Нова школа, нова нада за српска села у Метохији

Српски ученици и наставници из општине Клина, данас су у селу Видању, добили нову школу. Светле учионице, модерни намештај и нов школски прибор, обрадовао је седморо ђака који похађају Основну школу „Радош Тошић“ из Осојана, истурено одељење у Видању.

Ако Бог да, биће још више деце, рече Епископ рашко- призренски Теодосије у пригодној беседи, после освећења школе, које је служио заједно са свештенством, монаштвом и сестринством Епархије рашко – призренске.

„Присуство свих нас овде показује да нећемо никада одустати од тога да помогнрмо сваку породицу и сваког човека, а нарочито свако дете, које жели да остане и да живи на простору Косова и Метохије. Желим свима благослов божји и успешан рад, деси и наставницима желим срећан почетак нове школске године у новој школи у селу Видање, а такође желим и да Господ подржи овај благодар“, поручио је владика Теодосије.

Епархија рашко – призренска, на челу са преосвећенимвладиком, купила је земљиште и донирала га деци села Видање, али и свој деци која ће овде стицати нова знања, каже начелница пећког округа, Винка Радосављевић и додаје да је школа изграђена средствима Владе Србије.

„Изградња школе, намештај, пратећа инфраструктура и остала опрем коштала је око 5 милиона динара“, прича начелница Пећког округа, не скидајући осмех са лица и непрекидно мотрећи да ли нешто не недостаје гостима. А гостију, пуно школско двориште.

Вујићевић Милија, први комшија ове школе, који има десеторо унучади, прича да је своје имање, које је било разрушено и запуштено, обновио и да је испунио обећање дато владики Теодосију.

Нова школа, нова нада за српска села у Метохији

„Када сам се вратио, овде су биле све рушевине, али ја сам обећао владики, обновио сам имање и кућу и хвала Богу имам пуну кућу деце, десеторо унучади“, са поносмо каже старина Милија и додаје. „А 30 година овде нико ништа није улагао. Ово је први пут, а ја памтим дуго, да је нешто изграђено за овај део Метохије. Е све је урађено захваљујући Влади србије и нашем владики“.

Овде у Видању су данас и гости из Гораждевца, села код Пећи, где су убијана и деца док су се купала на оближњој реци. Видосав Гарић је дошао из Гораждевца, како каже, да види нову школу у Видању, где има пријатеље.

„Да није Владе Србије, не би било овог народа овде. А како живимо? Па тако…Имамо мало више слободе него што је било. Шта да ти кажем? Не живимо лоше, није лоше, али онако увек смо под неким опрезом. Никада се не зна на кога можемо да наиђемо“, тихо прича чика Видосав, гледајући према новој школи, као да призива да све три учионице буду пуне, као некада.

Пешић Добривоје који са снајом, сином и четворо унучади живи у самом граду Клина, дрхтавим гласом прича како сада и није баш лоше живети у Клини. Навикли су ови људи на свакојаке муке и мало им треба да буду срећни. Ова школа улива наду да ће повратка Срба у Метохију и опстанка на вековним огњиштима, ипак да буде.

„Ако деце и школе нема, нема никога, нема повратка. Ако се ми старци вратимо, то није повратак, повратак је да се врате млади. А могла би држава Србија и ови овде, мислим Срби који су на власти мало више да пораде на отварању радних места и да запосле младе. Труде се они, али опет, можда могу и више“, каже Добривоје који широм централне Србије има још четири сина, који би се вратили, али нема посла, а његова пензија је мала.

„Живимо онако како морамо. Али да нисмо овде, не бисмо имали ни ово што је наше од вајкада било“, додаје Душанка Радиновић из Осојана. Каже да је имала пуно посла код куће, али је дошла да види радост метохијске деце, јер већ првог дана школе имају све ново, а до скоро су ишли у школу у једну приватну кућу, у условима који заиста нису за овај век. „ А помаже Србија, али опет ја молим да се учини више за омладину како би имали перспективу и остали овде“, каже Душанка.

Нова школа, нова нада за српска села у Метохији

Најсрећнији су данас у Видању деца и наставници. Шарковић Миланка је учитејица од 1996, године и у Видање се вратила из прогонства 2005.године. Тада је у селу било само троје ђака.

„Радили смо у дневном боравку, у једној кући, за пластичним столом. А вратили смо се са вером, са надом, са жељом да останемо овде. Знате, једине институције које ми овде у Метохији имамо, то су школа, амбуланта и општина“, прича учитељица Миланка, али нам онда уз широк осмех, саопштава оно што је најважније за њу: „Мало је школске деце, али имамо осморо предшколске деце, срећом, а то ће да буду нови школарци следеће године“.

Док учитељица прича, пажљиво је слуша њена бивша ученица плавокоса и плавоока Јелена. Она је завршила четврти разред, сада ће у пети, код наставника, али биће једина у разреду. Како ли је бити једини ученик у разреду?

„Па, онако…“, одговара Јелена, скреће поглед да не видимо сузе. Па она је већ велика, не жели да јој ико види сузе.

Док старији разговарају, деца прегледају прибор који су добили чак из Београда и то лично од министра просвете. А у пакетима комплет књига Иве Андрића. Неки су мали, па је још рано да читају „На дрини ћуприја“ и „Проклету авлију“, а неки и нису. Читаће и запамтиће шта је писао српски нобеловац.

Мени, док одлази из Видања, одзвања само једна андрићева мисао:

„Док год има мрака,има и сванућа“.

Анђелка Ћуп