Sazonova za Sptunjik: Kako su me deportovali iz Srbije u Srbiju

Kosovo i Metohija je jedno malo parče teritorije koje kao da brani ceo svet: NATO, UN, Euleks, OEBS, ali tamo se hapse novinari, tamo se vernici plaše da idu u crkvu, tamo ima enklava u 21. veku po nacionalnom i verskom osnovu. Ovako je situaciju na Kosmetu opisala ruska novinarka Oksana Sazonova.


Na Kosovu i Metohiji sa kolegom Sergejom Belousom snimala je intervjue i priloge o životu Srba u južnoj srpskoj pokrajini, a njena novinarska kuća, agencija „Njuzfront“, sa sedištem na ruskom Krimu, planira da objavi dokumentarni film o situaciji na Kosmetu. Međutim, dok su bili u Orahovcu, kosovska policija ih je uhapsila, navodno zbog nelegalnog boravka. Nakon što su noć proveli u pritvoru u Prištini izvedeni su pred tužioca i izrečena im je novčana kazna, a onda su, kako veruje, zahvaljujući angažovanju ruske diplomatije oslobođeni i deportovani u centralnu Srbiju. O tom dramatičnom iskustvu Sazonova je govorila u emisiji „Sputnjik intervju“.

Kako ste ušli na Kosovo?

— Ušli smo iz centralne Srbije preko administrativnog prelaza Jarinje, automobilom. Naravno da smo imali pasoše i da smo ušli legalno u Republiku Srbiju. Na administrativnom prelazu su proverili ličnu kartu i vozačku dozvolu čoveku koji je vozio, nas su samo pogledali.

Kako je izgledalo hapšenje, gde se dogodilo?

— Dogodilo se Orahovacu, u srpskom delu, na ulici. Tamo smo bilo kod naših prijatelja, jedne porodice. Otišli smo do kola da uzmemo stvari, a moja torba i dokumenti su ostali u kući. Odjednom nam je prišlo petoro-šestoro kosovskih policajaca, Albanaca, počeli su da pričaju na engleskom sa nama. Rekli su da samo žele da nas identifikuju. Ja nisam imala ništa, Sergej je imao novinarsku dokumentaciju, dokument sa slikom i imenom na engleskom jeziku. Međutim, njima to nije odgovaralo, tražili su pasoše. Insistirali su da idemo njihovim automobilom do kuće. Ipak smo došli tamo pešice i posle toga uzeli su naše pasoše i odveli nas u policijsku stanicu u Orahovcu, a potom nas prebacili u Prištinu.

Šta su vam rekli kada su videli da imate pasoše i pečat koji svedoči da ste legalno ušli na teritoriju Srbije, a koliko znamo Kosovo je i dalje deo Srbije?

— Za njih, nažalost, pečat Srbije ne znači ništa. Oni su nam tražili vize, iako je pitanje kako jedna tvorevina, koju ne samo da Rusija ne priznaje nego nije predstavljena u UN, može da uvede vizni režim.

Da li su vam dozvolili da pozovete nekog kad ste došli u policijsku stanicu?

— Nisu. Nisu nam dozvolili ni da komuniciramo ni među sobom. Kad su nas vozili za Prištinu, rekla sam da moram da se javim direktoru da ga obavestim da neću biti sutra na vezi i da moraju da razumeju kako to zvuči ako sam nestala na Kosovu. Međutim, on je rekao da će se baviti našim slučajem sutra, a sada idemo da prenoćimo navodno u nekom hotelu i da će tamo biti internet. Ujutro smo saznali da je to pritvor za ilegalne imigrante. Možda su tamo i imali internet, ali nama su uzeli sve: telefone, laptop, čak i lične stvari. Tek sam ujutro mogla da pozovem direktora Konstantina Klirika da ga obavestim šta je bilo s nama. On je rekao da već zna i da cela Rusija zna i da se nama bave. Zvala sam majku da joj kažem da je sve u redu, a Sergej je obavestio rusku kancelariju u Prištini.

Kako su se odnosili prema vama kosovski policajci?

— Do maltretiranja nije došlo. Bili su korektni. Sa druge strane, mislim da u tome ima i zasluge ruske diploamtije.

Da se vratimo na trenutak kad su vam prišli i obratili vam se na engleskom? Orahovac je malo mesto. Da li je moguće da vas je neko video i javio im?

— Moguće je. Mislim da su znali ko smo mi.

1108186326
Foto Sputnjik – Oksana Sazonova

Mislite da su sve vreme pratili vaše aktivnosti i možda im se nije dopalo to što ste radili?

— Ne znam od kog trenutka su kosovske vlasti pratile šta smo snimali i radili, da li od ulaska na Kosovo i Metohiju, da li otkad smo objavili prvi snimak iz Kosovske Mitrovice, ili od Štrpca i Prizrena, ali skoro sam sigurna da su znali ko smo mi. Dotle sam objavila nekoliko intervjua i snimaka vezanih za život Srba i situaciju sa pravoslavnom crkvom. Mogli su da znaju, a ne znam u kom trenutku su zaključili da to treba sprečiti.

Šta ima u tom materijalu? Kako ste videli život Srba i Srpske pravoslavne crkve?

— Situacija jeste teška i što se tiče i severa i enklava. Jedan slučaj me je posebno dirnuo. Metohija, grad Istok, albanski. Tamo ima jedna dosta velika pravoslavna crkva i pored nje mala kuća gde živi sveštenik sa porodicom. I to je jedina srpska porodica i jedina srpska deca u tom gradu. Crkva, sa jedne strane velika džamija, sa druge strane kancelarija udruženja veterana UČK, sa treće strane kosovska policija koja kao da ga brani. I tu je negde blizu neka kafana odakle se stalno čuje glasna albanska muzika, tj. ulaziš u crkvu i stalno slušaš albansku muziku. Sveštenik nas je rado dočekao da makar s nekim popriča na srpskom jeziku. To je jedna tužna priča koja, nažalost, odslikava celu situaciju na KiM. Snimali smo i crkvu u južnom delu Kosovske Mitrovice, gde takođe ima vrlo malo Srba, takođe živi sveštenik sa porodicom. Njega brani kosovska policija, ne sme da izađe u svojoj odeći u grad, retko mu dolaze vernici, većina Srba se plaši da ide pešice po južnom delu KM.

Znači, sve te priče o slobodi kretanja koja bi trebalo da postoji i dalje su samo priče, u praksi to nije tako?

— To je jedno malo parče teritorije koje kao da brani ceo svet: NATO, UN, OEBS, Euleks, ali tamo se hapse novinari, tamo se vernici plaše da idu u crkvu, tamo ima enklava u 21. veku po nacionalnom i verskom osnovu. A znamo šta se sve priča što se tiče šverca i trgovine ljudima na Kosovu.

 Osvanulo je jutro, vi ste u pritvoru u Prištini, ujutro ste obavili razgovor sa direktorom. Šta vam je rekao?

— Rekao je da zna i da je već obavestio i ambasadu u Beogradu i MSP i već je bilo izjava iz Moskve da nas neće ostaviti. I to nam je dalo moralnu snagu. Kad smo bili na ispitivanju u policiji, znali smo da nas stvarno vode na razgovor, da nećemo da nestanemo tamo na Kosovu.
Sputnjik: Tanja Trikić