Dalibor Jevtić: Povratak nije, ne sme i ne može da bude kolonizacija!

Povodom obeležavanja Svetskog dana izbeglica, ministar za zajednice i povratak Dalibor Jevtić, u otvorenom pismu javnosti, ocenjuje da je i 17. godina nakon završetka sukoba na Kosovu, pitanje povratka raseljenih, još uvek tema koja kod pojedinaca i političkih organizacija nailazi na pogrešnu i negativnu reakciju.

„Ovog 20. juna kada obeležavamo Svetski dan izbeglica ovde na Kosovu, sedamnaest godina nakon završetka sukoba, i dalje se van svojih domova nalaze preko 200,000 raseljenih. U trenutku kada zajedničkim snagama vlada na regionalnom nivou i uz podršku međunarodnih organizacija i misija tražimo trajnja i održiva rešenja za raseljena lica sa Kosova, deo javnosti, određeni političari i političke partije su jedan projekat povratka dočekali „na nož“ i nazvali ga „kolonizacijom“. Više od takve vrste retorike me ipak brine to što se povratnici i dalje napadaju, a oni koji jednom godišnje žele da posete svoje domove budu dočekivani uz pretnje, psovke i porukama da nisu dobrodošli. Od Đakovice do Mušutišta to je slika realnosti odnosa društva i pojedinaca prema proteranima. Dobro je, međutim, da nismo svi isti. Dobro je da su Prizrenci pokazali i dokazali da je Prizren multietnički grad koja ne pravi razliku, da nikome ne smetaju oni koji se vraćaju niti obnovljena Bogoslovija, crkve.

Danas, 20. juna, još uvek se van svojih domova nalaze Srbi, Albanci, Goranci, Bošnjaci, Rome, Aškalije, Egipćani. Svi oni zajedno imaju jedan zajednčki imenilac. Svi su oni proterani, raseljeni. I nema razlike u patnji i bolu koji oni svi osećaju, zbog nepravde koja im je naneta. I oni Albanci koji treba da se vrate svojim kućama u Brđanima u Severnoj Mitrovici, i onim Srbima koji bi da se vrate u Đakovicu, Peć, Istok, Klinu, Prištinu, Gnjilane, Vitinu, Uroševac, Lipljan, Vučitrn i Romima koji bi u Obilić, Kosovo Polje…svi oni samo žele da budu u svojim kućama.

Ipak, najviše od svega bole suze na licima onih sa kojima smo juče obilazili porušene kuće u Mušutištu. Ta tuga, bol iskazana nad nepravdom ali i želja da po cenu svega oni ipak opet dođu u svoje Mušutište, da na temeljima porušenog manastira Svete Trojice zapale sveću, pomole se Bogu i proslave slavu. Da na temeljima razrušenih kuća izmognu snage i za poneku šalu koja odslikava realnost, pa se svi izvinuše što ne mogu da pozovu goste na kafu i rakiju, da u svom domu sa gostima proslave slavu. A kome to smeta danas u 21. veku? Kome smeta i kome može da smeta čovek koji je samo druge vere, koji pripada drugom narodu u što samo zbog te razlike nije dobrodošao.

Danas, 20. juna kada obeležavamo Svetski dan izbeglica trebamo dobro da se zamislimo i da mi koji „nismo svi isti“ nastavimo da se borimo da sledeće godine u Mušutištu nas dočekaju suze radosnice, kafa i rakija, da domaćinu slavu čestitamo u kući, ne na ruševinama, i ne pod policijskom pratnjom.