Mali priručnik o coktanju ili test naše ravnodušnosti

Da li znate šta je to coktanje?

To je ona radnja, kada prednjim delom jezika udarate u gornje nepce i o unutrašnju stranu prednjih zuba, stvarajući tako zvuk c,c,c,c,c! Taj zvuk i to coktanje, uz blago okretanje glave u levo i desno, zamena je za mnogo reči koje bi opisale da ste se našli u čudu. Istovremeno, može i da predstavlja vaše neprihvatanje onoga što ste čuli, videli ili pročitali.

Piše:   IVAN MILJKOVIĆ

Razloga za coktanje smo samo u protekloj nedelji imali na pretek. Toliko toga ružnog se izdešavalo da poštenom čoveku nije ostajalo drugo nego samo da cokće i cokće, krstom se krsti i desnom i levom rukom, ne verujuću i u ono što vidi i u ono što čuje.

„Učenik ošamario profesorku, iz jedne škole izbačen, brzinom svetlosti upisan u drugu… Deca iz hira spalila starog i bespomoćnog prosjaka na ulici…“ Ovde ne cokćem, ovde se krstim i molim Boga da nije istina.

Ako mislite da se to što ste pročitali u novinama, dešava tamo negde i nekome i da se ne može dogoditi ovde među našom decom, onda ste u zabludi. Ovde ja cokćem i stavljam tačku na ovu temu, bar za ovaj put.

Protekla nedelja je počela obećavajuće (ne za nas što cokćemo, već za ove zbog kojih cokćemo, mislim, političare).

Posetu šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova Srbiji, valjda po automatizmu, i političari i mediji shvatili su i preneli ovako: „ Gledaj, rajo ovamo, ko je sasvim sigurno, sasvim potpuno najjači baja na ovom parčetu Balkana“. „Nas i Rusa trista miliona“…

Smeo bih da se opkladim da je ta misao bar nekoliko puta prosturjala kroz glave naših političara, dok su se onako odvažno šepurili i slikali sa uvaženim i istaknutim gostom iz majčice nam Rusije.

Da, iz one majčice, koju prizivamo kao Radašin iz Petlovca svoju krsnu slavu, samo kada je teško. Ostalim danima, mi bismo da se privijemo uz skute ,ili bolje reći, podvičemo pod suknju staroj gospođi Evropi. (Ovde je poželjno zacoktati ali samo kratko: C, C, C).

Naš narod je rekao: „Ko ne poštuje majku, on se uz maćihine skute privija“, a predsednik Nikolić je nedavno ovo malo proširio, pa premijeru Vučiću poručio: „Ko neće svoju vojsku, on hrani okupatorsku“, ili tako nekako, ali ne bih sada o tome. Lavrov je bio u poseti, pa ne bih da je kvarim dnevno političikim prepucavanjima.

Dakle, još smo kod Sergeja. Dobio je Lavrov od predsednika Nikolića oredn zastave prvog stepena. A od Vučića dobrodišlicu i to na ruskom, malo li je…. (ne znam da li ovde da coknete, možda budete prozvani na nekoj od konferenicija za medije, bolje se suzdržite)…

A Lavrov?… On je premijeru Vučiću preneo pozdrave ruskog predsednika Putina, zahvalivši mu na ličnom doprinosu na unapređenju odnosa sa Ruskom Federacijom. Ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić i njegov ruski kolega, Sergej Lavrov potpisali su plan konsultacija dva ministarstva za naredne dve godine. Dačić je tada poručio da je bez Rusije nemoguće zaštititi teritorijalni integritet Srbije. Rekoh li ja maločas, kad je teško, „krsna slavo, pomagaj“, a kad mi je dobro, onda zapevam Miljacku. (C,C,C, – ne više od tri puta!)

I čim su naši ispratili voljenog i cenjenog gosta nazad za majčicu Rusiju, stara gospođa Evropa je odmah isporučila svoje račune.  Mediji su odmah krenuli u anlizu svega izgovorenog i poručenog. Koliko bi poseta Lavrova mogla da udalji ili približi Srbiju, od njenog čuvenog puta bez povrtaka, puta ka EU?

Ispostavilo se da vremešnoj  gospođi Evropi mnogo smeta ruski humanitarni centar na Niškom aerodromu. Smeta verovatno još mnogo toga, ali saznaće se i šta. Ono što smo barem mi, obični smrtnici ili novinari koji ne smemo da pitamo, ali još uvek smemo da primetimo, primetili, naš državni vrh je svirao kao neki dobro raštimovani džez orkestar. Čak je i onaj „Balkan ekspres“ iz istoimenog filma, gde se dobijaju batine za nepevanje Lili Marlen, bio uverljiviji i bolji. Dakle, naš državni vrh, jedan u klin, drugi u ploču, jedan za Rusiju, drugi za Evropu i Ameriku, a narod?… Narod ionako da narednih izbora niko ništa i ne pita. (C,C,C,C! za narod.)

Poseta kosovskog predsednika, Hašima Tačija Velkoj Hoči, gde je položio venac i poklonio se postradalim Srbima u poslednjem ratu. (Ovde se krstim, nemam snage za coktanje)

Tači je položio venac, a onda se u koloni automobila uputio ka Suvoj Reci. Prošao je pored mesta gde je nekada stajala spomen ploča kidnapovanim srpskim novinarima, Đuru Slaviju i Ranku Pereniću, u blizini Orahovca. Nije se zaustavio da vidi zašto nema ploče, a i što bi kad mu na tako nešto nisu sugerisali ni savest, a ni savetnik Branislav Nikolić, inače brat gradonačelnika Štrpca, Bratislava Nikolića,.

„Ovde smo samo da bismo tražili istinu i pomirenje, a za pomirenje svako od nas treba da se uzdigne iznad sebe“, poručio je Tači kraj spomenika, podignutom za osamdesetčetvoro ubijenih Srba u Orahovcu.

Za početak tog i takvog pomirenja, kakvo Tači priziva, bilo bi dovoljno da se pronađe i kazni bar jedan ubica Srba. Teško, ali hajde bar da pronađete one kokošare, one koji kradu i otimaju po metohijskim povratničkim selima traktore, krave, motokultivatore, seku šumu i pale koševe, ambare i sakupljenu letinu.  Kada su pokrali sve što je vredno, ostale su jedino kokoške iz kokošarnika  Kate Grujić iz Petriča.

(C,C,C,C)

NAPOMENA:

Ako ste posle pročitanih redova ostali u čudi i zacoktali, čak i na mestima koja u tekstu nisu naznačena, vi ste osoba koja zdravo rasuđuje, još uvek razmišlja svojim mozgom i ima nade za vas. Sa vama se ne može manipulisati.

Ako ste zacoktali autoru ovih redova i to znači da je sa vama sve u redu. Vi ste osoba koja radije ratuje statusima na društvenim mrežama, nego što javno iznosi svoje stavove i argumente.

Dok god cokćete i kolutate očima na neku poruku sa televizije ili iz novina, a da vas na to niko ne upozori i kaže da to treba ili ne treba da radite, ja se ne bojim za vas!

Bojim se za one koji bi samo da im se ljudi dive i aplaudiraju, bojim se i za državu kojoj narod cokće na pomen, sudstva,  policije, vojske, školstva i zdravstva!