Nova škola, nova nada za srpska sela u Metohiji

Srpski učenici i nastavnici iz opštine Klina, danas su u selu Vidanju, dobili novu školu. Svetle učionice, moderni nameštaj i nov školski pribor, obradovao je sedmoro đaka koji pohađaju Osnovnu školu „Radoš Tošić“ iz Osojana, istureno odeljenje u Vidanju.

Ako Bog da, biće još više dece, reče Episkop raško- prizrenski Teodosije u prigodnoj besedi, posle osvećenja škole, koje je služio zajedno sa sveštenstvom, monaštvom i sestrinstvom Eparhije raško – prizrenske.

„Prisustvo svih nas ovde pokazuje da nećemo nikada odustati od toga da pomognrmo svaku porodicu i svakog čoveka, a naročito svako dete, koje želi da ostane i da živi na prostoru Kosova i Metohije. Želim svima blagoslov božji i uspešan rad, desi i nastavnicima želim srećan početak nove školske godine u novoj školi u selu Vidanje, a takođe želim i da Gospod podrži ovaj blagodar“, poručio je vladika Teodosije.

Eparhija raško – prizrenska, na čelu sa preosvećenimvladikom, kupila je zemljište i donirala ga deci sela Vidanje, ali i svoj deci koja će ovde sticati nova znanja, kaže načelnica pećkog okruga, Vinka Radosavljević i dodaje da je škola izgrađena sredstvima Vlade Srbije.

„Izgradnja škole, nameštaj, prateća infrastruktura i ostala oprem koštala je oko 5 miliona dinara“, priča načelnica Pećkog okruga, ne skidajući osmeh sa lica i neprekidno motreći da li nešto ne nedostaje gostima. A gostiju, puno školsko dvorište.

Vujićević Milija, prvi komšija ove škole, koji ima desetoro unučadi, priča da je svoje imanje, koje je bilo razrušeno i zapušteno, obnovio i da je ispunio obećanje dato vladiki Teodosiju.

Nova škola, nova nada za srpska sela u Metohiji

„Kada sam se vratio, ovde su bile sve ruševine, ali ja sam obećao vladiki, obnovio sam imanje i kuću i hvala Bogu imam punu kuću dece, desetoro unučadi“, sa ponosmo kaže starina Milija i dodaje. „A 30 godina ovde niko ništa nije ulagao. Ovo je prvi put, a ja pamtim dugo, da je nešto izgrađeno za ovaj deo Metohije. E sve je urađeno zahvaljujući Vladi srbije i našem vladiki“.

Ovde u Vidanju su danas i gosti iz Goraždevca, sela kod Peći, gde su ubijana i deca dok su se kupala na obližnjoj reci. Vidosav Garić je došao iz Goraždevca, kako kaže, da vidi novu školu u Vidanju, gde ima prijatelje.

„Da nije Vlade Srbije, ne bi bilo ovog naroda ovde. A kako živimo? Pa tako…Imamo malo više slobode nego što je bilo. Šta da ti kažem? Ne živimo loše, nije loše, ali onako uvek smo pod nekim oprezom. Nikada se ne zna na koga možemo da naiđemo“, tiho priča čika Vidosav, gledajući prema novoj školi, kao da priziva da sve tri učionice budu pune, kao nekada.

Pešić Dobrivoje koji sa snajom, sinom i četvoro unučadi živi u samom gradu Klina, drhtavim glasom priča kako sada i nije baš loše živeti u Klini. Navikli su ovi ljudi na svakojake muke i malo im treba da budu srećni. Ova škola uliva nadu da će povratka Srba u Metohiju i opstanka na vekovnim ognjištima, ipak da bude.

„Ako dece i škole nema, nema nikoga, nema povratka. Ako se mi starci vratimo, to nije povratak, povratak je da se vrate mladi. A mogla bi država Srbija i ovi ovde, mislim Srbi koji su na vlasti malo više da porade na otvaranju radnih mesta i da zaposle mlade. Trude se oni, ali opet, možda mogu i više“, kaže Dobrivoje koji širom centralne Srbije ima još četiri sina, koji bi se vratili, ali nema posla, a njegova penzija je mala.

„Živimo onako kako moramo. Ali da nismo ovde, ne bismo imali ni ovo što je naše od vajkada bilo“, dodaje Dušanka Radinović iz Osojana. Kaže da je imala puno posla kod kuće, ali je došla da vidi radost metohijske dece, jer već prvog dana škole imaju sve novo, a do skoro su išli u školu u jednu privatnu kuću, u uslovima koji zaista nisu za ovaj vek. „ A pomaže Srbija, ali opet ja molim da se učini više za omladinu kako bi imali perspektivu i ostali ovde“, kaže Dušanka.

Nova škola, nova nada za srpska sela u Metohiji

Najsrećniji su danas u Vidanju deca i nastavnici. Šarković Milanka je učitejica od 1996, godine i u Vidanje se vratila iz progonstva 2005.godine. Tada je u selu bilo samo troje đaka.

„Radili smo u dnevnom boravku, u jednoj kući, za plastičnim stolom. A vratili smo se sa verom, sa nadom, sa željom da ostanemo ovde. Znate, jedine institucije koje mi ovde u Metohiji imamo, to su škola, ambulanta i opština“, priča učiteljica Milanka, ali nam onda uz širok osmeh, saopštava ono što je najvažnije za nju: „Malo je školske dece, ali imamo osmoro predškolske dece, srećom, a to će da budu novi školarci sledeće godine“.

Dok učiteljica priča, pažljivo je sluša njena bivša učenica plavokosa i plavooka Jelena. Ona je završila četvrti razred, sada će u peti, kod nastavnika, ali biće jedina u razredu. Kako li je biti jedini učenik u razredu?

„Pa, onako…“, odgovara Jelena, skreće pogled da ne vidimo suze. Pa ona je već velika, ne želi da joj iko vidi suze.

Dok stariji razgovaraju, deca pregledaju pribor koji su dobili čak iz Beograda i to lično od ministra prosvete. A u paketima komplet knjiga Ive Andrića. Neki su mali, pa je još rano da čitaju „Na drini ćuprija“ i „Prokletu avliju“, a neki i nisu. Čitaće i zapamtiće šta je pisao srpski nobelovac.

Meni, dok odlazi iz Vidanja, odzvanja samo jedna andrićeva misao:

„Dok god ima mraka,ima i svanuća“.

Anđelka Ćup