„Вести“ са Србима у Метохији: Чувари Видосавине задужбине

Видосава, жена неког Новака, српског великаша тога времена, у селу Црколез је подигла цркву. Било је то у другој половини 14. века, када је пратећи градњу у порти дуд калемила гранчицом из Пећке патријаршије убраном, предање каже, са крошње дрвета који је Свети Сава донео из Јерусалима. Видосава је цркву посветила Светом Јовану, оставивши мештанима да о Усековању кувају жито, чисте пастрмку и унапред се договоре које ће од 85 домаћинстава те године преузети част и славски колач.

Не зна се је ли Видосава узвишење за своју задужбину изабрала јер је као девојчица са њега очи појила ширином Метохије, али се зна да је аманет толико дубоко усадила, да нит није прекинуо ниједан од свих тих ратова и немира у наредних шест и по векова. Па ни данас када је у селу само 17 домаћинстава.
Историја на Косову ишла је својим током, а Срби у Црколезу својим. Зато њихове куће углавном нису неомалтерисане, повратничке, оне на којима само једна нога стоји на прагу, већ најчешће од камена у зидове набијеног блатом, са дрвеним прозорским окнима, свеже окреченим плавом и зеленом.

Нема одласка

– Црква никада није паљена, па ни у задњем рату. Било је покушаја током Другог светског рата, али је нека старица то видела и спасла је. Ми, који око ње живимо, никада нисмо одлазили. Првих дана када се наша војска повукла 1999. године, остало је нас неколико. У нашем делу два брата, Белошевићи и Савићи, а пола километра даље Вучићи и Тијанићи. Остатак села је спаљен, више од 50 одсто кућа – прича у даху Радојко Савић.
Њему је 69 година, а у Црколезу живи са супругом и сином. Просвети је оставио четири деценије. Последње године радног стажа низао је у 2000. отвореној сеоској основној школи Јединство. Политика Владе Србије тада је била само да се село врати, подсећа.

– Имали смо 15 основаца и 22 радника. Како се број ученика смањивао, наставници су одлазили. Дошли смо дотле да нам је у селу највећи економски шок и проблем што је без посла у школи остало неколико мештана, и то младих. Ето, смањује се број запослених, и баш на Косово, и баш овде. Ваљда им је тако било најлакше – додаје на вратима цркве.
Прстом показује место у припрати где се јасно виде два слоја фресака. Прве су осликане у данима градње, а ове данашње у 17. веку.
– А ми смо, ето, остали. То треба ипак ценити, ја рачунам тако. Разумем да нема посла, али ипак се можда за неке ствари даје неки новац где људи не обављају баш ништа – додаје, стављајући руке иза леђа.
Атар Црколеза обухвата 1.707 хектара, али ниједан педаљ није на продају – променио је тему показујући на куће устражарене око порте.

Зависимо од Канцеларије

– Ко има плату и ради, добија из Србије. Из косовских институција немамо ништа. Доста је тешко. Ми буквално зависимо од Канцеларије за Косово и Метохију – истиче Коста Белошевић.
– Ево, сада можемо да вас одведемо да видите како млад човек за своје паре гради кућу. Све што ми, у ствари, покушавамо јесте да подигнемо стандард, да не живимо као пре 150 година. И раније смо били најсиромашније село у општини Исток, него смо имали неког човека у Савету Федерације, па нам направише неки асфалтни пут. Давно било, ни пута више нема – наставио је пред стрмом низбрдицом, јединим путем са главне цесте до села и сигурно непроходном по сваком времену, осим када је суво.

597375_073016c2_kf
Коста Белошевић

Коста Белошевић тек корача у 30-им годинама. Запослен је општинском већу, у селу живи са мајком, три млађе сестре које су на студијама и братом. Крпе се од симболичне повратничке помоћи и његове плате.

Али, Белошевићи живе и од мало пољопривреде. И то још једна ствар на коју је ово месташце поносно.
– У нас је око 120 крупне стоке, око 400 оваца. Ма, у целом подручју Осојана нећете наћи никога који има колико и ми. И све што можемо, ми урадимо сами. Не остављамо да нам неко други ради – причао је Коста инсистирајући да видимо амбаре и штале пуне оваца и коза.

Злочини без казне

Оно што не могу сами јесте да се одупру криминалу. Мештанима Црколеза мало па краду стоку, палили су им сено, одвозили механизацију, аутомобиле. Милосав Белошевић за својих 56 година није видео оно што је пре месец дана затекао када је ујутру кренуо да напоји краве. Обијен зид, кроз рупу изведено осам грла, па оним стрмим, непроходним путем некуд одвежени, све по блату и киши. Полицију ни такав није успео да одведе до лопова.
– Живим од сточарства и пољопривреде и можете мислити како ми је било. Мени је то прва пљачка, али су у селу и раније пљачкали. Једном су украли трактор, другом девет грла, испразнили му шталу, одвезли кола… Тешко је овако да се живи, али, опет, могло би и да се преживи само када би и ови што са нама живе били поштени – каже Милосав.
Супруга и он желели су велику породицу и остварило им се. Имају четворо деце који су потрчали да оца дочекају пред вратима, на малој веранди, где се и за добре и за лоше вести окупља село. Помазио је сина по коси.

Јелена Л. Петковић