Косовски Суд за прекршаје не поштује Устав Косова

Коверта послата из суда
Коверта послата из суда

Највиши правни акт на Косову је Устав. Тако би требало да буде. Али… У пракси то баш и није тако. Безброј је примера непоштовања уставних одредби, посебно када су у питању права мањина. Споменућу само Закон о јавним службама, који предвиђа запослење 10% припадника мањинских заједница у јавним институцијама и јавним предузећима. Истраживање Канцеларије за заједнице при кабинету косовског премијера показује да се та одредба не поштује и да постоје институције у којима ради по један или ниједан припадник мањинских заједница или народа, како се то некада звало. Закон против дискриминације, један од најнапреднијих закона на папиру, а у пракси? Требало би много времена и простора да се све напише. Узурпирана имовина, судски процеси који трају годинама, мито и корупција, проблеми су које сваке године спомињу у својим извештајима невладине организације, као и међународне мисије, а о Закону о употреби језика толико је већ писано и толико има примера његовог непоштовања, да не знам одакле да почнем. Да ли од многобројних шалтера, саобраћајних знакова, неажурираних вести на сајтовима институција, обавештења за медије на само једном језику?

Али све то могу оправдати непостојањем довољно стручних и квалитетних преводилаца и мањком новца за плаћање истих. Не желим ни да помислим да нема политичке воље или да је у питању не дај Боже, дискриминација и неприхватање својих комшија који су друге вере и нације и који причају другим језиком. Али како да оправдам непоштовање Устава, када су у питању судови и полиција? Не поштују Устав, на чијем очувању раде. Они су по дефиницији браниоци Устава, који је донела Скупштина Косова, највеће законодавно тело, а не поштују га!

Кренимо редом. Писац ових редова, пре неколико дана добија позив Суда за прекршаје при Основном суду Приштина, који се налази у згради такозване „Палате правде“. Каква црна правда?! Позив доноси човек у цивилу који каже да ће, уколико се не одазовем на позив тог и тог дана у канцеларију А106, доћи полиција да изврши привођење. Отварам позив и тамо пише ( на два језика, а квалитет српског превода не желим ни да коментаришем), да се јавим на издржавање затворске казне од шест дана због неплаћене казне за саобраћајни прекршај, у износу од 35 евра (коју сам иначе уредно и у законском року платила). Моје име и презиме није написано тачно, али личило је, ваљда.

Пресуда (кликни да увећаш)
Пресуда (кликни да увећаш)

Наравно, одмах одлазим у Суд за прекршаје, где ме Србин који ради на пријавници или не знам већ како се то зове, обавештава да морам да нађем уплатницу. А прекршај се догодио 2014. године, као и уредно плаћена казна. Но, да не дужим, после две године не сећам се банке у којој сам уплатила износ казне за незаконито претицање и сматрајући највалиднијим документом, одлазим у Косово Поље, у полицијску станицу, где ми љубазан службеник издаје потврду о плаћеној казни, са печатом и назнаком да у систему Косовске полиције ја немам никакав прекршај који није плаћен.

Е ту наступа агонија, звана соба А106. Уђете унутра и нико са вама не жели да прича на српском, званичном језику на Косову, што, подсећам, пише у истом оном  Уставу са почетка ове приче. Преводи један…хајде да не кажем ко је, препознаће се и биће му непријатно. Већ му је довољно било непријатно јер сам ја, по његовом мишљењу превише тражила. А тражила сам само право на свој језик и да Суд поштује полицијски докуменат. Па ваљда су на истом задатку. Млада службеница, која ме је примила, није знала да ли је полицијска потврда валидан докуменат, али је ту била старија дама, бирократа од главе до пете, која је нешто озбиљним гласом, не гледајући у мене, објашњавала својој младој колегиници, а ова такозваном преводиоцу.

Углавном, схватила сам, Суд за прекршаје Косова, не признаје докуменат који је издала Косовска полиција, треба ићи од банке до банке и наћи фамозну уплату. И ту није крај. Тражим судску пресуду, на основу које сам добила позив да идем у затвор у трајању од шест дана због 35 евра (ПЛАЋЕНЕ казне). Питам се, Боже, колико времена иду у затвор они који су проневерили милионе, који су намештали тендере или случајно препродавали земљу са фалсификованим документаима? Можда они и не иду у затвор, не знам.

„Можете добити само копију судске пресуде“, разумедох младу службеницу. Узимам копију, која наравно није на мом језику, који је званичан језик на Косову, али преко својих извора (добро је бити новинар), добијам и оригинал, који је такође само на једном језику, језику већинског народа.

И шта сада? Ако Суд за прекршаје Косова не поштује Устав Косова, нећу ни ја  да тражим ону уплатницу коју тражи дама бирократа или дама која не зна свој посао, или дама која не поштује Устав и закон који би требало да штити.

И сигурна сам да не кршим Устав и ниједан закон. Ако се мора у затвор, мора се. Мора неко и тамо. Ако већ у затвору нису они који злоупотребљавају положај, намештају тендере, запошљавају фамилију, фалсификују документа и препродају оружје, идемо ми који смо платили казну за саобраћајни прекршај, али смо изгубили уплатницу. А закон је једнак за све, ваљда…

Анђелка Ћуп