Далибор Јевтић: Повратак није, не сме и не може да буде колонизација!

Поводом обележавања Светског дана избеглица, министар за заједнице и повратак Далибор Јевтић, у отвореном писму јавности, оцењује да је и 17. година након завршетка сукоба на Косову, питање повратка расељених, још увек тема која код појединаца и политичких организација наилази на погрешну и негативну реакцију.

„Овог 20. јуна када обележавамо Светски дан избеглица овде на Косову, седамнаест година након завршетка сукоба, и даље се ван својих домова налазе преко 200,000 расељених. У тренутку када заједничким снагама влада на регионалном нивоу и уз подршку међународних организација и мисија тражимо трајња и одржива решења за расељена лица са Косова, део јавности, одређени политичари и политичке партије су један пројекат повратка дочекали „на нож“ и назвали га „колонизацијом“. Више од такве врсте реторике ме ипак брине то што се повратници и даље нападају, а они који једном годишње желе да посете своје домове буду дочекивани уз претње, псовке и порукама да нису добродошли. Од Ђаковице до Мушутишта то је слика реалности односа друштва и појединаца према протеранима. Добро је, међутим, да нисмо сви исти. Добро је да су Призренци показали и доказали да је Призрен мултиетнички град која не прави разлику, да никоме не сметају они који се враћају нити обновљена Богословија, цркве.

Данас, 20. јуна, још увек се ван својих домова налазе Срби, Албанци, Горанци, Бошњаци, Роме, Ашкалије, Египћани. Сви они заједно имају један заједнчки именилац. Сви су они протерани, расељени. И нема разлике у патњи и болу који они сви осећају, због неправде која им је нанета. И они Албанци који треба да се врате својим кућама у Брђанима у Северној Митровици, и оним Србима који би да се врате у Ђаковицу, Пећ, Исток, Клину, Приштину, Гњилане, Витину, Урошевац, Липљан, Вучитрн и Ромима који би у Обилић, Косово Поље…сви они само желе да буду у својим кућама.

Ипак, највише од свега боле сузе на лицима оних са којима смо јуче обилазили порушене куће у Мушутишту. Та туга, бол исказана над неправдом али и жеља да по цену свега они ипак опет дођу у своје Мушутиште, да на темељима порушеног манастира Свете Тројице запале свећу, помоле се Богу и прославе славу. Да на темељима разрушених кућа измогну снаге и за понеку шалу која одсликава реалност, па се сви извинуше што не могу да позову госте на кафу и ракију, да у свом дому са гостима прославе славу. А коме то смета данас у 21. веку? Коме смета и коме може да смета човек који је само друге вере, који припада другом народу у што само због те разлике није добродошао.

Данас, 20. јуна када обележавамо Светски дан избеглица требамо добро да се замислимо и да ми који „нисмо сви исти“ наставимо да се боримо да следеће године у Мушутишту нас дочекају сузе радоснице, кафа и ракија, да домаћину славу честитамо у кући, не на рушевинама, и не под полицијском пратњом.