“Није ово више наш град”

Усековање главе Светог Јована Крститеља, слава града Урошевца, данас је обележено у обновљеној Саборној цркви у том граду. Око 300 расељених Срба, окупили су се у порти своје цркве. У три аутобуса дошли су расељени из централне Србије, а остали из свих крајева Косова и Метохије, највише из Штрпца. Са расељенима су били заменик косовског премијера, Бранимир Стојановић и министар за заједнице и повратак у Влади Косова, Далибор Јевтић.

“Није ово више наш град”

Свету архијерејску литургију, служио је Епископ рашко- призренски Теодосије, уз саслужење свештенства Рашко – призренске епархије. Захваливши се свима који су помогли да храм у Урошевцу “заблиста и изнитра и споља”, владика Теодосије је нагласио да то није само труд и жеља оних који су храм обнављали, већ је то “знак да Господ гледа на нас.”

“Нека да Бог да и догодине дођемо, да се окупимо овде и око овога храма, јер ово нама припада. Сву своју љубав и жељу коју носимо у свом срцу, треба да преточимо у лепоту овога храма…Ово парче земље око храма, нама припада и никада неће бити отуђено. Оно што припада цркви, црква никада отуђити неће”, поручио је Епископ рашко – прризренски.

“Није ово више наш град”

Припадници Косовске полиције, који свакодневно чувају ову српску светињу, данас су у знатно већем броју патролирали око црквеног дворишта, док је једна патрола обезбеђивала раднике који су уређивали српско гробље у Урошевцу.

На ограду порте урошевачке цркве, наслоњени дојучерашње комшије придошлих Срба. Тихи су, неки заклоњени иза сунчаних наочара. Да ли се нечега боје или стиде? Сунца баш и нема. Прилазимо средовечном господину, који нам на албанском каже да не зна српски. До њега насмејан, шездесетогодишњи Басри каже да је дошао да поздрави своје комшије. Неке познаје, а неке је заборавио, каже.

У истом дворишту црква и џамија, реткост на Косову… Питамо, значи ли то да има места за све?

“Немам ништа против да долазе Срби и да дођу, да се врате. Па свако треба да дође својој кући, наравно. А онај ко је учинио лоше, било Србин или Албанац, треба на суд. Је л тако?” пита Басри Мустафа, некадашњи радник Фабрике шавних цеви.

Тако је. Само, када? Ови људи нису никоме ништа криви и никоме ништа  лоше нису учинили. Доста им је печалбе. Они би кући. А ипак, не могу. Неко ко о томе одлучује, то не жели.

“Није ово више наш град”

Томић Ненад живи на Брезовици као избеглица, како себе зове, кућа у Урошевцу му је запаљена, ништа није продао.

“Ја желим да се вратим, али некоме не одговара да у Урошевцу буду Срби. Нико ми не помаже да се вратим, ни наши, ни њихови”, помало љутито каже Ненад.

У граду Урошевцу, у коме је некада живело преко 10 000 Срба, сада живи само млади свештеник Трајко Влајковић са породицом.

Боје ли се придошли Урошевчани да би могле да се понове сцене из Мушутишта или Ђаковице? Прибојавају се, кажу, али има нешто јаче.

“Корени, гробови, детињство и успомене, то је јаче од страха”, каже нам са сузама у очима Зорица Војиновић, која сада живи у Београду.

Из Црне Горе, из Даниловграда, дошла је Снежана Сушић Калезић.Није оптимиста.

“Није ово више наш град. Не препознајем га. Нисам га оваквог оставила. У срцу је мој, али, то није то…не могу да препознам ни где ми је кућа…била”, прича Снежана.

“Није ово више наш град”

А само пет километара западно од Урошевца, на обронцима Шар планине, на највишој коти у кањону реке Неродимке, све доскора налазили су се остаци српског средњовековног града Неродимља, некадашње престонице Немањића.

“Налазили су се, али сада…сада се неко труди да затре траг свему што је српско. Ево, у Бабљаку нас сада има једанаесторо, а било је 60 домаћинстава, око 250 душа”, одмахујући руком прича нам старина Рајко из Бабљака, који је такође ту, надомак Урошевца.

Подсећамо, Саборна црква у Урошевцу, посвећена  Светом Цару Урошу,  подигнута  је 1933.године. Као узор за компонавање горњег дела храма, била је црква манастира Грачанице. Црква је опљачкана, потом запаљена, а парохијски дом срушен, крајем јуна 1999.године. Напад се поновио 2004. за време мартовског погрома, а и 2013.године на зидовима су исписани увредљиви графити. За обнову цркве и парохијског дома најзаслужнији су  протојереј- ставрофор Живојин Којић, епископ рашко- призренски Теодосије и Миленко Џелетовић, Урошевчанин, који живи и ради у Београду.

Анђелка Ћуп