Медији између чекића и наковња док по њима туку и један и други

Дугогодишњи новинар РТС-а и уредник емисије Тако стоје ствари,  Зоран Станојевић, за кратко време је освојио симпатије публике, управо због карактеристичног стила и начина којим почиње, води и завршава трећи Дневник јавног сервиса Србије, иза којег се такође потписује као уредник.

Поставља се питање како у земљи Србији, у којој се из дана у дан смењују ерупције догађаја и вести, нажалост све мање је лепих, измученом и исфрустрираном гледаоцу сервирати још један блок информација у време када се он спрема на починак. Станојевић је са својом екипом нашао одговор и праву меру за то. Уређивањем трећег  Дневника вратио је шарм  сатарој госпођи РТС, можда довољно да малчице „пољуља“ традиционално велики рејтинг Дневнику у пола осам.

Са Станојевићем смо разговарали у Грачаници, после акције „Срце за децу“, коју је организовала Блиц Фондација, уз медијску подршку РТС-a,  током које је нашем породилишту поклоњен апратар за дијагностиковање раног општећења слуха код беба.

Питали смо га о стању, утицајима и притисцима на медије, разговарали о одговорности коју са собом носи новинарска професија, али и о томе колико је као потпрeдседник УНС-а упућен у рад медија на Косову и Метохији…


 Данас није лако бити ни спортски новинар, камоли радити на Косову и Метохији

Зоран Станојевић: Пошто сам и потпредседник УНС-а, упућен сам у ваш рад јер овде, мислим у Београд, долазе колеге са Косова и Метохије и имам прилику да чујем. Углавном, ретко долазе да се хвале условима у којима раде. Могу да се похвале причама које направе, али обично су услови лоши. Нигде у Србији услови за рад медија нису баш сјајни, али на Косову и Метохији је то баш доста изражено. Оно што генерално медијима иде на руку, јесте то што сада технологија није више тако скупа и недостижна, као што је некада било и могуће је да се са релативно малим средствима направи озбиљна ствар. Наравно, увек постоји питање како ће живети тај човек, који је највећи трошак и највећа вредност у новинарству. То је увек проблем у сваком послу у Србији данас, а у новинарству посебно. Када је новинарство у питању, очекивања су различита са разних страна, и од власти и од опозиције. Ми смо се ту негде нашли између чекића и наковања и сада и наковањ туче по нама, не само чекић, тако да није лако радити, ја мислим, ни спортско новинарство, а камоли овде на Косову и Метохији извештавати о проблемима које људи имају.

Ако је небезбено узети изјаву, ми смо као професија у проблему

ГрачаницаОнлајн: Шта мислите о безбедности новинара, како на Косову, тако и широм централне Србије?

Зоран Станојевић:  Мислим да је на Косову то посебно питање и мислим да на Косову безбедност има један другачији ниво. Сетимо се само да сваке године обележавамо и постављамо споменик за отете колеге који некада не потраје ни један дан. То вам говори не само о безбедности новинара, већ уопште о безбедности. Како да опстану људи и новинари, ако не може да опстане ни знак да су ти новинари некада радили и живели овде?!

Ако спомен обележје представља проблем, шта је онда са живима који желе да сведоче о нечему што се овде на Косову дешава? Када говоримо о безбедности, барем мени који долази из другог дела Србије се тако чини, изгледа да људи који живе и раде овде, имају додатан фактор, у смислу да њихова безбедност зависи од тога где су пошли, због чега, шта желе да раде и ко може да буде непријатељски расположен према њима, само из разлога што су Срби. То је тешко разумети и мене то увек врати на неко ратно време, када сам често боравио овде на Косову и подсети ме на то колико је то тада било непријатно и страшно. Надам се да је то сада далеко од тога, али ми се не свиђа идеја да новинар мора да размишља о томе да ли му је безбедно да негде оде, а да при том, то није скакање из падобрана, на пример. Мислим, да ли баш новинар мора да проба све или да оде само да узме изјаву?! Ако је небезбедно узети изјаву, ми смо онда као професија у великом проблему. Ја сам се надао да никада таква ствар у Србији неће да се догоди, али ето, готово већ двадесет година, ми смо у неком таквом режиму.

Медији између чекића и наковња док по њима туку и један и други

Данашња технологија захтева да сви у медијима морамо да знамо и радимо све

Грачаница Онлајн: Безбедност и лоша материјална ситуација новинара су велики проблеми, али се мени чини да постоји и трећи проблем, који је код нас овде посебно изражен, а то је едукација новинара. Шта бисмо могли у том погледу да урадимо, ми овде, али и ви из великих медијских кућа?
Зоран Станојевић: То је проблем који постоји и у другим деловима Србије, који има два нивоа. Један је тај што је у неке професије, па и у новинарство, а могу да кажем да је то вероватно и код таксиста, ушло много људи, не због тога што имају потребу и жељу и што воле тиме да се баве, него им се то учинило као једина прилика да некако нешто и зараде.

Прво, у професији има доста људи који нису ту због тога што су осетили потребу да се тиме баве, него због неких сопствених интереса, неки, на пример, због плате која им се указала. То је обично лош мотив, мада, не мора то да значи баш увек.

Понекад, неко ко је тако ушао, нешто открије и заљуби се у професију. С друге стране, та приученост влада свуда. Оно што ми можемо да урадимо, дакле, оно што је најважније, јесте то да људи најбоље уче на добрим примерима.  Дакле, прва ствар је да узори буду добри, да ми који радимо у великим медијима, који имају националну покривеност, дајемо добар пример. Ако ми дајемо лош пример и ако младе колеге буду училе на лошем примеру, никада ништа неће научити. Дакле, то је једна ствар. Друга ствар је да постоји мало више размене и да постоји прилика и за младе, поготову новинаре одавде, мада ја не бих ни правио разлику, јер од сваког новинара, па и од почетника човек може нешто да научи, јер је он можда имао неко искуство које ја нисам. Данашња технологија захтева од новинара да буде новинар и у штампаном и у електронском и у онлајн медију. Више нема разлике. Идемо ка томе да ћемо сви морати да радимо све, од телевизијског интервјуа, до текста за неки портал, а питање је шта ће бити са штампаним медијима…

Новинар не сме да прави компромис са својим моралом

ГрачаницаОнлајн: Овде на Косову и Метохији имамо више фактора утицаја на медије: представнике институција које раде по систему Републике Србије, Србе у косовским институцијама, косовске институције, односно Албанце, међународну заједницу. Како да један професионалац и један професионални медиј избегне све те утицаје, а да притом не угрози опстанак сопственог медија, али и саму новинарску професију?

Зоран Станојевић: Тешко. Човек мора прво да буде свестан да многе истине које жели да истера, неће моћи да истера, поготову јер ће му за многе ствари бити потребно пуно времена, пуно труда и пуно живаца, да би се то уопште чуло и видело. Једина битна ствар је да не прави компромис са сопственим моралом, дакле да размишља када ради неки посао: „Да ли ћу ја моћи, ако се околности промене да погледам у очи својој деци?“ То је више метафора, али да ли ћу моћи да погледам у очи пријатељима, комшијама и свим људима и да им кажем: „Можда нисте били пресрећни са оним што сам радио, али ја се не срамотим, односно не стидим се било чега што сам урадио. Има ствари које сам радио и није ми било пријатно, радио сам ствари које ми се можда не свиђају, али се не стидим.” Мислим да тај стид треба да буде граница која се не прелази. Све друго може да се преживи, али то осећање да сам урадио нешто неморално, то је нешто што остаје да живи заувек. Ја бих рекао, ако човек не може себи да постави друге границе, ту границу мора да поштује. Није добро да новинар икада у животу каже да се стиди нечега што је урадио. Значи, може да каже: „Урадио сам нешто што ми се није допадало, урадио сам нешто што није било моје мишљење и није био мој став, али нисам прешао ту границу неморалности“. Ко је радио у новинарству у време једнопартијског система, тај зна да су тада такође ограничења била жестока, али и тада новинари, без обзира што нису смели да говоре о партији и војсци никако, а о Титу само у суперлативима, нису ни тада морали да раде нешто чега би се стидели. Није баш да је ово за нас нешто ново. Ја се не сећам периода дужег од пар месеци, а то је оно када се власт мења, у коме је постојала нека онако баш новинарска слобода, када сте могли све урадити, све рећи. Ми смо углавном живели у дугим периодима страшних притисака, који су увек били материјални. Увек је било питање, хоће ли ми неко платити? Ништа друго. Значи, сви други притисци су подношљиви, али тај егзестенцијални притисак је просто неподношљив. Чињеница је, ако сте уцењени платом, небитно да ли сте новинар, општински службеник, лекар или радник у некој страној фабрици, ако вам егзистенција зависи од те плате, ви ћете се погнути далеко ниже него што бисте то волели. Али кажем, граница стида је оно што човек себи мора да успостави и да не иде преко тога. Све друго ће проћи, али тај неморал који се повремено јавља у нашој професији, нешто је што остаје заувек. То је оно што ми између осталог памтимо.

Без довољно новца будућност медија ће нам бити као и садашњост

Грачаница онлајн: Како видите будућност медија код нас. Видимо да има великих проблема свуда, и у великим медијима, на пример, у Вечерњим новостима, у Политици, до душе проблема различитих врста. Како видите будућност медија у Србији, укључујући ту наравно и Косово?

Зоран Станојевић: Док људи у Србији не буду имали новца да купују новине, да плаћају претплате и док фирме не буду имале пара да плаћају рекламе, будућност ће бити као што је и садашњост. Дакле, неће се много променити, можда чак буде још и горе. Потребно је да имамо публику која у материјалном смислу вреди, пошто она сада вреди у сваком другом смислу, осим у материјалном, јер они који плаћају обавезе ниско цене оне који нас слушају, читају или гледају. Дакле, када то буде промењено и када у медијима буде више новца зарађено од новинарског посла, онда ће и тај посао бити боље вреднован и више цењен. До тога тренутка, ми можемо само да одржавамо неки мали пламен у нади да ће он некада распалити много већу ватру. Није добро да се тај пламен угаси због тога што ће неко да каже: „Не треба нам вала ни мали пламен, ако не можемо сви на њему да се огрејемо.“ Ја мислим да ће без тог пламена бити јако тешко покренути слободне медије, уколико ни жижак те слободе негде није остао.

Медији између чекића и наковња док по њима туку и један и други

Грачаница Онлајн: Постоји прича да је деведеситих било најгоре. Неко каже да је данас најгоре. Када је, по Вашем мишљењу, код нас било највише цензуре, односно каква је ситуација у медијима и има ли слободе медија уопште?
Зоран Станојевић: Ја бих рекао да је претерано рећи да је данас ситуација упоредива са ситуацијом деведесетих, а поготову са ситуацијом пре деведесетих. Пре деведесетих ви нисте могли нигде да напишете нешто против државе, а да не будете ухапшени. Тада није постојао интернет, а ни на шапирографу нисте могли тако нешто да напишете. Ми смо то мало заборавили, а и тада није било баш толико новинара и није било толико медија. Деведесетих је такође та критика остала на једном маргиналном делу медија. Ми сада имамо већи притисак на неке традиционалне медије, али имамо и добар део медија који имају слободу да могу да напишу шта год хоће. Имамо интернет, на коме је слобода много већа. Наравно да су притисци страшни, али постоји простор. Онај ко жели да се информише, данас може да сазна реално шта се дешава, а онај ко не жели да се информише, њему нема помоћи. Дакле, ја не бих рекао да је најгоре време ово у коме сада живимо, када су у питању медијске слободе. Људима се увек чини да је сада горе него што је некада било. За пет година, дај боже да се ништа не промени, а ја се бојим да ћу рећи да ни те 2016. године није било тако страшно као што ће да буде, на пример, 2025.  Ја се стварно надам да ћемо то да променимо, а то сам мислио и 2000. и не мислим да је сада најгоре. Колика год да ми је плата, данас ми је најмања, јер ми данас највише треба. Према томе, не бих се усудио да кажем, просто не могу да кажем тако, јер ћемо једног дана то да меримо и да гледамо ко је, шта и када изјављивао.

Грачаница онлајн: Шта УНС, па РТС, на коме радите, могу да помогну мањим медијима и колегама, на пример на Косову и Метохији?

Зоран Станојевић: УНС ће имати много више обука за новинаре. УНС има и програме и могућности за то и УНС се широко бави новинарима, поготову новинарима из локалних медија, који немају толико прилике да се укључе у разне обуке које се нуде, рецимо у Београду. Што се РТС-а тиче, РТС се труди да формира сопствени центар, да оформи неку врсту РТС-ове школе новинарстава и начина на који се ради. Уколико то буде имало неког одјека, можда би то могли да приме и неки људи са стране. Ми смо до пре пет или шест година имали чврсту сарадњу у обукама са британским BBC-јем и много је новинара и сниматеља који су прошли кроз то. Дакле, ми идемо сада ка томе да то мало подигнемо унутар куће на виши ниво. Просто, мора да постоји то кружење људи, да они који су радили у РТС – у, ту научили и стекли нека знања, оду негде другде, а неко други дође у РТС. Значи, недостаје нам то кружење људи које би подизало квалитет. Код нас је ситуација таква, да човек ако се негде нађе, ако може да одатле не мрда…

Ја очекујем да ће, пре свега, УНС имати више обука и стварно мислим да сви ми који смо у томе, сви ми који смо у медијима, треба да учествујемо и на једној и на другој страни, и као полазници и као предавачи. Томе се стварно надам, укључен сам у неке УНС-ове пројекте, учествовао сам и учествоваћу у неким обукама и то ме увек радује.

 

Анђелка Ћуп