Игуман манастира Драганац: Косово и Метохија, мој дом

„Косово, али пре свега Метохија, у коју сам први пут дошао 1992.године, за мене су нешто заиста посебно. Сећам се, први пут сам дошао возом у Пећ. Када сам крочио на пећку калдрму и када сам видео ону равницу из које се до небеса уздижу планине, осетио сам да сам се вратио кући. Утисак који сам имао у Дечанима, када сам ушао у манастирску порту, заиста не бих могао ни да опишем. То је нешто што је оставило најдубљи траг на мени и из корена променило мој живот, тако да су Косово и Метохија мој дом. Имам утисак да су одувек и били“, започиње своји причу Архиамандрит Иларион, игуман манастира Драганац.

Док су многи, који су се родили на Косову, али и у Метохији, одлазили пут централне Србије, неки јер су морали, а неки јер су то желели, храбри, попут оца Илариона су остајали и доводили неке нове становнике Косова, из централне Србије, Војводине, па чак и из далеке Америке. Из манастира Високи Дечани, као игуман, Архимандрит Иларион долази у Драганац, једини живи манастир у Косовском Поморављу. Мало манастирско братство, састављено од монаха, искушеника и оних који помажу манастир Драганац, увећало се и увећава се, а у њему су људи из Новог Сада, Београда, Крушевца, Приштине, па чак и из Сједињених Америчких Држава. А сваке недеље и у дане верских празника, долазе верници, али и они који воле природу, који воле лепу реч, који желе мир. И свако је добродошао у Драганац, како и само име каже, свако је овде драг гост.

Игуман манастира Драганац: Косово и Метохија, мој дом

„Наша трпезарија која није много велика, прима педесетак људи, углавном је пуна недељом и празницима, што је свакако велика радост. Ми се трудимо да организујемо ручак у складу са хришћанском традицијом, да се после Свете литургије не разилазимо, него да потврдимо ту нашу заједницу и заједничком трпезом и да учествујемо у радости васкрсења Христовог и да се трудимо после тога да ту радост пренесемо и на друге људе, што би требало да чине и сви хришћани после Свете литургије. Ето, као да је та порука стигла до многих, па можемо да кажемо да је број људи који долази у Драганац, све већи и већи. Не знам тачно који је број, али свакако расте. Долазе нам људи о највећим празницима, а то је сабор Светог Архангела Гаврила, у јулу, за који се сада спремамо и Светли петак, Источни петак, први петак после Васкрса, када се окупљамо око извора целебне воде, који даје утеху и исцељење многим људима, ево већ вековима који долазе у Драганац“, смирено нам казује игуман Иларион, гледајући у даљину, само он зна куда. Можда пут Високих Дечана, где се замонашио пре деветнаест година или ка Београду, где се родио и одрастао.

Манастир Драганац се налази у општини Ново Брдо, усред шуме и нетакнуте природе, ако изузмемо оне који су дивљачки и неплански после 1999. године секли шуму, и манастирску и приватну. Сада је то престало, донекле.

Иначе, манастир се први пут спомиње 1381.године, у Раваничкој повељи српског кнеза Лазара Хребељановића, који се и родио у непосредној близини ове светиње, у месту Прилепац. Иако нема превише података о изградњи манастира, сматра се да је ктитор био управо кнез Лазар и да је посвећен његовој кћерки Драгани, која је живела само 16 година. Главна манастирска црква је посвећена Светом Архангелу Гаврилу, објашњава отац Иларион и наставља своју беседу:

„Манстир представља данас, оно што је представљао и увек, то је место окупљања, место где се слави Бог, место утехе и исцељења за верни народ овога краја, а и за све људе добре воље, који походе ову свету обитељ. Манстир се, хвала Богу, обнавља духовно већ годинама, а обнавља се и материјално и ми се трудимо да ова физичка обнова манастира буде као видљиви симбол онога што се духовно дешава на овом месту. Трудимо се да градимо живу цркву, да ова наша монашка заједница, која сада броји десетак чланова, буде утеха народу овога краја, али и како рекох, свим људима добре воље. Трудићемо се да служимо Свету литургију, да се молимо Богу и да утеху, којом нас теши Бог са светог олтара, пренесемо на народ, а надам се да ће та благодата да буде пренешена и на ову природу около, како је била та благодат преношена вековима, па је ово место упило у себе неки небески мир који људи препознају и осете када дођу овде“.

Игуман манастира Драганац: Косово и Метохија, мој дом

Историја бележи податке о манстиру Драганац, тек из друге половине 19.века. Постоје писани документи да се тадашњем кнезу Михаилу Обреновићу обратио народ овог краја, са молбом да се обнови манастир Драганац и да је кнез услишио молбу, дарујући новчани прилог од 100 дуката. Главна манастирска црква је обновљена између 1865. и 1869. године. У овом српском манастиру је радила прва месна школа, а по завршетку Другог светског рата, у њему су била смештена деца која су за време његовог трајања, изгубила родитеље. Постоје подаци да је затим манстир потпуно опустео, док у њега није дошао јеромонах Кирило, 1999. године, који га је са неколико монаха и оживео и почео његову обнову. Обнову је наставио нови игуман, Иларион, са братством и народом, захваљујући добровољним прилозима и људима који знају шта манастир Драганац значи за „Моравце“, али и за остале Србе, како са Косова и Метохије, тако и из централне Србије, Републике Српске и Црне Горе.

„Трудимо се да улепшамо ово место, у складу са нашим могућностима и надамо се да ћемо у наредном периоду да оспособимо и смештајне капацитете за госте, односно ходочаснике који буду долазили у манстир Драганац. Већ смо за овај Видовдан могли да сместимо 40 људи. Направљена је нова гостопримница, где можемо да организујемо велике свечане ручкове и да примимо већи број гостију, а потрудићемо се и да направимо простор у коме ће моћи да живи петнаестак до двадесет монаха. Надамо се да ће тако изгледати ово место, онда када буде престало да се овде чује ударање чекића и звук брусилице, који сада мало ремете нашу монашку тишину, али ето ми то доживљавамо као своју жртву и као свој принос Богу у том напору да изградимо ово свето место“, каже Игуман поносно.

Игуман манастира Драганац: Косово и Метохија, мој дом

Спомиње се да је извор лековите чудотворне воде, који се налази у подножју овог манастира Српске православне цркве, исцелио многе од разичитих болести, а у манстиру Драганац се још увек чувају и делови моштију Светог Јакова Персијанца.

Заиста, манастир Драганац и на нас који живимо неки другачији овоземаљски живот, има чудан утицај. После првог доласка, позива вас немо да га опет походите. Да ли својим чудотворним моћима, благим речима оца Илариона или можда, звиждуцима монаха Јустина, који имитира десетак цвркута шумских птица?

Анђелка Ћуп