I TAKO…

Blagdani prošli i praznici nastupajući, sukobi pređašnji,  poslanici sadašnji, pudlice i jedinstvo nasušno.

Prođoše praznici, odnosno deo njih, jer Božić i ona druga Nova godina, što je zovemo srpska, a nije, (razlika je u kalendaru, za one koji ne znaju), tek dolaze. Uglavnom, neki počeli da rade, neki spojili praznike, a političari se vraćaju svojim obavezama. Posle čestitki koje su uputili građanima za Novu godinu, pišu one Božićne. Naravno, ukoliko nemaju dobre službenike za informisanje, moraju taj „težak“ posao sami da odrade.

Piše: Anđelka Ćup

I dok čekamo Božićne čestitke, želje i obećanja da će nam biti bolje uskoro, podsećam na onaj „rat“ saopštenjima između pojedinih članova Srpske liste. Svi su bili kod Aleksandra Vučića, „rat“ je prestao, nastupilo je primirje.

Naredba je pala, sve vratiti na pređašnje stanje, a posle sastanka, srpski predstavnici u pokrajinskim institucijama ili u institucijama Republike Kosova, jednoglasno počeše da izjavljuju da je jedinstvo neophodno i da ono, naravno postoji, samo su se neki bili malo „zaigrali“. Niko od od ovih iz tima „zaigranih“ nije imenovan, dok su iz tima „nezaigranih“ prštale optužbe da su neki uveliko radili protiv interesa Srba, da je  neko uzeo novac, da su nekoga zavrbovale strane službe, a nekoga Albanci.

I tako….odlična i omiljena vezna sintagma Radoša Bajića kojom opisuje protok vremena i koju ću da pozajmim od njega za ovu priliku, a imam pravo, komšije smo…. Dakle i tako…. posle nekoliko dana, Mirjana Jevtić, ako je se uopšte više neko i seća, nije više ministarka lokalne samouprave u Vladi Ise Mustafe. A šteta, lepo joj je stajalo ono sedenje u „kanabetu“. U svakom slučaju, Mira beše kolateralna šteta, moje je skromno mišljenje. Za dva, tri meseca, niko je se neće ni sećati, osim onih koji su videli njene malo slobodnije fotografije na plakatima na severu Kosova. Možda je se seti neko, pa je nominuje za Ginisa u kategoriji ministarke sa najkraćim stažem u bogatoj kosovskoj istoriji. A što se lepljenja plakata po severu Kosova i Metohije tiče, ne zna se ko ih je lepio i ko je naredio da se to uradi. Uostalom, koga to više i zanima…Bilo pa prošlo. Puj pike ne važi, sećate se, sada smo svi za jedinstvo naše nasušno.

Međutim, zanima nas i te kako, šta će se desiti sa ostalima koji su postavljeni za vreme „puča u Srpskoj listi“. Zamenik kosovskog premijera, Branimir Stojanović, reče da će svi da odu u paketu i da je prošlo vreme kada su pojedini albanski političari vodali neke srpske političare kao pudlice. Nije baš tako rekao, ali slično. A ja se bojim, da nije prošlo to vreme i da neće ni proći. Ali, nisam ja tu da mislim i da se bojim, već da zapisujem.

Da zaključim, Srbi u kosovskim institucijama su i dalje zamrznuti, ali su se iz Beograda vratili sa još jednim obećanjem, koje nekako saopštavaju kao pretnju. (Samo da ne bude „pucanj iz prazne puške“.) Naime, ako institucije u Prištini ne počnu sa formiranjem Zajednice srpskih opština, Srbi će to sami da urade. Počenje formiranje na Sretenje, ove godine. Simbolično. Ako mi opet dozvolite da malo razmišljam, čini mi se da je  Sretenjski ustav bio najkraći u istoriji Srba. Neće valjda i ta ZSO da bude kratkotrajna?! U svakom slučaju, sačekajmo i videćemo.

U isto vreme, premijer Mustafa i predsednik Tači, kažu da se ništa neće uraditi što nije u skladu sa kosovskim zakonima i što narušava integritet mlade kosovske demokratije. Dok se Srbi ne vrate u institucije, nema ništa od ZSO, poruči neko od njih dvojice i posla Editu Tahiri na sever, da otvori kancelarije različitih ministarstava Vlade Kosova, a gde drugde, nego u severnu Kosovsku Mitrovicu. Slikala se Edita u nekoj velikoj sali, ručala u hotelu „Saša“, uveče neko bacio bombu na isti hotel, a ujutru Marko Đurić izjavio: „Od kada je hotelska sala prostorija ministarstva?“. Moje skromno mišljenje je da može, zašto da ne?

Pa Kosovo je poznato po institucijama u privatnim kućama. Pre 1999. u privatnim kućama su bile albanske institucije, a posle 1999., srpske. Najviše koristi od tih i takvih institucija, su imali vlasnici tih kuća, jer su kirije prilično visoke, koliko sam upućena.

Uostalom, ako ćemo i o hotelskim salama, evo da „zagazimo“ još malo dublje u, ne tako davnu istoriju. Šta bi tek mogla da nam ispriča ona kongresna sala iz hotela „Narcis“ na Brezovici. Koliko je samo beogradskih delegacija tamo odvedeno na jagnjetinu i šarske specijalitete? Domaćini, tada albanski funkcioneri Socijalističke Autonomne Pokrajine Kosovo, znali su da se uz pun stomak najbolje odluke donose i najtrezvenije razmišlja, dakle, očas posla su uveravali „goste“ iz Beograda da bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti na Kosovu ništa ne može da poljulja. (Svaka sličnost sa vremenom sadašnjim je slučajna.)  I tako… račune, sa ili bez krčmara sa Brezovice, plaćamo, a neke ćemo tek plaćati…

A Brezovica i Štrpce očekuju najvažnijeg gosta ovih dana. Predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, dolazi za Badnje veče, da bude sa onih preko dve, tri,četiri hiljade članova Srpske napredne stranke. Pogrešila sam, on je predsednik svih građana, nema on ništa sa tom strankom. Nekom drugom je to važnije, mislim.

Dok se jug sprema da dočeka Tomu i Dragicu, valjda, na severu ništa novo. Zid kod glavnog mosta na reci Ibar u Kosovskoj Mitrovici je još tu. Goran Rakić, gradonačelnik te Mitrovice, koja je formirana u kosovskom sistemu, kaže da će ostati tu i da su kosovske institucije krive što je sagrađen, a albanski političari i dalje prete da će taj zid srušiti do temelja. Zaboravili su da imaju važnija posla od tog zida i da im je čak i Urlike Lunaček, proverena prijateljica kosovske državnosti, skrenula pažnju da malo više računa povedu o borbi protiv korupcije i organizovaog kriminala, ukoliko žele ukidanje viza za svoje građane.  Gospođa Lunaček im još poruči da Evropska unija traži konkretne dokaze te borbe, tj.oduzimanje imovine stečene na nelegalan način i slično. A nije videla da na Kosovu ni put ne može da prođe određenom trasom, ako je neko od nedodirljivih sagradio pumpu, hotel ili market na toj istoj trasi. Krenite od Prištine prema Uroševcu i uverićete se i sami.

Ali, šta nas briga za to ukidanje viza, kada mi obični ljudi i nemamo para da putujemo u tu Evropu. Ovi političari i bogati mogu. Evo, na primer Ramuš Haradinaj otišao u Francusku. I tamo ga privela policija, kažu mediji, po poternici Republike Srbije. Ko želi da se kladimo za koliko će da bude pušten? Moje skromno mišljenje, biće oslobođen pre nego što konvoj sa predsednikom Srbije uđe na Kosovo (i Metohiju).

Dok Toma čeka dozvolu kosovskih vlasti da poseti „svoju južnu pokrajinu“, a Ramuš da se vrati u svoju nezavisnu državu, ja se vraćam na zamrznute Srbe u institucijama, posebno na one u Skupštini Kosova. Ne bih sad spominjala što poslanici kosovskog parlamenta, svi zajedno nisu ispunili ni 50% svojih zakonodavih obaveza (statistika kaže da su odradili 32%). Ako dozvolite, spomenuću samo Srbe, jer je nama,čini mi se isto, bili zamrznuti ili odmrznuti. I kada su odmrznuti, retko izlaze za govornicu, a kada glasaju za određene zakone, nijedan nije napisan na standarnom srpskom jeziku i ko zna za šta glasaju. Zaista, da li oni razumeju te zakone i izveštaje, kada glasaju za njih? Ne verujem, ali moguće je.

Kada već spomenuh srpski, kao zvaničan jezik na Kosovu, ne mogu da ne spomenem barem jedan primer od mnogih, u kojima se Zakon o upotrebi jezika ne sprovodi. Za ovaj tekst, spomenuću da sam skoro dobila jedan izveštaj u kome piše da se „predsednik Republike Kosova, Hašim  Tači, sastao na Malti sa svojom homologom“. Rečenica za milion dolara.

Naravno, niko na to ne reaguje, a i što bi, nema niko vremena da se bavi sa tim. Imaju ljudi važnija posla. Nevladine organizacije se bave nečim drugim, a moje kolege? Oni, kako ko. Neki muku muče da opstanu, a nekima nije do dnevnih događaja i kosovske svakodnevice.

Ako već spominjem medije, skoro sam pročitala intervju američkog ambasadora u Prištini, koji je dao kosovskom javnom servisu, u kome baš ne kaže da se Srbi moraju vratiti u institucije, ali da bi to trebalo da urade jer „ako ne igrate, ne možete postizati golove“. Tačno, gospodine Delavi, ali ako mi dozvolite, ne možete ni da ih primite.  A nešto se njegova ekselencija, ambasador Delavi, ne pozabavi prošlogodišnjim napadima na Srbe povratnike i na to što je u Mušutištu srušena do temelja crkva iz trinaestog veka, starija od manastira Gračanice.

I kada smo već kod manstira Gračanice, pripadnici Kosovskih bezbednosnih snaga su doneli humanitarnu pomoć, koju je finansirala malopre spomenuta američka ambasada, baš u taj manastir, kako bi bila dostavljena ugroženim pripadnicima manjina u ovoj opštini. Hvala u ime ugroženih, ali mogli su je uručiti i lično ili preko neke socijalne ustanove. A u manastir Gračanicu je neko mogao da dođe sa informacijom  ko je  i zašto promenio  katanac na hramu Hrista Spasa u Prištini, u koji sada ne mogu ni vernici, ni sveštenici, ni sam vladika. Da kaže ko je i da obeća da više to niko neće i ne sme činiti.

I tako…

Anđelka Ćup

Save

Save