Милица

Ко се не сећа Милице Ђорђевић из Призрена, јединог српског ђака у протекле четири године у граду на Бистрици у двадесет првом веку? Милица, неисцрпна прича за колеге новинаре. Милица, неисцрпна прича за ауторе филмове и тема многих награђиваних аутора. Где је Милица данас и шта ради?

Милица је сада ученица петог разреда у Основној школи „Светозар Марковић“ у Великој Хочи. Порасла је и тренира фудбал и кошарку.

„Када порастем, желим да будем спортиста. Али не могу да се одлучим, волим и фудбал и кошарку“, прича нам Милица док седи на љуљашци у дворишту своје нове школе.

Милица је сада становница Велике Хоче. Једна је од троје ђака у петом разреду.

„Још само два друга и ја смо у петом. Али ја се дружим са свима, из свих разреда, а највише са шестим разредом“, са осмехом нам прича Милица, која је дуго година била без друштва својих вршњака.

Запитам се, да ли зна да се игра са децом? Одрасла је сама, само са старијима, са мамом, деда Адамом и учом Вуком.  Њен досадашњи живот је био без вршњака, без заједничке игре, без дечијих свађа. Кроз прозор свог углавном замраченог стана, тужно је посматрала албанску децу у дворишту како се раздрагано играју.

„Имам сада пуно другарица и другара, играмо се, заједно учимо, шетамо се, тренирамо. А, заборавила сам да вам кажем. Имам једну петицу и једну четворку из историје и играм и фолклор. Сада наступамо за Михољдан. Једва чекам. Још када би дошли моји другари из Призренске богословије и наравно, деда Адам“, прича нам све у једном даху Милица и на тренутак прометих сузе у њеним бистрим очима.

Милица

Миличина мама Евица каже да су их Великој Хочи лепо примили и да се осећа као да је читав живот ту била.

„Људи су гостољубиви, природни, непосредни. И они су напаћени, свако има своју тужну причу“, описује своје нове комшије Евица и додаје да  викендом она и Милица иду у свој стан, у свој Призрен, својој Богородици Љевишкој.

„Идемо викендом нашој кући. Милица се пожели деде, пожели града, парка, другара из Богословије. Обиђемо све, прошетамо нашим улицама и онда назад у Хочу, на наставу. Милица добро учи, немамо проблема. У почетку се плашила како ће је прихватити деца и наставници, али заиста су је сви прихватили лепо и као своју“, каже Евица, а ја додајем да Милица и јесте њихова и наша. Милица је српско дете са Косова и Метохије, коме је неко одузео право на срећно детињство.

Евица се нада да ће ускоро да добије и неки посао. Дуго су јој обећавали, каже, време је. Али, њена је жеља да ради на повратку расељених, на повратку Срба у Призрен.

Каже: „Позовите и ви  протеране Србе да се врате својом Косову, својој Метохији. А ја  позивам моје комшије Призренце да дођу у наш град и да у њему остану.То је наш град. Могу Срби да се врате, само ако то свим срцем желе“, поручује Евица, док посматра Милицу како нешто шапуће са једном другарицом.

Нисам могла да на крају не поставим једно питање Милици, које иначе не би никоме требало постављати:  „Милице, где ти је лепше, у Великој Хочи или у Призрену?

„У Хочи ми је лепо због другара, али волим и свој град тамо. Много волим свој град.“

Остављам Милицу и њену маму у Великој Хочи, у којој данас има нешто мање од 500 Срба и питам се: Зашто људи не могу да живе у својим кућама? Зашто морају да умру од туге за својим домом, за дудом у дворишту, за гробовима најмилијих? Зашто је Милица, једино срско дете у Призрену и зашто не може да се школује у њему?

Анђелка Ћуп