„Не родила нам више пшеница као деведесет девете“

„Велики је бол…Изгубила сам брата који је имао само седамнаест година, оца и два стрица. Не знам, али ми се чини да би бол  био мањи, када би злочинци били кажњени“, кроз сузе прича Славица  Поповић, рођена Јанићијевић. Она је само једна од мештанки из села Старо Грацко код Липљана, на чијој се кући, на данашњи дан 1999. године, завијорио црни барјак. А скоро да није ни било куће у овом малом селу, која није била завијена у црно. „Ни мањег села, ни више жртава“, рече данас неко на парастосу.

Тог 23. јула, 1999. године, мештани овог питомог села изашли су на њиве да саберу летину, која је родила, као никада до тада. Изашли су и нису се вратили. Јовица и Раде Живић, Станимир и Бошко Ђекић, Саша и Љубиша Цвејић, Слободан, Новица, Милета и Момир Јанићијевић, Андрија Одаловић, Никола Стојановић, Миодраг Тепшић и Милован Јовановић, заувек остадоше на својим стрњиштима. Најмлађи Новица имао је само 17 година… Не родила више пшеница као те године, када је пожњевена једна младост.

„Не родила нам више пшеница као деведесет девете“

Сахранили су их тек петог дана, а надлежни обећали да ће преврнути сваки камен и да ће злочинци бити кажњени. Нажалост, и овај гнусни злочин, као и многи други учињени над „српском заједницом“, како се сада зове српски народ на Косову и Метохији, остадоше неоткривени. А све се зна, каже Драган Одаловић, отац убијеног Андрије, који је тек дипломирао на економском факултету.

„Не надамо се више ничему. А чему да се надамо? Све се зна. Зна се ко је убио нашу децу, али власт ћути… А некада смо живели лепо, дружили се, радили, пили… Бог је ту… Он једино има права да кажњава и од њега се ништа не може сакрити“, прича испрекидано Драган, гледајући у дањину, као да очекује да му се јави његов Андрија, или Никола, или Милета, ма свеједно ко. Али, не јављају се.

Старо Грацко данас… Преполовљено, са једва стотинак душа. Оних напаћених, али решених да остану и опстану. Обилазе их понекад, углавном на данашњи дан. А они само траже правду… Још када би могли на месно гробље, да оплачу своје најмилије… Рекли су им надлежни да је минирано и да није безбедно.

А тече 21. век.

Анђелка Ћуп