Iguman manastira Draganac: Kosovo i Metohija, moj dom

„Kosovo, ali pre svega Metohija, u koju sam prvi put došao 1992.godine, za mene su nešto zaista posebno. Sećam se, prvi put sam došao vozom u Peć. Kada sam kročio na pećku kaldrmu i kada sam video onu ravnicu iz koje se do nebesa uzdižu planine, osetio sam da sam se vratio kući. Utisak koji sam imao u Dečanima, kada sam ušao u manastirsku portu, zaista ne bih mogao ni da opišem. To je nešto što je ostavilo najdublji trag na meni i iz korena promenilo moj život, tako da su Kosovo i Metohija moj dom. Imam utisak da su oduvek i bili“, započinje svoji priču Arhiamandrit Ilarion, iguman manastira Draganac.

Dok su mnogi, koji su se rodili na Kosovu, ali i u Metohiji, odlazili put centralne Srbije, neki jer su morali, a neki jer su to želeli, hrabri, poput oca Ilariona su ostajali i dovodili neke nove stanovnike Kosova, iz centralne Srbije, Vojvodine, pa čak i iz daleke Amerike. Iz manastira Visoki Dečani, kao iguman, Arhimandrit Ilarion dolazi u Draganac, jedini živi manastir u Kosovskom Pomoravlju. Malo manastirsko bratstvo, sastavljeno od monaha, iskušenika i onih koji pomažu manastir Draganac, uvećalo se i uvećava se, a u njemu su ljudi iz Novog Sada, Beograda, Kruševca, Prištine, pa čak i iz Sjedinjenih Američkih Država. A svake nedelje i u dane verskih praznika, dolaze vernici, ali i oni koji vole prirodu, koji vole lepu reč, koji žele mir. I svako je dobrodošao u Draganac, kako i samo ime kaže, svako je ovde drag gost.

Iguman manastira Draganac: Kosovo i Metohija, moj dom

„Naša trpezarija koja nije mnogo velika, prima pedesetak ljudi, uglavnom je puna nedeljom i praznicima, što je svakako velika radost. Mi se trudimo da organizujemo ručak u skladu sa hrišćanskom tradicijom, da se posle Svete liturgije ne razilazimo, nego da potvrdimo tu našu zajednicu i zajedničkom trpezom i da učestvujemo u radosti vaskrsenja Hristovog i da se trudimo posle toga da tu radost prenesemo i na druge ljude, što bi trebalo da čine i svi hrišćani posle Svete liturgije. Eto, kao da je ta poruka stigla do mnogih, pa možemo da kažemo da je broj ljudi koji dolazi u Draganac, sve veći i veći. Ne znam tačno koji je broj, ali svakako raste. Dolaze nam ljudi o najvećim praznicima, a to je sabor Svetog Arhangela Gavrila, u julu, za koji se sada spremamo i Svetli petak, Istočni petak, prvi petak posle Vaskrsa, kada se okupljamo oko izvora celebne vode, koji daje utehu i isceljenje mnogim ljudima, evo već vekovima koji dolaze u Draganac“, smireno nam kazuje iguman Ilarion, gledajući u daljinu, samo on zna kuda. Možda put Visokih Dečana, gde se zamonašio pre devetnaest godina ili ka Beogradu, gde se rodio i odrastao.

Manastir Draganac se nalazi u opštini Novo Brdo, usred šume i netaknute prirode, ako izuzmemo one koji su divljački i neplanski posle 1999. godine sekli šumu, i manastirsku i privatnu. Sada je to prestalo, donekle.

Inače, manastir se prvi put spominje 1381.godine, u Ravaničkoj povelji srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića, koji se i rodio u neposrednoj blizini ove svetinje, u mestu Prilepac. Iako nema previše podataka o izgradnji manastira, smatra se da je ktitor bio upravo knez Lazar i da je posvećen njegovoj kćerki Dragani, koja je živela samo 16 godina. Glavna manastirska crkva je posvećena Svetom Arhangelu Gavrilu, objašnjava otac Ilarion i nastavlja svoju besedu:

„Manstir predstavlja danas, ono što je predstavljao i uvek, to je mesto okupljanja, mesto gde se slavi Bog, mesto utehe i isceljenja za verni narod ovoga kraja, a i za sve ljude dobre volje, koji pohode ovu svetu obitelj. Manstir se, hvala Bogu, obnavlja duhovno već godinama, a obnavlja se i materijalno i mi se trudimo da ova fizička obnova manastira bude kao vidljivi simbol onoga što se duhovno dešava na ovom mestu. Trudimo se da gradimo živu crkvu, da ova naša monaška zajednica, koja sada broji desetak članova, bude uteha narodu ovoga kraja, ali i kako rekoh, svim ljudima dobre volje. Trudićemo se da služimo Svetu liturgiju, da se molimo Bogu i da utehu, kojom nas teši Bog sa svetog oltara, prenesemo na narod, a nadam se da će ta blagodata da bude prenešena i na ovu prirodu okolo, kako je bila ta blagodat prenošena vekovima, pa je ovo mesto upilo u sebe neki nebeski mir koji ljudi prepoznaju i osete kada dođu ovde“.

Iguman manastira Draganac: Kosovo i Metohija, moj dom

Istorija beleži podatke o manstiru Draganac, tek iz druge polovine 19.veka. Postoje pisani dokumenti da se tadašnjem knezu Mihailu Obrenoviću obratio narod ovog kraja, sa molbom da se obnovi manastir Draganac i da je knez uslišio molbu, darujući novčani prilog od 100 dukata. Glavna manastirska crkva je obnovljena između 1865. i 1869. godine. U ovom srpskom manastiru je radila prva mesna škola, a po završetku Drugog svetskog rata, u njemu su bila smeštena deca koja su za vreme njegovog trajanja, izgubila roditelje. Postoje podaci da je zatim manstir potpuno opusteo, dok u njega nije došao jeromonah Kirilo, 1999. godine, koji ga je sa nekoliko monaha i oživeo i počeo njegovu obnovu. Obnovu je nastavio novi iguman, Ilarion, sa bratstvom i narodom, zahvaljujući dobrovoljnim prilozima i ljudima koji znaju šta manastir Draganac znači za „Moravce“, ali i za ostale Srbe, kako sa Kosova i Metohije, tako i iz centralne Srbije, Republike Srpske i Crne Gore.

„Trudimo se da ulepšamo ovo mesto, u skladu sa našim mogućnostima i nadamo se da ćemo u narednom periodu da osposobimo i smeštajne kapacitete za goste, odnosno hodočasnike koji budu dolazili u manstir Draganac. Već smo za ovaj Vidovdan mogli da smestimo 40 ljudi. Napravljena je nova gostoprimnica, gde možemo da organizujemo velike svečane ručkove i da primimo veći broj gostiju, a potrudićemo se i da napravimo prostor u kome će moći da živi petnaestak do dvadeset monaha. Nadamo se da će tako izgledati ovo mesto, onda kada bude prestalo da se ovde čuje udaranje čekića i zvuk brusilice, koji sada malo remete našu monašku tišinu, ali eto mi to doživljavamo kao svoju žrtvu i kao svoj prinos Bogu u tom naporu da izgradimo ovo sveto mesto“, kaže Iguman ponosno.

Iguman manastira Draganac: Kosovo i Metohija, moj dom

Spominje se da je izvor lekovite čudotvorne vode, koji se nalazi u podnožju ovog manastira Srpske pravoslavne crkve, iscelio mnoge od razičitih bolesti, a u manstiru Draganac se još uvek čuvaju i delovi moštiju Svetog Jakova Persijanca.

Zaista, manastir Draganac i na nas koji živimo neki drugačiji ovozemaljski život, ima čudan uticaj. Posle prvog dolaska, poziva vas nemo da ga opet pohodite. Da li svojim čudotvornim moćima, blagim rečima oca Ilariona ili možda, zvižducima monaha Justina, koji imitira desetak cvrkuta šumskih ptica?

Anđelka Ćup