Pođevlje, Kopaoniku pod vrhove

Milenko Radenković se u rodno Pođevlje vratio iz Kragujevca. Uzgaja ovce i od prodaje jagnjadi izdržava sebe i suprugu. „Greota je ostaviti ovu lepotu“, priča i nada se da će se život ponovo vratiti u zaseoke Pođevlje i Borčane, u kojima se dečji plač nije začuo godinama.


Nigde tako i toliko ne može da se oseti i doživi priroda u punoj snazi, kao na selu do koga umesto asfalta ili kaldrme vodi travom obrasla staza iz koje se naziru ostaci, nekada seoskog puta.

Probijajući se kroz livade i pašnjake,  preko potoka, staza krivuda sve bežeći od brda i radoznalog pogleda putnika koji se ovde obreo prvi put. Kraj joj je kod prvih kuća na sledećem bregu. Uzan zemljani put doveo nas je u zaseok Pođevlje koji pripada Borčanima, nešto većem selu, ušuškanom visoko među brdima Kopaonika, s njegove južne, kosovske strane.

predeo-3-1
Pođevlje, predeo oslikan prirodom

Pođevlje je od Sočanice udaljeno 17 kilometara, od Leposavića, u čijoj je administrativnoj nadležnosti, čak 24.

Do sela se stiže putem koji se od Sočanice penje u brda. Taman kad zaminete, negde iznad sela Mošnica, vožnju nastavljate nedovršenim drumom prekrivenim krupnim tucanikom.

Polučasovno druckanje, truckanje i zapinjanje motora automobila uz poslednju serpentinu, nateraće vas da razmislite o tome da li se ljudski rod dostojno odužio čoveku koji je izmislio asfalt.

Put na kraju izbija na vrh brda sa koga puca pogled na obronke Kopaonika, kome je samo nebo granica. Mobilni telefon ovde gubi svaku funkciju, nema signala. Ovo čudo modernog doba meštanima nije ni potrebno, jer se oni dozivaju s brda na brdo.

U daljini se već naziru krovovi kuća, razbacanih po brežuljcima i stranama. Put nas je doveo do Milenka Radenkovića, šezdesetpetogodišnjaka iz Pođevlja.

slika-1
Na imanju Milenka Radenkovića

I Milenko je kao i mnogi iz Borčana otišao za Kragujevac, ali, eto, odlučio je da se vrati. Deca su još uvek tamo, a on je sa suprugom ovde na rodnom pragu, gde mu je, kako kaže, najbolje.

„Imam oko tri hektara zemlje, graota je to ostaviti da propadne, vidi ti ovu lepotu“, govori  Milenko, dok rukom pokazuje na šljivik podno kuće, na koji se nastavlja uredno pokošena livada.

„Ja sam to sve kosačicom pokosio“, žuri da nam pojasni naš domaćin, vidno obradovan nenadanim gostima i nastavlja :

„Momo iz Mošnica mi je dao kosačicu, a ja mu za uzvrat spremam jednu ovcu“.

Milenko u svom toru ima 30 grla ovaca, za hranu ne brine, jer livada i pašnjaka ovde ima koliko ti duša želi, veli, pripremio je dosta sena i za zimu. Mleko i sir ne proizvodi jer nema čime da ih preveze do najbliže pijace u Sočanici.

„Videli ste kakav je put, čovek dva – tri puta dok siđe do dole izlomi kola načisto“, priča Milenko.

milenko-radenkovic
U rodnom mestu je najlepše

Zarađuje tako što prodaje ovce i jagnjad. Uskoro će sezona slava pa će i prodaja da krene.

„Boga mi, može da se zaradi, dva evra je kilo žive mere, pa, po jagnjetu može da se uzme i do 100 evra“, priča naš domaćin.

Pričamo sa Milenkom, a žene mu nema, pitamo ga gde je?

„Isterala ovce na ispašu, evo sprema se kiša, al ne brinem se ja za nju, uzela je kišobran, a  žensko ti je to, snađe se i u goru i u vodu“, govori Milenko kroz smeh.

U Borčanima i Pođevlju jedva da živi 15 ljudi. Ostali su se odselili u Kragujevac i tamo se svi grupisali u naselju „Male pčelice“.

Kilometar ili dva niže nalazi se škola. Zgrada je dobro očuvana, ali u njoj nema đaka više od 20 godina. Koriste je samo planinari kad dođu Kopaoniku u pohode.

skola
Školsko zvono se nije začulo bezmalo dve decenije

Pitamo Milenka kako opštinske vlasti u Leposaviću mogu da pomognu da podkopanička sela ponovo ožive.

„Trebalo bi da se ljudima nekako pomogne da obnove ili naprave kuće, pa da se nešto donira za razvoj poljoprivrede i stočarstva. Ono, lepo je što se pravi put, nama to znači puno, ali čemu put ako njime niko ne dolazi“, priča Milenko i stiska ramenima.

Međutim, opštinske vlasti u Leposaviću misle drugačije, kad ima puta, vratiće se i ljudi da založe vatru na ugašenom ognjištu, poprave i ponovo podignu iskrivljene i popadale seoske ploteve, obeleže svoja imanja, pokose livade, raskrče zarasle voćnjake u šiblje i korov.

Valjda….

Nada se i Milenko da će se život ponovo vratiti u Borčane i Pođevlju, u kojima se dečji plač nije začuo godinama, a iz koga su nedavno svatovi samo jednim automobilom došli po devojku koja se udala dole u Sočanici.

Možda se nekada i ponovo oglasi školsko zvono.

Možda…

 

Ivan Miljković