Воз „пријатељства“ или воз наше спознаје

Ако изузмемо онај, који је у народу популарно назван „Ћира“ и који се пентра шарганском осмицом развозећи туристе, или онај који смо звали „Плави воз“, а којим се у срећно време возикао маршал Тито по бившој СФРЈ, никада се о једном возу није толико причало, писало, нити је у медијима иједан толико сликан као овај који је првог дана православне Нове године  свечано кренуо са Београдске железничке станице пут Косовске Митровице.

Пише: Иван Миљковић

На почетку ове приче о возовима да се разумемо, волим и ја возове, волим да се возикам и разгледам крајолик из удобног и топлог купеа. Волим да слушам „Дугме“ и песму „Путуј Селма и не нагињи се кроз прозор“. Волим да путујем и упознајем своју отаџбину да бих је још више волео. Тако путујући, волим да стигнем и до крајњих граница моје земље. Али где су оне? Знају ли путници лепо осликаног воза, где је крајња граница наше лепе отаџбине?  Негде у Лешку?… Или можда у Звечану?… Или још јужније?

Пруга води јужније, ту нема дилеме, преко Прилужја и Племетине, све до Косова Поља, одатле пут широког поља до Липљна, па преко Урошевца, све до Ђенерал Јанковића. Е, ту је некада био крај, али не пруге, већ Републике Србије и почетак друге, Републике Македоније, а пруга се даље настављала све до Атине.

Мој „класић“ из војске (они који су је служили одлично знају значење термина „класић“) био је из Племетине. Нас двојица смо једно друго звали земо. Када га је један београђанин из круга двојке, такође наш класић,  једном приликом питао одакле је, овај је поносно рекао – из Племетине!  – А где је то?  питао је београђанин подругљиво…

– Не знаш где је Племетина?! – избечи се зема на њега и наставља шеретски: – Ти онда ниси никада био ни у Атини ни у Минхену, јер да јеси, знао би да брзи воз, Атина – Минхен преко Београда, пролази баш кроз моју Племетину.

И тако је један београђанин из круга двојке упознао домовину како би је више волео, а да притом и није морао да се одриче удобности живота у строгом центру престонице, нити  да легне у кушет кола чувеног ноћног експреса, који је саобраћао од Минхена до Атине преко Прилужја и Племетине.

Него, вратимо се ми овом нашем возу, лепе спољашности и лепо уређене унутрашњости. Мени реплике фресака из наших цркава, којима је обложена унутрашњост вагон-кола не сметају, мада се, како видим на снимку, с тиме мало и претерало, али ја се држим оне, „о укусима не вреди расправљати“.

Питате се, шта ми смета?

Смета ми толика медијска помпа и представљање воза, као да је вашарска мечка која иде од града до града и увесељава или плаши људе. Јесте да је локомотива из Русије (поздрављам), јесте да је реченица Косово је Србија исписана на бројним језицима (мило ми то и видети и прочитати, оригинално, признајем). Јесте да су Индијанци на Дивљем западу када су је први пут видели, локомитиву назвали „железним коњем“.  Јесте да је ова са нашег воза из Русије. Јесте да у ова два мојa навођења има симболике, али није то онај „руски железни коњ“ који ће „пробити границе“ и ући на поробљено Косово.  Чему онда толика еуфорија?!

Директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић, објавио је да ће у наредном периоду и сам путовати овим возом, али у наредном периоду, за ову прилику је сишао већ на следећој станици у Топчидеру. Они који су упознали Београд да би га више волели, знају да је то мало даље од круга двојке.

Да се разумемо, немам ја ништа лично против људи из Београда, напротив, ето ја да сам којим случајем власт, ја бих овај наш, споља и унутра лепо украшен воз, поставио мало на шине Беовоза да провоза све чланове свих наших Влада, од Коштуничине па надаље. Нека се мало  возе возом и док разледају унутрашњност размишљају о томе каква им је била државна стратегија и политика према Косову са Метохијом и колико је и ко у свом мандату, својом државотворном политиком, помало дао и  допринео да Косово са Метохијом буде све даља и даља дестинација. У исти воз потом бих сместио ове „наше“ Косовце што још земљу са опанака скинули нису, али су је зато добро уновчили. Оставио бих, нека, нек путују возом и док гледају реплике фрескака, нека се питају да ли су продајући дедовину продали по мало и од Дечана, Пећке Патријаршије, Љевишке, Грачанице. Трговци земљом нигде лепше неће моћи да се поразговарају са својом савешћу него у купеу овог воза док их са таванице вагона посматрају очи Краља Милутина.

Ето, зато ја волим да се возим возом, јер у њему колико год брз био, од себе и своје савести не можеш побећи. Путујте возом и упознајте себе и своју домовину, и молим вас, не нагињите се кроз прозор!