Реч од истријског минимума до историјског максимума

ivan

Лепо је то још одавно наш народ уочио и у народну умотворину преточио: „Во се веже за рогове, а човек за реч“.

Настала је ова мудрост у време када је реч још нешто значила, када се уважавала, када је између ње, части и образа, стајао знак једнакости. И најчитанија књига над књигама, Библија, почиње управо тако: „На почетку беше реч….“

Дакле, знамо шта значи РЕЧ, али осећамо да са временом данашњим поприма потпуно другачије значење и смисао….

Важно је ко даје реч, рече неко, а то значи да се особи која је даје, може или сме веровати, јер ехеј…, не даје се реч тек тако, онако, олако и свакако…. Реч је то!

И реч и обећање у времену данашњем постадоше опијум за верујуће, светлост на крају тунела, радост долазећег бољитка на крилима промена, напредак гоњен ветровима друштвеног развоја, на белој лађи, на кормилу са њим. Којим њим? Па са њим! Са њим који даје реч у коју се мора веровати.

Све је код њега на историјском максимуму или историјском минимуму, само зависи из ког угла посматрате ствари. Ако сте оптимиста, чашу видите као полупуну, ако сте песимиста, као полупразну. Кажем вам, лепота је у оку посматрача, у оку и прстима статистичара. Ви око тога не треба да разбијате главу, ви треба само да верујете!

Ако је у питању пораст производње и  бруто друштвеног производа (БДП), то је онда историјски максимум икада забележен. Ако је у питању буџетски дефицит…. еее,  онда је он на историјском минимуму, јер историјски посматрано, никада нам није било боље, поручује нам наш човек за кормилом, човек од речи, који од 2013. обећава да ће баш она наредна година сигурно бити боља. И тако, догурасмо до 2017.

Сигурно нећу погрешити ако кажем да смо на историјском максимуму јер већ четири године живимо верујући човеку за кормилом. Верујемо да ће нам бити боље баш оне тамо године, јер не мора баш све да се догоди ове. Толика количина вере налази се на историјском максимуму, икада виђеном и забележеном од када се мерења такве врсте обављају. Чак је и статистика занемела, што се историјски посматрано није догодило од када је Бенџамин Дизраели изнео најпрецизнију дефиницију, рекавши да на свету постоје само три лажи а то су: лаж, гнусна лаж и статистика.

Ма нама је уствари одлично, ми смо верујући и ишчекујући боље дане, заправо и пропустили да приметимо да је то боље већ стигло и да нам се смеши ту на углу, између историјског минимума и максимума..

Зар нам телевизија и све оне шарене маркетиншке поруке не поручују како нам заиста никада није ишло боље. Погледајте само ону рекламу за кредит: „Црк’о вам је фрижидер, истекла регистрација, потребно кречење стана, узмите брзи кеш кредит!“

И узмемо кредит јер нам никада није ишло боље, онда седнемо и размиљашамо о овом историјском максимуму и оном историјском минимуму наслеђеном од прошлих власти. Дакле, размишљамо како је сада све лепо на овом историјском максимуму.

Подигнемо кредит да би поправили пеглу, фрижидер или бојлер, регистровали кола, јер од плате која је на историјском максимуму то свакако не бисмо могли. А како је само некада било без везе када смо били на оном историјском минимуму… Тада  смо морали да подижемо кредите да купимо стан, кола или саградимо кућу.И замислите, још нам је и остајало за ситне поправке по кући, гардеробу и намирнице. Ух… било не повратило се! Лепше је сада, много лепше и изгледније да ће нам бити боље 2017. на 2018. или 19. можда и 20.  И тако…

А ви шта сте се смрзли, да ли од бројки или ових максимума и минимума?

Сетите се, дали сте реч!

 

Иван Миљковић