„Vesti“ sa Srbima u Metohiji: Čuvari Vidosavine zadužbine

Vidosava, žena nekog Novaka, srpskog velikaša toga vremena, u selu Crkolez je podigla crkvu. Bilo je to u drugoj polovini 14. veka, kada je prateći gradnju u porti dud kalemila grančicom iz Pećke patrijaršije ubranom, predanje kaže, sa krošnje drveta koji je Sveti Sava doneo iz Jerusalima. Vidosava je crkvu posvetila Svetom Jovanu, ostavivši meštanima da o Usekovanju kuvaju žito, čiste pastrmku i unapred se dogovore koje će od 85 domaćinstava te godine preuzeti čast i slavski kolač.

Ne zna se je li Vidosava uzvišenje za svoju zadužbinu izabrala jer je kao devojčica sa njega oči pojila širinom Metohije, ali se zna da je amanet toliko duboko usadila, da nit nije prekinuo nijedan od svih tih ratova i nemira u narednih šest i po vekova. Pa ni danas kada je u selu samo 17 domaćinstava.
Istorija na Kosovu išla je svojim tokom, a Srbi u Crkolezu svojim. Zato njihove kuće uglavnom nisu neomalterisane, povratničke, one na kojima samo jedna noga stoji na pragu, već najčešće od kamena u zidove nabijenog blatom, sa drvenim prozorskim oknima, sveže okrečenim plavom i zelenom.

Nema odlaska

– Crkva nikada nije paljena, pa ni u zadnjem ratu. Bilo je pokušaja tokom Drugog svetskog rata, ali je neka starica to videla i spasla je. Mi, koji oko nje živimo, nikada nismo odlazili. Prvih dana kada se naša vojska povukla 1999. godine, ostalo je nas nekoliko. U našem delu dva brata, Beloševići i Savići, a pola kilometra dalje Vučići i Tijanići. Ostatak sela je spaljen, više od 50 odsto kuća – priča u dahu Radojko Savić.
Njemu je 69 godina, a u Crkolezu živi sa suprugom i sinom. Prosveti je ostavio četiri decenije. Poslednje godine radnog staža nizao je u 2000. otvorenoj seoskoj osnovnoj školi Jedinstvo. Politika Vlade Srbije tada je bila samo da se selo vrati, podseća.

– Imali smo 15 osnovaca i 22 radnika. Kako se broj učenika smanjivao, nastavnici su odlazili. Došli smo dotle da nam je u selu najveći ekonomski šok i problem što je bez posla u školi ostalo nekoliko meštana, i to mladih. Eto, smanjuje se broj zaposlenih, i baš na Kosovo, i baš ovde. Valjda im je tako bilo najlakše – dodaje na vratima crkve.
Prstom pokazuje mesto u priprati gde se jasno vide dva sloja fresaka. Prve su oslikane u danima gradnje, a ove današnje u 17. veku.
– A mi smo, eto, ostali. To treba ipak ceniti, ja računam tako. Razumem da nema posla, ali ipak se možda za neke stvari daje neki novac gde ljudi ne obavljaju baš ništa – dodaje, stavljajući ruke iza leđa.
Atar Crkoleza obuhvata 1.707 hektara, ali nijedan pedalj nije na prodaju – promenio je temu pokazujući na kuće ustražarene oko porte.

Zavisimo od Kancelarije

– Ko ima platu i radi, dobija iz Srbije. Iz kosovskih institucija nemamo ništa. Dosta je teško. Mi bukvalno zavisimo od Kancelarije za Kosovo i Metohiju – ističe Kosta Belošević.
– Evo, sada možemo da vas odvedemo da vidite kako mlad čovek za svoje pare gradi kuću. Sve što mi, u stvari, pokušavamo jeste da podignemo standard, da ne živimo kao pre 150 godina. I ranije smo bili najsiromašnije selo u opštini Istok, nego smo imali nekog čoveka u Savetu Federacije, pa nam napraviše neki asfaltni put. Davno bilo, ni puta više nema – nastavio je pred strmom nizbrdicom, jedinim putem sa glavne ceste do sela i sigurno neprohodnom po svakom vremenu, osim kada je suvo.

597375_073016c2_kf
Kosta Belošević

Kosta Belošević tek korača u 30-im godinama. Zaposlen je opštinskom veću, u selu živi sa majkom, tri mlađe sestre koje su na studijama i bratom. Krpe se od simbolične povratničke pomoći i njegove plate.

Ali, Beloševići žive i od malo poljoprivrede. I to još jedna stvar na koju je ovo mestašce ponosno.
– U nas je oko 120 krupne stoke, oko 400 ovaca. Ma, u celom području Osojana nećete naći nikoga koji ima koliko i mi. I sve što možemo, mi uradimo sami. Ne ostavljamo da nam neko drugi radi – pričao je Kosta insistirajući da vidimo ambare i štale pune ovaca i koza.

Zločini bez kazne

Ono što ne mogu sami jeste da se odupru kriminalu. Meštanima Crkoleza malo pa kradu stoku, palili su im seno, odvozili mehanizaciju, automobile. Milosav Belošević za svojih 56 godina nije video ono što je pre mesec dana zatekao kada je ujutru krenuo da napoji krave. Obijen zid, kroz rupu izvedeno osam grla, pa onim strmim, neprohodnim putem nekud odveženi, sve po blatu i kiši. Policiju ni takav nije uspeo da odvede do lopova.
– Živim od stočarstva i poljoprivrede i možete misliti kako mi je bilo. Meni je to prva pljačka, ali su u selu i ranije pljačkali. Jednom su ukrali traktor, drugom devet grla, ispraznili mu štalu, odvezli kola… Teško je ovako da se živi, ali, opet, moglo bi i da se preživi samo kada bi i ovi što sa nama žive bili pošteni – kaže Milosav.
Supruga i on želeli su veliku porodicu i ostvarilo im se. Imaju četvoro dece koji su potrčali da oca dočekaju pred vratima, na maloj verandi, gde se i za dobre i za loše vesti okuplja selo. Pomazio je sina po kosi.

Jelena L. Petković