PREGLED NEDELJE: Rat saopštenjima

PREGLED NEDELJE: Rat saopštenjima

Od zamrzavanja do odmrzavanja usred zime kad mu vreme nije. Puče li to puč unutar liste? Rat sopštenjima i nagrada za onog ko ih je razumeo. Ko je najslabija karika? Za koga je GAME OVER i kome se sprema svilen gajtan, saznaćemo u nekoj narednoj epizodi…

Na početku ovog pregleda nedelje, vremenska prognoza i procena zagađenosti vazduha. Na severnoj zemljinoj polulopti, na kojoj se smestilo Kosovo (i Metohija, naravno, ako smem tako da je nazovem, a da to ne bude provokacija), ove nedelje je počela zima. Meteorolozi najavljuju hladno i suvo vreme, pa teško onima koji nisu imali za drva, ugalj ili gas. Zagađenost vazduha na Kosovu, posebno u Obiliću i Prištini, na visokom nivou. Voda u većini gradova nije za piće, a Čaglavica nadomak Prištine, gde se cena jednog ara zemlje kreće i preko 20 000 evra, još uvek nema kanalizaciju. Mislim, jedan deo ima, ali onaj gde ne žive političari, srpski i albanski, taj nema. Kanalizacija teče pored kuća, onako kao reka. A bilo je različitih obećanja lokalne samouprave. Ko zna? Zaborave se obećanja, čak i ako su iskrena i ozbiljna, kako to kažu političari kada ih izgovaraju.

Piše: Anđelka Ćup

Sa glasačima se može lako, njima se obeća pa se obično obećano ne ispuni i tako da narednih izbora i novih obećanja, jer se ona prethodna brzo zaborave. Ali sa Evropskom unijom nije baš tako lako kao sa glasačima. Kosovski premijer ne zaboravlja, a i da hoće ne sme da zaboravi obećanja data Evropskoj uniji, da će se demarkaciju granice sa Crnom Gorom obaviti do kraja ove godine, kako bi građani Kosova putovali u zemlje EU bez viza. Takođe, premijer Mustafa reče da je konstatovao da je kosovska vlast imala uspeh kada je u pitanju borba protiv korupcije i organizovanog kriminala. Zaista vreme je bilo da te rezultaete neko primeti, pa makar i premijer lično.

Dobro je da premijer barem vidi te, samo njemu poznate rezultate, ako već ne vidi da neko menja katanac na vratima hrama Hrista Spasa u Prištini, na vratima Srpske pravoslavne crkve, u koju ne mogu sada da uđu, zamislite vladika, sveštenici, monasi, oni čije je crkva vlasništvo i kojima je crkva dom.

O građanima koji bi da uđu u svoju crkvu i da se pomole za zdravlje, sreću i mir, odavno niko ne brine. A oni, kosovski građani i građanke, odavno uvideše da od političara, koje su navodno izabrali, vajde nema. Kada su kosovski Srbi u pitanju, e tek oni ne očekuju pomoć ni od koga, osim od Boga.

Kad već spominjem kosovske Srbe, ova nedelja je obeležena sukobima među njima, ali među onim Srbima koji su u institucijama i koji za sebe kažu da su izabrani na određene funkcije, glasovima onih prvih Srba koji više ne očekuju pomoć ni od koga. Dakle, oni što su bili zamrznuti, sa prvim danima kalendarskog početka zime se podeliše, ne jednostavnom deobom kao kod ćelija, već malo komplikovanijom i uz salvu saopštenja . Polovina, ili nešto manje, ostade zamrznuta, a druga polovina ili nešto manje do nje, otkravi se usred zime kad joj vreme nije, a da se na nebu nisu “vrgle nikakve prilike”, a možda i jesu, ali ih mi obični smrtnici nismo uočili. Dakle, krenimo redom…

Jednog jutra Vlada Kosova objavi da je smenjen zamrznuti ministar Ljubomir Marić, a na njegovo medsto postavljena takođe zamrznuta, zamenica ministra za rad i socijalno staranje, Mirjana Jevtić iz Leposavića, najsevernije opštine ravnog nam Kosova. Uh, to je bilo one tamo nedelje.

Ove nedelje je na mesto mlade Jevtićeve, došao Boban Stanković. Ko se ne seća gospodina iz Samostalne liberalne stranke, koji je dao ostavku zbog serije tekstova da je zloupotrebio službeni položaj i oštetio budžet Kosova? Ali zašto je to važno? Bilo pa prošlo? Ko bi se sada sećao davne 2008. Godine?! Ako je čovek i uzeo neke pare, a nema dokaza da jeste (a možda i ima), do sada ih je potrošio.

Ali ove nedelje, osim postavljenja gospodina Stankovića, započe i rat u Srpskoj listi, koji mene lično podseti na puč, ali bitno je da svi verujemo u tvrdnje kako je ona i dalje jedinstvena. Kako li izgleda kada nije jedinstvena?! E sada, o tom ratu saopštenjima, mogla bih da pišem nekoliko dana, ali neću, jer baš dobro ne razumem šta se i kako se desilo, i pored navodno jasnih saopštenja. Iskreno rečeno, ta saopštenja su nekada i nerazumljiva, naime od standarda srpskog jezika nema ni s, ali opet, po nešto shvati i laik kao što sam ja. Da skratim…

Dođe neko saopštenje od jednog dela Liste Srpska, koja je trebalo da pokaže jedinstvo Srba na ovim kosovskim i (metohijskim prostorima), u kome se kaže da su iz Srpske isključeni dvojica poslanika, Adem Hodža i Nenad Rašić. Objašnjenje: zbog novonastale situacije i kao nisu bili izvorno u Srpskoj. Ne razumem, ali nema veze. U skoro isto vreme, od drugog dela, te zajedničke i jedinstvene liste, drugo saopštenje, da je Slavko Simić smenjen sa mesta šefa poslaničkog kluba Srpske u kosovskom parlamentu i da je na njegovo mesto izabran Saša Milosavljević, iz Štrpca, naravno, opet glasovima većine. Ja i dalje ne znam ko je većina, a ko manjina, ali možda neko razume. Ono što je sve iznenadilo, ali dozvolite mi da vam priznam, mene nije, odmah posle toga, odmrznu se ili se otkravi ( nisam sigurna kako se pravilno kaže, ali proveriću), jedna grupa poslanika, na čelu sa šefom poslaničkog kluba Srpske liste i potpredsednikom Skupštine Kosova, Slobodanom Petrovićem. I tamo u toj Skupštini, održa Simić govor, uz obećanje da će samo ovako, tj. odmrzavanjem štititi interese Srba na Kosovu. Obeća Simić da oni, iako su sada otkravljeni, neće da glasaju za vojsku Kosova i demarkaciju sa Crnom Gorom, iako ga to niko nije ni pitao. I na kraju zakunu se na vernost Aleksandru Vučiću, srpskom premijeru i Srbiji. Još nešto je govorio, ali ne mogu tačno da se setim.

Uglavnom, najvažnije sam shvatila: Aleksandar Vučić je njihov bog, mislim ovih odmrznutih, i oni neće imati drugih bogova osim njega. Tako svoj govor zaključi mlađani Simić, inače drug novopostavljene ministarke Jevtić, koja je u međuvremenu počela da radi. Dakle,i ona se odmrzla.

Sa druge strane stižu saopštenja u kojima se takođe jedinim bogom smatra srpski premijer, a ovi odmrznuti nazivaju izdajnicima srpskog roda, zatim Marka Đurića, Srpske napredne stranke i naravno, srpskog premijera Vučića. Posle malo kraćeg zatišja, oglasiše se i i Đurić i Vulin, sadašnji i prošli šef za Kosovo, sa malo različitom retorikom, ali uglavnom, “ko ne dođe u boj na Kosovo…”Uh, pogreših. Po mom slobodnom tumačenju, pesma, tj. saopštenje glasi: “Ko ne posluša Acu, ali Vučića, ne Jablanovića, crno mu se piše.”

A od Vučića ni traga ni glasa, jer se bavio avionima i Rusijom. Međutim, čim se vratio, “poslao je knjigu” na Kosovo ravno: “Svi kod mene 26. og januara, da vidimo šta radite i ko šuruje sa isom Mustafom, a ko sa stranim službama?!” Ako hocete da nastavim u duhu narodnog pevaca: u ponedeljak ćemo znati za koga se “sprema svilen gajtan”…

Što se mene tiče, ja jedva čekam rasplet, da saznamo ko je Obilić, a ko Branković, koji je lažno optužen za izdaju, kako bismo krenuli u nove pobede, nove podele stanova i kuća, zapošljavanje sestara, svastika i po koje ljubavnice, Boga mi. I kada god spomenem ove podele pokretne i nepokretne imovine,odmah se setim onih Srba koji nisu bili zamrznuti i kojih se onaj Zakon o Trepči nije baš mnogo ticao. Naravno, to su gradonačelnici deset opština sa srpskom većinom, koji podno Zvečanske kule, osim jablanovića seniora, održaše sastanak, sa porukom da ne priznaju novu ministarku, gospođicu Jevtić i da neće sa njom da sarađuju i pored toga što se odmrzla. A Slavko Simić htede da ih odobrovolji i napisa još jedno saopštenje da objasni zašto tamo ne treba da bude Ljubo Marić, nego lepa Mira.

“Poslanici Srpske liste želeli su da povere mandat Mirjani Jevtić, jer su želeli da u izvršnoj vlasti žena iz srpske zajednice po prvi put bude na čelu ministarstva koje ima kapacitete”, navodi se u pisanoj izjavi Slavka Simića. Nije najjasnije ko ima kapacitete, ministartsvo ili ministarka?

Uglavnom, dok Srbi čekaju rasplet i informacije ko će sada da odlučuje o njihovoj sudbibni, sever, jug, Štrpce, Gračanica, SNS, SLS, PS ili ne znam ko, u Prištini se priprema izmena izbornog zakona i zakona o izboru predsednika. Ovaj predsednik nas baš i ne zanima mnogo, iako nije da nemamo kapacitete, ali izborni zakon bi mogao da obriše sve one koji su raseljeni i da im oduzme pravo glasa, kao onih deset zagarantovanih mesta, kada u skupštinskim klupama bejahu liberali trenutno odmrznutog Slobodana Petrovića. E, ako se i to desi, džabe vam Srbi, i Srpska lista i Lista Srpska.

A ono što je meni posebno privuko pažnju ove nedelje, osim ovog otkravljivanja i zaklinjanja na vernost premijerima, Vučiću, ali Boga mi i Mustafi, jeste da će Kosovo posle spomenika Bilu Klintonu, dobiti još jedan, a to je spomenik nekadašnjem šefu misije OEBS-a na Kosovu, Vilijemu Vokeru, Amerikancu, poznatom posle kontraverznog događaja u selu Račak, 1999. godine, koji analitičari, istoričari, ali i političari smatraju prekretnicom u događajima na Kosovu, odnosno ubrzo posle događaja u Račku, počinje bombardovanje Srbije i Crne Gore. Ova druga je, da podsetim, priznala nezavisnost Kosova, iako Crnogorci na Kosovu skoro da i ne postoje. Jedni su izbegli, a ovih drugih nema u Ustavu, Kosova, naravno, i pored obećanja, ni ove pretposlednje nedelje 2016. godine. Ali, već smo zaključili da od obećanja, kada ih daju političari, nema ništa.

Da ne zaboravim, bistu ovom drugom Amerikancu, posle one mužu Hilari Klinton, ljubitelju ljubavi u ovalnom kabinetu Bele kuće, uradio je vajar Idriz Balani. Ko zna, možda će isti gospodin umetnik, uraditi i neki spomenik za onaj amfiteatar na severu Mitrovice. Mislim na stepenište ili Rakićev zid, za koji kosovski premijer i predsednik tvrde da će biti srušen do temelja.

Kada već spomenuh predsednika Tačija, on se obratio Skupštini Kosova, odnosno poslanicima i građanima i pozvao sve koji Kosovo vide kao svoj dom, da se u njega vrate, obećao sigurnost i bezbednost za svakog kosovskog građanina i obećao rasvetljavaje sudbine nestalih i kidnapovaih. Na listi Tačijevih obećanja je i hapšenje ratnih zločinaca, hapšenje svih ubica i kriminalaca, zaštita kulturnog nasleđa i još mnogo toga. Vala i ako je od “njegovog visočanstva”, kako ga nazvaše u jednom pozivu za skupštinsku sednicu, mnogo je. Da, baš tako piše na pozivnici za medije, upravo za ovu sednicu na kojoj je Tači obećao sve ovo što sam nabrojala. Prošla predsednica je, ako se sećate, bila veličanstvo, a gospodin Tači, visočanstvo. Pa, kako živi većina građana Kosova, možda i jeste visočanstvo ali kraljevine “Jututunske juhahahe”.

Ali ne znam kako nazvati njegovog partijskog druga, Envera Hodžaja, koji hrabro izjavi za jednu televiziju da ga “zabrinjava brzina kojom se Albanija približava Srbiji”. Ja baš nisam razumela, da li se to Albanija približava Srbiji dozvoljenom ili nedozvoljenom brzinom, sporo ili brzo? I zašto ga to zabrinjava?

Obećavam, ako nekada srpski mediji dobiju poziv na srpskom jeziku iz ovog ministarstva, na čijem je čelu zabrinuti Enver i ako bude prevoda na konferenciji, lično ću ga to pitati. Dotle, ostaje mi da razmišljam šta li piše u onim silnim dopisima Ministarva unutrašjih poslova, Ministartsva za rad, za kulturu, omladinu i sport, za evropske integracije? Tamo nijedne reči na srpskom, a mora da piše nešto važno, sigurno. Znaju li zaposleni u tim ministarstvima da nama koji govorimo drugi zvaničan jezik na Kosovu, nije jasno šta oni pišu i šta rade? A zanima nas, nije da nas ne zanima. Ali što bi oni koji tamo rade morali da zanju da su po Ustavu i zakonu, albanski i srpski, zvanični i ravnopravni jezici na Kosovu? Važno je da oni izjavljuju da su na Kosovu svi građani jednaki pred zakonom, a kako je u praksi, koga to zanima!?

U ovom pregledu nedelje mnoge mi stvari nisu bile jasne i čekam poslednju u ovoj godini, sa nadom da će se sve razjasniti. Ali zato su mi jasna dva lepa događaja. Proslava sedamdeset drugog rođendana lista “Jedinstvo”, koji nažalost ne izlazi više u Prištini, gde je prvi put štampan 1944. godine i novogodišnji koncert Ansambla narodnih pesma i igara “Venac”, u Velikoj Hoči. Podsećam, nažalost i “Venac” odavno ne igra više u Prištini.

Anđelka Ćup