Milica

Ko se ne seća Milice Đorđević iz Prizrena, jedinog srpskog đaka u protekle četiri godine u gradu na Bistrici u dvadeset prvom veku? Milica, neiscrpna priča za kolege novinare. Milica, neiscrpna priča za autore filmove i tema mnogih nagrađivanih autora. Gde je Milica danas i šta radi?

Milica je sada učenica petog razreda u Osnovnoj školi „Svetozar Marković“ u Velikoj Hoči. Porasla je i trenira fudbal i košarku.

„Kada porastem, želim da budem sportista. Ali ne mogu da se odlučim, volim i fudbal i košarku“, priča nam Milica dok sedi na ljuljašci u dvorištu svoje nove škole.

Milica je sada stanovnica Velike Hoče. Jedna je od troje đaka u petom razredu.

„Još samo dva druga i ja smo u petom. Ali ja se družim sa svima, iz svih razreda, a najviše sa šestim razredom“, sa osmehom nam priča Milica, koja je dugo godina bila bez društva svojih vršnjaka.

Zapitam se, da li zna da se igra sa decom? Odrasla je sama, samo sa starijima, sa mamom, deda Adamom i učom Vukom.  Njen dosadašnji život je bio bez vršnjaka, bez zajedničke igre, bez dečijih svađa. Kroz prozor svog uglavnom zamračenog stana, tužno je posmatrala albansku decu u dvorištu kako se razdragano igraju.

„Imam sada puno drugarica i drugara, igramo se, zajedno učimo, šetamo se, treniramo. A, zaboravila sam da vam kažem. Imam jednu peticu i jednu četvorku iz istorije i igram i folklor. Sada nastupamo za Miholjdan. Jedva čekam. Još kada bi došli moji drugari iz Prizrenske bogoslovije i naravno, deda Adam“, priča nam sve u jednom dahu Milica i na trenutak prometih suze u njenim bistrim očima.

Milica

Miličina mama Evica kaže da su ih Velikoj Hoči lepo primili i da se oseća kao da je čitav život tu bila.

„Ljudi su gostoljubivi, prirodni, neposredni. I oni su napaćeni, svako ima svoju tužnu priču“, opisuje svoje nove komšije Evica i dodaje da  vikendom ona i Milica idu u svoj stan, u svoj Prizren, svojoj Bogorodici Ljeviškoj.

„Idemo vikendom našoj kući. Milica se poželi dede, poželi grada, parka, drugara iz Bogoslovije. Obiđemo sve, prošetamo našim ulicama i onda nazad u Hoču, na nastavu. Milica dobro uči, nemamo problema. U početku se plašila kako će je prihvatiti deca i nastavnici, ali zaista su je svi prihvatili lepo i kao svoju“, kaže Evica, a ja dodajem da Milica i jeste njihova i naša. Milica je srpsko dete sa Kosova i Metohije, kome je neko oduzeo pravo na srećno detinjstvo.

Evica se nada da će uskoro da dobije i neki posao. Dugo su joj obećavali, kaže, vreme je. Ali, njena je želja da radi na povratku raseljenih, na povratku Srba u Prizren.

Kaže: „Pozovite i vi  proterane Srbe da se vrate svojom Kosovu, svojoj Metohiji. A ja  pozivam moje komšije Prizrence da dođu u naš grad i da u njemu ostanu.To je naš grad. Mogu Srbi da se vrate, samo ako to svim srcem žele“, poručuje Evica, dok posmatra Milicu kako nešto šapuće sa jednom drugaricom.

Nisam mogla da na kraju ne postavim jedno pitanje Milici, koje inače ne bi nikome trebalo postavljati:  „Milice, gde ti je lepše, u Velikoj Hoči ili u Prizrenu?

„U Hoči mi je lepo zbog drugara, ali volim i svoj grad tamo. Mnogo volim svoj grad.“

Ostavljam Milicu i njenu mamu u Velikoj Hoči, u kojoj danas ima nešto manje od 500 Srba i pitam se: Zašto ljudi ne mogu da žive u svojim kućama? Zašto moraju da umru od tuge za svojim domom, za dudom u dvorištu, za grobovima najmilijih? Zašto je Milica, jedino srsko dete u Prizrenu i zašto ne može da se školuje u njemu?

Anđelka Ćup