Мали приручник о цоктању или тест наше равнодушности

Да ли знате шта је то цоктање?

То је она радња, када предњим делом језика ударате у горње непце и о унутрашњу страну предњих зуба, стварајући тако звук ц,ц,ц,ц,ц! Тај звук и то цоктање, уз благо окретање главе у лево и десно, замена је за много речи које би описале да сте се нашли у чуду. Истовремено, може и да представља ваше неприхватање онога што сте чули, видели или прочитали.

Пише:   ИВАН МИЉКОВИЋ

Разлога за цоктање смо само у протеклој недељи имали на претек. Толико тога ружног се издешавало да поштеном човеку није остајало друго него само да цокће и цокће, крстом се крсти и десном и левом руком, не верујућу и у оно што види и у оно што чује.

„Ученик ошамарио професорку, из једне школе избачен, брзином светлости уписан у другу… Деца из хира спалила старог и беспомоћног просјака на улици…“ Овде не цокћем, овде се крстим и молим Бога да није истина.

Ако мислите да се то што сте прочитали у новинама, дешава тамо негде и некоме и да се не може догодити овде међу нашом децом, онда сте у заблуди. Овде ја цокћем и стављам тачку на ову тему, бар за овај пут.

Протекла недеља је почела обећавајуће (не за нас што цокћемо, већ за ове због којих цокћемо, мислим, политичаре).

Посету шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова Србији, ваљда по аутоматизму, и политичари и медији схватили су и пренели овако: „ Гледај, рајо овамо, ко је сасвим сигурно, сасвим потпуно најјачи баја на овом парчету Балкана“. „Нас и Руса триста милиона“…

Смео бих да се опкладим да је та мисао бар неколико пута простурјала кроз главе наших политичара, док су се онако одважно шепурили и сликали са уваженим и истакнутим гостом из мајчице нам Русије.

Да, из оне мајчице, коју призивамо као Радашин из Петловца своју крсну славу, само када је тешко. Осталим данима, ми бисмо да се привијемо уз скуте ,или боље рећи, подвичемо под сукњу старој госпођи Европи. (Овде је пожељно зацоктати али само кратко: Ц, Ц, Ц).

Наш народ је рекао: „Ко не поштује мајку, он се уз маћихине скуте привија“, а председник Николић је недавно ово мало проширио, па премијеру Вучићу поручио: „Ко неће своју војску, он храни окупаторску“, или тако некако, али не бих сада о томе. Лавров је био у посети, па не бих да је кварим дневно политичиким препуцавањима.

Дакле, још смо код Сергеја. Добио је Лавров од председника Николића оредн заставе првог степена. А од Вучића добродишлицу и то на руском, мало ли је…. (не знам да ли овде да цокнете, можда будете прозвани на некој од конферениција за медије, боље се суздржите)…

А Лавров?… Он је премијеру Вучићу пренео поздраве руског председника Путина, захваливши му на личном доприносу на унапређењу односа са Руском Федерацијом. Министар спољних послова, Ивица Дачић и његов руски колега, Сергеј Лавров потписали су план консултација два министарства за наредне две године. Дачић је тада поручио да је без Русије немогуће заштитити територијални интегритет Србије. Рекох ли ја малочас, кад је тешко, „крсна славо, помагај“, а кад ми је добро, онда запевам Миљацку. (Ц,Ц,Ц, – не више од три пута!)

И чим су наши испратили вољеног и цењеног госта назад за мајчицу Русију, стара госпођа Европа је одмах испоручила своје рачуне.  Медији су одмах кренули у анлизу свега изговореног и порученог. Колико би посета Лаврова могла да удаљи или приближи Србију, од њеног чувеног пута без повртака, пута ка ЕУ?

Испоставило се да времешној  госпођи Европи много смета руски хуманитарни центар на Нишком аеродрому. Смета вероватно још много тога, али сазнаће се и шта. Оно што смо барем ми, обични смртници или новинари који не смемо да питамо, али још увек смемо да приметимо, приметили, наш државни врх је свирао као неки добро раштимовани џез оркестар. Чак је и онај „Балкан експрес“ из истоименог филма, где се добијају батине за непевање Лили Марлен, био уверљивији и бољи. Дакле, наш државни врх, један у клин, други у плочу, један за Русију, други за Европу и Америку, а народ?… Народ ионако да наредних избора нико ништа и не пита. (Ц,Ц,Ц,Ц! за народ.)

Посета косовског председника, Хашима Тачија Велкој Хочи, где је положио венац и поклонио се пострадалим Србима у последњем рату. (Овде се крстим, немам снаге за цоктање)

Тачи је положио венац, а онда се у колони аутомобила упутио ка Сувој Реци. Прошао је поред места где је некада стајала спомен плоча киднапованим српским новинарима, Ђуру Славију и Ранку Перенићу, у близини Ораховца. Није се зауставио да види зашто нема плоче, а и што би кад му на тако нешто нису сугерисали ни савест, а ни саветник Бранислав Николић, иначе брат градоначелника Штрпца, Братислава Николића,.

„Овде смо само да бисмо тражили истину и помирење, а за помирење свако од нас треба да се уздигне изнад себе“, поручио је Тачи крај споменика, подигнутом за осамдесетчетворо убијених Срба у Ораховцу.

За почетак тог и таквог помирења, какво Тачи призива, било би довољно да се пронађе и казни бар један убица Срба. Тешко, али хајде бар да пронађeте оне кокошаре, оне који краду и отимају по метохијским повратничким селима тракторе, краве, мотокултиваторе, секу шуму и пале кошеве, амбаре и сакупљену летину.  Када су покрали све што је вредно, остале су једино кокошке из кокошарника  Кате Грујић из Петрича.

(Ц,Ц,Ц,Ц)

НАПОМЕНА:

Ако сте после прочитаних редова остали у чуди и зацоктали, чак и на местима која у тексту нису назначена, ви сте особа која здраво расуђује, још увек размишља својим мозгом и има наде за вас. Са вама се не може манипулисати.

Ако сте зацоктали аутору ових редова и то значи да је са вама све у реду. Ви сте особа која радије ратује статусима на друштвеним мрежама, него што јавно износи своје ставове и аргументе.

Док год цокћете и колутате очима на неку поруку са телевизије или из новина, а да вас на то нико не упозори и каже да то треба или не треба да радите, ја се не бојим за вас!

Бојим се за оне који би само да им се људи диве и аплаудирају, бојим се и за државу којој народ цокће на помен, судства,  полиције, војске, школства и здравства!