Пођевљe, Копаонику под врхове

Миленко Раденковић се у родно Пођевље вратио из Крагујевца. Узгаја овце и од продаје јагњади издржава себе и супругу. „Греота је оставити ову лепоту“, прича и нада се да ће се живот поново вратити у засеоке Пођевље и Борчане, у којима се дечји плач није зачуо годинама.


Нигде тако и толико не може да се осети и доживи природа у пуној снази, као на селу до кога уместо асфалта или калдрме води травом обрасла стаза из које се назиру остаци, некада сеоског пута.

Пробијајући се кроз ливаде и пашњаке,  преко потока, стаза кривуда све бежећи од брда и радозналог погледа путника који се овде обрео први пут. Крај јој je код првих кућа на следећем брегу. Узан земљани пут довео нас је у засеок Пођевље који припада Борчанима, нешто већем селу, ушушканом високо међу брдима Копаоника, с његове јужне, косовске стране.

predeo-3-1
Пођевље, предео осликан природом

Пођевље је од Сочанице удаљено 17 километара, од Лепосавића, у чијој је административној надлежности, чак 24.

До села се стиже путем који се од Сочанице пење у брда. Таман кад заминете, негде изнад села Мошница, вожњу настављате недовршеним друмом прекривеним крупним туцаником.

Получасовно друцкање, труцкање и запињање мотора аутомобила уз последњу серпентину, натераће вас да размислите о томе да ли се људски род достојно одужио човеку који је измислио асфалт.

Пут на крају избија на врх брда са кога пуца поглед на обронке Копаоника, коме је само небо граница. Мобилни телефон овде губи сваку функцију, нема сигнала. Ово чудо модерног доба мештанима није ни потребно, јер се они дозивају с брда на брдо.

У даљини се већ назиру кровови кућа, разбацаних по брежуљцима и странама. Пут нас је довео до Миленка Раденковића, шездесетпетогодишњака из Пођевља.

slika-1
На имању Миленка Раденковића

И Миленко је као и многи из Борчана отишао за Крагујевац, али, ето, одлучио је да се врати. Деца су још увек тамо, а он је са супругом овде на родном прагу, где му је, како каже, најбоље.

„Имам око три хектара земље, граота је то оставити да пропадне, види ти ову лепоту“, говори  Миленко, док руком показује на шљивик подно куће, на који се наставља уредно покошена ливада.

„Ја сам то све косачицом покосио“, жури да нам појасни наш домаћин, видно обрадован ненаданим гостима и наставља :

„Момо из Мошница ми је дао косачицу, а ја му за узврат спремам једну овцу“.

Миленко у свом тору има 30 грла оваца, за храну не брине, јер ливада и пашњака овде има колико ти душа жели, вели, припремио је доста сена и за зиму. Млеко и сир не производи јер нема чиме да их превезе до најближе пијаце у Сочаници.

„Видели сте какав је пут, човек два – три пута док сиђе до доле изломи кола начисто“, прича Миленко.

milenko-radenkovic
У родном месту је најлепше

Зарађује тако што продаје овце и јагњад. Ускоро ће сезона слава па ће и продаја да крене.

„Бога ми, може да се заради, два евра је кило живе мере, па, по јагњету може да се узме и до 100 евра“, прича наш домаћин.

Причамо са Миленком, а жене му нема, питамо га где је?

„Истерала овце на испашу, ево спрема се киша, ал не бринем се ја за њу, узела је кишобран, а  женско ти је то, снађе се и у гору и у воду“, говори Миленко кроз смех.

У Борчанима и Пођевљу једва да живи 15 људи. Остали су се одселили у Крагујевац и тамо се сви груписали у насељу „Мале пчелице“.

Километар или два ниже налази се школа. Зграда је добро очувана, али у њој нема ђака више од 20 година. Користе је само планинари кад дођу Копаонику у походе.

skola
Школско звоно се није зачуло безмало две деценије

Питамо Миленка како општинске власти у Лепосавићу могу да помогну да подкопаничка села поново оживе.

„Требало би да се људима некако помогне да обнове или направе куће, па да се нешто донира за развој пољопривреде и сточарства. Оно, лепо је што се прави пут, нама то значи пуно, али чему пут ако њиме нико не долази“, прича Миленко и стиска раменима.

Међутим, општинске власти у Лепосавићу мисле другачије, кад има пута, вратиће се и људи да заложе ватру на угашеном огњишту, поправе и поново подигну искривљене и попадале сеоске плотеве, обележе своја имања, покосе ливаде, раскрче зарасле воћњаке у шибље и коров.

Ваљда….

Нада се и Миленко да ће се живот поново вратити у Борчане и Пођевљу, у којима се дечји плач није зачуо годинама, а из кога су недавно сватови само једним аутомобилом дошли по девојку која се удала доле у Сочаници.

Можда се некада и поново огласи школско звоно.

Можда…

 

Иван Миљковић