на Косову.

Можда је и боље кренути са ледине. Много је теже реконструисати трошну кућу, него на ледини саградити нову. Црногорска заједница је сада дезорјентисана и располућена. Више личи на олупину са много рупа, и питање је да ли се може поправити док се са дна не извуче на обалу, поправи и оспособи за пловидбу.

Предуслов је да се рашчисти са онима који нас вуку у каљугу неморала, онима који до медијског проституисања доводе своје активности, онима којима су властита имена тијесна и недовољна, онима који сатиру црногорску заједницу зарад сопственог интереса. Лако ће се такви препознати у овоме.

Због свега овога али и због много других ствари које пријете да ледина остане само ледина, због пријетње да нас историја не осуди оном најстрашнијом ријечју, КАСНО, много је већа одговорност на институцијама него на нама заблудјелима.

Црногорска заједница на Косову је у стању дубоке резигнације. Не дозволимо да прво црногорска част, а затим и биће, умре на Косову.

Нисам ја, дакле, песимиста који је изгубио снагу зато што ствари стоје тако трагично, али нема мјеста оптимизму без суочавања са стањем и узроцима оваквог стања у које је доспијела црногорска заједница. Једна таква акција, не може бити вођена као политичка , али се мора водити са највишег националног нивоа како би се означио правац који би довео до опстанка.

Без директног и патерналистицког дијеловања државе Црне Горе према својој заједници, одговорно тврдим, Црногораца на Косова у ближој будућности неће бити.

Предраг Деспотовић
Уредник црногорске редакције РТК2
08.06.2016.г. Приштина