Dr Dario Vidojković, docent sa Univerziteta u Regenzburgu: Srbi će na demokratski način odbraniti Dan Republike Srpske

Istoričar, dr Dario Vidojković sa Univerziteta u Regenzburgu, gde na katedri za Noviju istoriju predaje studentima u Nemačkoj, podržava referendum koji se u nedelju, 25. septembra, održava u Republici Srpskoj.

„Srbima ne bi bilo opstanka ni života, da nije Republike Srpske, koja je nastala upravo kao reakcija na ponovni pohod Hrvata i muslimana da do kraja sprovedu ono, na čemu su 1945. godine stali“, kaže dr Vidojković u intervjuu za portal GračanicaOnlajn.

U akciju bečkog portala „Balkanistories.net“ u koju se uključio i Vidojković, u vodećem nemačkom rečniku „Duden“ definicija reči „ustaša“ umesto pojašnjenja „pokret otpora srpskom centralizmu“ zamenjena je definicijom „fašisti koji su činili masovne zločine nad Srbima, Jevrejima i Romima“.

Kako nemački studenti razumeju odnose na Balkanu, gde leže koreni sukoba između Srba i Hrvata? Zašto se javno zalaže i podržava referendum o Danu Republike Srpske, dr Vidojković govori za GračanicaOnlajn.    


Kada studentima u Nemačkoj ukažem na neke kontekste i pozadine, na kraju su uvek začuđeni onime na šta su naišli, jer se podaci ne uklapaju u mejsnstrim priču o zlim Srbima, krivcima za izbijanje Velikog rata.

98fd508302ac
Foto: Lična arhiva

GračanincaOnlajn: Kako vaši studenti razumeju kompleksne odnose na Balkanu, pre svega konstantne sukobe između Srba i Hrvata, koji ni danas, posle rata i raspada zajedničke zemlje, ne prestaju? Gde leži koren te netrpeljivosti i ima li istorija odgovor na to pitanje?

Dario Vidojković: U okviru mojih predavanja o Prvom ili o Drugom svetskom ratu, ja se, naravno, uvek dotaknem i naše istorije i zbivanja na Balkanu u tim vremenima. Nemački studenti uglavnom imaju prilično malo pojma o događajima na Balkanu, ustvari, često se suočim i sa nikakvim znanjem.

Teško je za njih da shvate, šta znači religijski sukob ili mržnja, kada se u ovim sredinama na zapadu, vera, religija i crkva ne potenciraju i kada je više „kul“ izjašnjavati se kao ateista, nego kao vernik. To je suštinski problem koji se ne uočava samo u Nemačkoj, već na čitavom Zapadu.

Međutim, moja metoda je takva, da kada im ukažem na neke kontekste i pozadine, njima prepustim da u svojim referatima samostalno obrade te teme. I posle toga, uvek su začuđeni onime na šta su naišli, pogotovo kada uvide da se njihovo razmišljanje i nalazi ne uklapaju u mejnstrim priču o zlim Srbima i krivcima, primera radi, za izbijanje Velikog rata. No, van mojih predavanja, uglavnom se širi jedna negativna slika o srpskom narodu. Nažalost, na taj način se žele zacementirati rezultati mešanja i agresije spoljnog faktora, koji je u velikoj, da ne kažem i u ogromnoj meri, upravo doprineo raspadu Jugoslavije i rasplamsavanju ratnih sukoba.

Šta se korena netrpeljivosti između Srba i Hrvata tiče, mogao bih slobodno reći da se ta netrpeljivost više može naći na strani Hrvata, nego kod Srba.

Vidite, nakon dva svetska rata i nakon masovnih zločina počinjenih u tim ratovima od strane Hrvata, koji su uglavnom (čast izuzecima) uvek bili na strani neprijatelja srpskog naroda, Srbi su bili ti koji su opet bili spremni da sa njima stvore i grade zajedničku državu. To nam se dva puta obilo o glavu, a Srbi su to vrlo skupo platili. Posle 1918. godine, mogli smo stvoriti svoju, srpsku državu, kao što je pored ostalih i vojvoda Mišić tada predlagao, ali regent Aleksandar Karađorđević nije hteo da sluša takve savete, niti da prihvati upozorenja o Hrvatima i njihovom istinskom raspoloženju prema Srbima. On je to kasnije platio svojim životom, atentatom ustaša u Marseju, u oktobru 1934. godine.

Kada se traže uzroci takvog stava Hrvata prema Srbima, mora se ipak otići malo dublje u istoriju, u XIX vek. Naime, i pre toga, Srbi su zajedno sa Hrvatima branili zapadni svet od najezde Turaka na prostoru Vojne Krajine. A u prvoj polovini XIX veka, u doba romantizma, imamo pojavu Ilirskog pokreta i početak rađanja ideje o jugoslovenstvu. Prema tim idejama, Srbi i Hrvati su jedan narod a dve vere. O tome je, recimo, govorio Vuk Karadžić. Iliri, poput Ljudevita Gaja, želeli su da se svi južni Sloveni ujedine, koristeći jedno narečje, štokavski jezik, koji je Vuk bio ustalio. Ilirizam neće trajati dugo, pošto će Beč gledati da zabrani i uguši taj pokret, plašeći se da će izgubiti svoj uticaj nad Hrvatima, ali i ostalim južnim Slovenima na teritoriji Habzburške monarhije. Tako će i mnogo decenija posle vlasti i dvor u Beču, uz zdušnu pomoć Vatikana, tj. katoličke crkve u Hrvatskoj, gledati da između Srba i Hrvata zaseje seme razdora i time su trajno sprečili da se oni slože i ujedine. Tu treba navesti imena poput Anta Starčevića i Josipa Franka, osnivača hrvatskih pravaša, iz kojih će kasnije nastati ustaški pokret, na čelu sa Antom Pavelićem. Viktor Novak, primera radi, o tome je pisao u svom „Magnum crimen“-u. Dakle, korene netrpeljivosti između Srba i Hrvata treba tražiti upravo u tim nastojanjima Vatikana i katoličke crkve, koji su svojim propovedima o Srbima kao „nižoj rasi“, „jereticima“ itd., doprineli u širenju mržnje, koja je dovela do Jasenovca, raznih jama punih srpskih leševa, Jastrebarskog, kao i do „Bljeska“ i „Oluje“.

2d9bf0f4-09d0-4d03-947f-c71c3b34a9c0_w987_r1_s
Foto: AP

Skupština Republike Srpske je usvajanjem deklaracije ustaške zločine u NDH nazvala genocidom. U Republici Srbiji, to se još nije dogodilo. Usvajanje takve rezolucije, u vreme povampirenog ustaštva u Hrvatskoj, jako je bitno u istorijskom i sudbonosnom času. Mlake reakcije Evropske unije na poslednje događaje u Hrvatskoj, možemo razumeti samo u svetlu revizije istorije, čiji smo svedoci.


 GračanicaOnlajn:  Ne tako davno, uključili ste se u akciju koji je pokrenuo internet portal iz Beča „Balkanstories.net“ kako bi se u nemačkom rečniku „Duden“ pojam „ustaša“ zamenio adekvatnom definicijom. To je i učinjeno. Kako sada gledate na povampireno ustaštvo u Hrvatskoj, koje svakodnevno svojim izjavama podstiču neki hrvatski političari?

Dario Vidojković: Šta se tiče Dudena i izmene te definicije, moram podsetiti da je definicija, prema kojoj se o ustašama nije govorilo kao o „fašistima“, koji su činili masovne zločine nad Srbima, Jevrejima i Romima, nego o „pokretu otpora srpskom centralizmu“, bila u upotrebi više od dvadeset godina!

Normalno, nameće se pitanje zašto se ranije nije reagovalo na to, zašto i kako i sami Nemci nisu imali adekvatnu definiciju, baziranu na činjenicama?

Sada je to u dobroj meri ispravljeno, ali jedna stvar još uvek nedostaje. Još se ne spominje reči „genocid“ u toj definiciji.

 Narodna Skupština Republike Srpske je u oktobru 2015. godine masovne zločine ustaša tokom NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima, označila deklaracijom pravim imenom, genocid. No, od strane Republike Srbije, takav čin se još uvek nije desio. Potrebno je da i sama Srbija osudi jasno i nedvosmisleno te ustaške zločine kao genocid. Tek onda možemo tražiti i u svetu, da se ti zločini priznaju kao genocid. Mogu vam reći da trenutno radim na aktivnostima, da se takva jedna rezolucija donese i u Narodnoj skupštini Republike Srbije, pa se nadajmo uspehu te ideje.

Upravo naspram ovog povampirenog ustaštva u Hrvatskoj, jedna takva rezolucija je više nego bitna i došla bi u istorijskom i sudbonosnom času. Vidite, Hrvatska, koja je 1995. sprovela, pred očima takozvane međunarodne zajednice, najveći progon civilnog stanovništva u građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji, to jest srpskog, sa područja Republike Srpske Krajine i koja je time sprovela ujedno deo ustaškog programa, prema kojem jednu trećinu Srba treba pobiti, jednu pokatoličiti, a trećinu proterati, ostala je nekažnjena za te zločine. Šta više, nagrađena je prijemom u Evropsku uniju! I ta ista Evropska unija, koja se toliko poziva na neka ljudska prava i toleranciju, posmatra maltene nemo, kako se Srbi i dan danas proganjaju u Hrvatskoj, kako im se uskraćuju prava, uništavaju table i natpisi na ćirilici. Jednom Tompsonu se slobodno dozvoljava veličanje fašističke ustaške ideologije i genocid nad Srbima, a sama aktualna predsednica Hrvatske govori javno kako ona i njena deca slušaju njegove pesme. I onda imate jednog ministra kulture (?!), koji javno promoviše ustaštvo. Dakle, sve su to vrlo zabrinjavajuće pojave i samo hrvatsko društvo bi trebalo da iste osudi i da ih i zabrani. Pritisak iz Brisela bi u tome bio vrlo koristan. Međutim, mlake, odnosno izostanak bilo koje reakcije Evropske unije na sve to, može se razumeti samo u svetlu revizije istorije, čiji smo svedoci, gde se očigledno ponovo dozvoljavaju i tolerišu fašistički pokreti. Pogledajte samo primere Baltika ili Ukrajine. Svakako, civilizovani svet bi morao da ustane protiv takvih pojava, kojima u XXI veku više nema mesta.

images-1
Foto: Sputnjik

 Republika Srpska je nastala kao reakcija na mogući ponovni pohod Hrvata i muslimana da do kraja sporovedu ono na čemu su 1945. godine stali. Na isti način se hrabro borio i srpski narod na Kosovu i Metohiji, na barikadama na Jarinju i na mostu u Kosovskoj Mitrovici.


GračanicaOnljan:  Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je nedavno izjavio da je Republika Srpska nastala upravo zbog toga da se Srbima u Bosni i Hercegovini ne bi ponovili ustaški zločini iz Drugog svetskog rata. Kako komentarišete to što su iz dana u dan pritisci na Srpsku, posebno sa zapada, sve veći?

Dario Vidojković: Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je potpuno u pravu. Pogledajte šta se sve desilo Srbima na onim područjima, na kojima nije postojala vlast Republike Srpske niti kontrola od strane Vojske Republike Srpske. Setite se masovnog ubijanja Srba u Sijekovcu kod Broda, u Kupresu, u zeničkim kazamatima, u Sarajevu, u raznim hrvatskim i muslimanskim logorima. Srbima ne bi bilo danas opstanka ni života, da se nije stvorila Republika Srpska, koja je nastala upravo kao reakcija na ponovni pohod Hrvata i muslimana da sprovedu do kraja ono, na čemu su 1945. godine stali. Republika Srpska je i odgovor na preglasavanje srpskog naroda i na pokušaj da se nad njim vlada kao u vreme begova. Dakle, Republika Srpska je izraz slobodarske volje srpskog naroda da bude svoj na svome. Otuda se treba shvatiti i otpor Republike Srpske na učestale pokušaje da se ona razgradi i da se na kraju i ukine, čime se pritom krši i sam Dejtonski sporazum, koji ju je i priznao. Nažalost, nekim faktorima na zapadu ne odgovara postojanje Republike Srpske, koja nikoga ne ugrožava i koja jedino brani svoje nadležnosti i svoja prava, koja su joj zagarantovani Dejtonskim sporazumom, Ustavom Bosne i Hercegovine i Ustavom Republike Srpske.

Tu vidimo na delu jednu politiku duplih aršina, koja je ništa manje, ista ona politika koja se odnosi i na pitanje Kosova i Metohije i statusa srpskog naroda na Kosmetu. Zapad se poziva na demokratiju i na poštovanje ljudskih prava. A u slučaju bivše Jugoslavije, isključivo srpskom narodu se takva prava nisu priznala, pre svega pravo na samoopredeljenje, na koje su se pozivali Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija, pa i Crna Gora i najzad Albanci na Kosmetu. Zašto se ta prava ne priznaju i Srbima?

Znači, imamo jednu licemernu politiku zapada, koji time gazi načela na koje se tobože sam poziva i koji predstavljaju njegov fundamenat na kojem je izgrađen. Treba se zapitati, zašto se boje referenduma u Republici Srpskoj, koji je demokratsko pravo svakog naroda. Umesto da ga podrži ili da pokaže razumevanje, zapad se trudi da ga ili omalovaži, ili čak da ga spreči, odnosno zabrani. U tom smislu, povećava se pritisak na Republiku Srpsku na razne načine, u čemu učestvuju i političari i neki generali u Sarajevu. Izjave premijera Srbije takođe idu tome u prilog, nažalost. Možemo računati sa time, da će se ti pritisci, što se sve više bliži dan referenduma, biti sve intenzivniji, ali vlasti i narod Republike Srpske su istrajni u tome da se referendum sprovede, jer znaju da bi u suprotnom slučaju otvorili put ka ukidanju Republike Srpske.

Na isti način kao u Republici Srpskoj, hrabro se borio i srpski narod na barikadama kod Jarinja, primera radi, ili na mostu u Kosovskoj Mitrovici i zato smatram da srpski narod na Kosmetu ima jako razumevanje za stav svoje braće u Republici Srpskoj.

images
Glasački listić

 Institucije na nivou Bosne i Hercegovine su već zabranile himnu, grb i zastavu Republike Srpske, sada hoće da zabrane i Dan Srpske.


 GračanicaOnlajn: Javno ste podržali referendum o Danu Republike Srpske.  Zašto je referendum toliko važan, da li je zaista sudobonosan i kome je važan?

Dario Vidojković: Podržavam referendum o Danu Republike Srpske jer se time narodu daje mogućnost da na demokratski način kaže, hoće li i dalje da slavi svoj dan, kada je proglašena Republika Srpska. Naime, suočeni smo sa već dužom tendencijom da se raznim načinima, jedna po jedna nadležnost Republike Srpske, koje su joj pripale po Dejtonskom sporazumu, oduzmu, kako bi se na kraju i ukinula. Već su institucije na nivou Bosne i Hercegovine, poput Ustavnog suda BiH, zabranile himnu, grb i zastavu RS, pa sada hoće da zabrani Dan Republike Srpske, čime se direknto negira postojanje same Republike Srpske (da ne govorimo o tome, da se time krši Dejtonski sporazum). Šta bi bilo sledeće? Pa zabrana naziva Republike Srpske. I šta bismo na kraju imali? Ide se dakle ka tome, ne samo da se negira srpskom narodu u bivšoj BiH pravo na svoju Republiku Srpsku, nego da se paralegalnim metodama, ostvari u miru ratni cilj Alije Izetbegovića (na čemu sada radi njegov sin) i da se dobije jedna unitarna Bosna i Hercegovina. Time bi se poništilo sve ono za šta se srpski narod u Srpskoj borio, a setimo se da su u njene temelje ugrađene na desetine hiljada srpskih žrtava. Zato je ovo jedan istorijski, pa čak i sudbonosni trenutak za srpski narod, ne samo u Republici Srpskoj. Sve ovo objašnjava zašto je referendum toliko važan i zašto ga i Srbija treba podržati.

 GračanicaOnlajn:  Da li će se posle 25. septembra nešto bitno promeniti u životima ljudi u Federaciji BiH i u Republici Srpskoj?

Dario Vidojković: Vidite, posle 25. septembra će doći 26. septembar. Nema razloga da se uopšte šta negativno desi, a kamoli neki sukobi ili, ne daj Bože, rat. I zašto bi? Srpski narod izlazi na jedan referendum, na kome će na demokratski način reći svoje, da li želi i ubuduće da obeležava datum nastajanja svoje republike. To je jedno neosporno demokratsko pravo koje nikoga drugog ne ugrožava, niti se time nekome preti. Tok života građana, kako u RS, tako i u Federaciji , bi trebalo zato da se normalno odvija i posle referenduma. Život i prilike u dejtonskoj BiH bi, međutim, bili u mnogome bolji i lakši, kada bi u Sarajevu već jednom svi shvatili i prihvatili da je rat davno prestao i da postoji i RS. Političari u Sarajevu bi trebalo da gledaju kako građanima u Federaciji BiH može biti stvoren bolji život, a ne  da stalno napadaju na RS i na srpski narod, čime samo odvraćaju pažnju sa svojih sopstvenih propusta i grešaka. A Srbi u RS će, kako se može očekivati, na demokratski način odbraniti Dan Republike Srpske, na dostojanstven i miran način i trebalo bi da gledaju kako će svoju republiku posle 25. septembra dalje da izgrađuju i da jačaju.

images-2

Hrabar i jasan otpor Republike Srpske pokušajima njenog ukidanja, treba da posluži kao primer i motivacija i Srbima na Kosmetu da se i oni tako bore za svoja prava i da hrabro istraju u tome.


 GračanicaOnlajn:  Da li očekujete da se i dijaspora odazove referendumu o Danu Republike Srpske?

Dario Vidojković: Naravno da očekujem da se i srpska dijaspora odazove u masovnom broju referendumu o Danu Republike Srpske. Glasati može svako, ko poseduje pasoš, ličnu kartu ili vozačku dozvolu, izdatu od strane MUP-a Republike Srpske i koji je prijavljen na teritoriji RS, uključujući i Brčko Distrikt. Evo, Minhen je jedini grad u celoj Evropi u kojem se može glasati čak na dva mesta, pri čemu sam dao svoju podršku da se i u tom gradu održi referendum. I za našu dijasporu važi isto, ovo je jedan istorijski i sudbonosni trenutak. Učešćem na referendumu se brani postojanje i temelj same Republike Srpske, jer se mora znati da je ona stvorena pre izbijanja ratnih sukoba, pa još i mnogo godina pre Dejtonskog sporazuma. Republika Srpska je jedna činjenica i sada je treba odbraniti na referendumu, čime se treba stati na put ovim pokušajima da joj se otimaju nadležnosti i da joj se uskraćaju prava, što bi na kraju dovelo do njenog nestanka. Zato, još jednom apelujem na sve građane, koji su prijavljeni u RS, da se odazovu masovno na referendum.

GračanicaOnlajn: Kakve pouke iz onoga što se dešava sa i oko Republike Srpske može da izvuče preostali srpski narod na Kosovu i Metohiji?

Dario Vidojković: Za srpski narod na Kosovu i Metohiji, ovi događaji predstavljaju nesumnjivo važne događaje, koji se, i te kako mogu odraziti i na njih i njihov položaj. Pre svega, hrabar i jasan otpor Republike Srpske pokušajima njenog ukidanja, treba da posluži kao primer i kao motivacija i Srbima na Kosmetu da se i oni isto tako bore za svoja prava i da istraju isto tako hrabro u tome. Ne treba da  vam pričam, sa kojim simpatijama srpski narod u Republici Srpskoj gleda, ne samo na Srbiju, nego posebno i na Kosovo i Metohiju, kolevku i srce srpskog naroda i države, kao i na borbu Srba na Kosmetu za opstanak na svojim vekovnim ognjištima. Treba se samo podsetiti, koliko samo Srba vodi poreklo sa tih prostora. Tome u prilog ide i humanitarna pomoć i druge podrške, koju Srbi iz Srpske pružaju Srbima na Kosovu i Metohiji. Treba da shvatimo da smo svi mi pripadnici jednog nacionalnog korpusa. Znači, kada se ima jasan i čvrst stav i kada vlada jedinstvo, onda su to uslovi da se odbrane i sačuvaju prava i opstanak srpskog naroda, kako u Republici Srpskoj, tako i na Kosovu i Metohiji. Zato mislim da srpski narod na Kosmetu iz ovoga može mnogo šta poučno izvući.

Digital StillCamera
Dr Dario Vidojković, privatna arhiva

Biografija:

Dr Dario Vidojković, istoričar i asistent na Katedri za Noviju istoriju na Univerzitetu u Regenzburgu. Proučava nemačku i istorije Balkana i srpskog naroda, ali predaje i o istoriji SAD-a i njenoj spoljnjoj politici.

U doktorskom radu istraživao je i pisao o nemačkoj slici o Srbiji i Srbima u javnom diskursu i u diplomatiji u periodu od 1878. do 1914. godine, dakle između Berlinskog kongresa i izbijanja Prvog svetskog rata.

Napisao je uvod za ratni dnevnik Grofa Elca koji je služio u Kozačkoj diviziji pri Vermahtu u Jugoslaviji, tokom Drugog svetskog rata.

Njegova interesovanja vezana su i za istoriju filma.

Autor je i priloga zborniku profesorke Šubert o srpskom doprinosu u snimanju nemačkih filmova po delima Karla Maja. U novembru 2015. godine izašao je kraći tekst, povodom sto godina od početka Prvog svetskog rata, „Odnosi Srbije sa Austro-Ugarskom, Nemačkom i Rusijom u kontekstu austro-nemačke politike“ kao i „Veliki rat i početak novog sveta: Aktuelno podsećanje za čovečanstvo“.

Recenzirao je i nekoliko stručnih knjiga, koje se odnose na istoriju Prvog i Drugog svetskog rata i Jugoslavije.

 

Ivan Miljković