И ТАКО…

Благдани прошли и празници наступајући, сукоби пређашњи,  посланици садашњи, пудлице и јединство насушно.

Прођоше празници, односно део њих, јер Божић и она друга Нова година, што је зовемо српска, а није, (разлика је у календару, за оне који не знају), тек долазе. Углавном, неки почели да раде, неки спојили празнике, а политичари се враћају својим обавезама. После честитки које су упутили грађанима за Нову годину, пишу оне Божићне. Наравно, уколико немају добре службенике за информисање, морају тај „тежак“ посао сами да одраде.

Пише: Анђелка Ћуп

И док чекамо Божићне честитке, жеље и обећања да ће нам бити боље ускоро, подсећам на онај „рат“ саопштењима између појединих чланова Српске листе. Сви су били код Александра Вучића, „рат“ је престао, наступило је примирје.

Наредба је пала, све вратити на пређашње стање, а после састанка, српски представници у покрајинским институцијама или у институцијама Републике Косова, једногласно почеше да изјављују да је јединство неопходно и да оно, наравно постоји, само су се неки били мало „заиграли“. Нико од од ових из тима „заиграних“ није именован, док су из тима „незаиграних“ прштале оптужбе да су неки увелико радили против интереса Срба, да је  неко узео новац, да су некога заврбовале стране службе, а некога Албанци.

И тако….одлична и омиљена везна синтагма Радоша Бајића којом описује проток времена и коју ћу да позајмим од њега за ову прилику, а имам право, комшије смо…. Дакле и тако…. после неколико дана, Мирјана Јевтић, ако је се уопште више неко и сећа, није више министарка локалне самоуправе у Влади Исе Мустафе. А штета, лепо јој је стајало оно седење у „канабету“. У сваком случају, Мира беше колатерална штета, моје је скромно мишљење. За два, три месеца, нико је се неће ни сећати, осим оних који су видели њене мало слободније фотографије на плакатима на северу Косова. Можда је се сети неко, па је номинује за Гиниса у категорији министарке са најкраћим стажем у богатој косовској историји. А што се лепљења плаката по северу Косова и Метохије тиче, не зна се ко их је лепио и ко је наредио да се то уради. Уосталом, кога то више и занима…Било па прошло. Пуј пике не важи, сећате се, сада смо сви за јединство наше насушно.

Међутим, занима нас и те како, шта ће се десити са осталима који су постављени за време „пуча у Српској листи“. Заменик косовског премијера, Бранимир Стојановић, рече да ће сви да оду у пакету и да је прошло време када су поједини албански политичари водали неке српске политичаре као пудлице. Није баш тако рекао, али слично. А ја се бојим, да није прошло то време и да неће ни проћи. Али, нисам ја ту да мислим и да се бојим, већ да записујем.

Да закључим, Срби у косовским институцијама су и даље замрзнути, али су се из Београда вратили са још једним обећањем, које некако саопштавају као претњу. (Само да не буде „пуцањ из празне пушке“.) Наиме, ако институције у Приштини не почну са формирањем Заједнице српских општина, Срби ће то сами да ураде. Почење формирање на Сретење, ове године. Симболично. Ако ми опет дозволите да мало размишљам, чини ми се да је  Сретењски устав био најкраћи у историји Срба. Неће ваљда и та ЗСО да буде краткотрајна?! У сваком случају, сачекајмо и видећемо.

У исто време, премијер Мустафа и председник Тачи, кажу да се ништа неће урадити што није у складу са косовским законима и што нарушава интегритет младе косовске демократије. Док се Срби не врате у институције, нема ништа од ЗСО, поручи неко од њих двојице и посла Едиту Тахири на север, да отвори канцеларије различитих министарстава Владе Косова, а где другде, него у северну Косовску Митровицу. Сликала се Едита у некој великој сали, ручала у хотелу „Саша“, увече неко бацио бомбу на исти хотел, а ујутру Марко Ђурић изјавио: „Од када је хотелска сала просторија министарства?“. Моје скромно мишљење је да може, зашто да не?

Па Косово је познато по институцијама у приватним кућама. Пре 1999. у приватним кућама су биле албанске институције, а после 1999., српске. Највише користи од тих и таквих институција, су имали власници тих кућа, јер су кирије прилично високе, колико сам упућена.

Уосталом, ако ћемо и о хотелским салама, ево да „загазимо“ још мало дубље у, не тако давну историју. Шта би тек могла да нам исприча она конгресна сала из хотела „Нарцис“ на Брезовици. Колико је само београдских делегација тамо одведено на јагњетину и шарске специјалитете? Домаћини, тада албански функционери Социјалистичке Аутономне Покрајине Косово, знали су да се уз пун стомак најбоље одлуке доносе и најтрезвеније размишља, дакле, очас посла су уверавали „госте“ из Београда да братство и јединство наших народа и народности на Косову ништа не може да пољуља. (Свака сличност са временом садашњим је случајна.)  И тако… рачуне, са или без крчмара са Брезовице, плаћамо, а неке ћемо тек плаћати…

А Брезовица и Штрпце очекују најважнијег госта ових дана. Председник Србије, Томислав Николић, долази за Бадње вече, да буде са оних преко две, три,четири хиљаде чланова Српске напредне странке. Погрешила сам, он је председник свих грађана, нема он ништа са том странком. Неком другом је то важније, мислим.

Док се југ спрема да дочека Тому и Драгицу, ваљда, на северу ништа ново. Зид код главног моста на реци Ибар у Косовској Митровици је још ту. Горан Ракић, градоначелник те Митровице, која је формирана у косовском систему, каже да ће остати ту и да су косовске институције криве што је саграђен, а албански политичари и даље прете да ће тај зид срушити до темеља. Заборавили су да имају важнија посла од тог зида и да им је чак и Урлике Луначек, проверена пријатељица косовске државности, скренула пажњу да мало више рачуна поведу о борби против корупције и организоваог криминала, уколико желе укидање виза за своје грађане.  Госпођа Луначек им још поручи да Европска унија тражи конкретне доказе те борбе, тј.одузимање имовине стечене на нелегалан начин и слично. А није видела да на Косову ни пут не може да прође одређеном трасом, ако је неко од недодирљивих саградио пумпу, хотел или маркет на тој истој траси. Крените од Приштине према Урошевцу и уверићете се и сами.

Али, шта нас брига за то укидање виза, када ми обични људи и немамо пара да путујемо у ту Европу. Ови политичари и богати могу. Ево, на пример Рамуш Харадинај отишао у Француску. И тамо га привела полиција, кажу медији, по потерници Републике Србије. Ко жели да се кладимо за колико ће да буде пуштен? Моје скромно мишљење, биће ослобођен пре него што конвој са председником Србије уђе на Косово (и Метохију).

Док Тома чека дозволу косовских власти да посети „своју јужну покрајину“, а Рамуш да се врати у своју независну државу, ја се враћам на замрзнуте Србе у институцијама, посебно на оне у Скупштини Косова. Не бих сад спомињала што посланици косовског парламента, сви заједно нису испунили ни 50% својих законодавих обавеза (статистика каже да су одрадили 32%). Ако дозволите, споменућу само Србе, јер је нама,чини ми се исто, били замрзнути или одмрзнути. И када су одмрзнути, ретко излазе за говорницу, а када гласају за одређене законе, ниједан није написан на стандарном српском језику и ко зна за шта гласају. Заиста, да ли они разумеју те законе и извештаје, када гласају за њих? Не верујем, али могуће је.

Када већ споменух српски, као званичан језик на Косову, не могу да не споменем барем један пример од многих, у којима се Закон о употреби језика не спроводи. За овај текст, споменућу да сам скоро добила један извештај у коме пише да се „председник Републике Косова, Хашим  Тачи, састао на Малти са својом хомологом“. Реченица за милион долара.

Наравно, нико на то не реагује, а и што би, нема нико времена да се бави са тим. Имају људи важнија посла. Невладине организације се баве нечим другим, а моје колеге? Они, како ко. Неки муку муче да опстану, а некима није до дневних догађаја и косовске свакодневице.

Ако већ спомињем медије, скоро сам прочитала интервју америчког амбасадора у Приштини, који је дао косовском јавном сервису, у коме баш не каже да се Срби морају вратити у институције, али да би то требало да ураде јер „ако не играте, не можете постизати голове“. Тачно, господине Делави, али ако ми дозволите, не можете ни да их примите.  А нешто се његова екселенција, амбасадор Делави, не позабави прошлогодишњим нападима на Србе повратнике и на то што је у Мушутишту срушена до темеља црква из тринаестог века, старија од манастира Грачанице.

И када смо већ код манстира Грачанице, припадници Косовских безбедносних снага су донели хуманитарну помоћ, коју је финансирала малопре споменута америчка амбасада, баш у тај манастир, како би била достављена угроженим припадницима мањина у овој општини. Хвала у име угрожених, али могли су је уручити и лично или преко неке социјалне установе. А у манастир Грачаницу је неко могао да дође са информацијом  ко је  и зашто променио  катанац на храму Христа Спаса у Приштини, у који сада не могу ни верници, ни свештеници, ни сам владика. Да каже ко је и да обећа да више то нико неће и не сме чинити.

И тако…

Анђелка Ћуп

Save

Save