Случај воз, неко лајкује, неко ликује, а неко се иза лажног статуса крије

Сећате се народне пословице „Код другог види сламку, а код себе не види греду“? Верујте, ова пословица има много везе са возом, који првог дана Нове године по јулијанском календару, није могао преко Лешка у Северну Митровицу. Можда и боље што није, можда дође време, па буде ишао и даље, јужније. А можда и не буде никада дошао више ни до Лешка. Ја не знам, али ови дежурни „увлакачи“, „душебрижници“ и „коментатори“ можда знају нешто више.

Пише: Анђелка Ћуп

Ипак, воз, који од 2013. године саобраћа на линији Краљево – Северна Митровица, и даље редовно стиже на своје одредиште два пута дневно. Онај, са иконама и натписима „Косово је србско“, није стигао. Нико не зна тачно због чега није стигао, али сви коментаришу и дају себи за право да све знају. Да ли је пруга била минирана или специјалне јединице Росу нису дозволиле улазак воза, да ли је требало да тај воз прође железничку станицу Лешак, да ли се неко са неким договрио, ја не знам. Да ли ће Росу остати на северу или неће, и то не знам. Да ли је требало да воз буде овако декорисан? По мом скромном мишљењу, можда и није. Али не зато што је то провокација, јер није. Није провокација, јер су чињенице да те цркве и манастири постоје на Косову.

Чињеница је да је овде живела српска држава као што је и чињеница да овде има много културног богатства које је у налету дивљаштва, а у одсуству цивилизацијских норми, порушио и запалило један део припадника овдашње албанске националне (на Косову већине, у Србији мањине, у зависности из чије перспективе гледате на територију) док браниоци људских права и демократије, нису ни прстом мрднули да то спрече. И још много има чињеница, али оне њих,  који би њима требало да се баве, нажалост, у овом и оваквом светском поретку, не занимају

Оно што мене занима, јесте, одакле толико задовољства код појединаца што воз није ушао на територију, која је, морате да признате и свидело вам се то или не, по Резулицији 12 44, територија под управом Уједињених нација. Зовите је ви државом, републиком или покрајином, то је ваше право. Земље Уједињених нација су овде наводно ушле како би заштитиле људска права. И заштитише их вала, само тако. После њиховог уласка, нестаде Срба, порушена су српска гробља и цркве, а градови потпуно етнички очишћени. И не само од Срба, и други који нису Албанци, немају школе за своју децу, о факултетима да не причамо. Шаљу их у Северну Митровицу, у Београд, Сарајево или Нови Сад на школовање. Они који су представници мањина у косовским институцијама, немају тај проблем, јер имају довољно народних пара и своју децу школују у иностранству. Да ли што је Косово за њих права јака и правна држава или због нечег другог, не знам.

И знате ко највише ликује што воз из Београда није дошао до Северне Митровице. Они, који су први у реду за документа Републике Србије, који сваки викенд седе у неком од београдских или новосадских кафића (нека, мени је драго што је Србија држава свих њених грађана). Највише ликују они малопре споменути и они који су добро уновчили имовину на Косову и ситуирали се у једном од градова те за њих недомократске Србије. Срећни су они који се куну да су демократе и борци за људска права, што „сисају две мајке“ и добро профитирају у име народа, који наводно представаљају. То што воз није ушао у Северну Митровицу, такође највише радује оне који некада и не знају шта су и ког су политичког опредељења, јер чекају ко ће да победи на изборима или ко ће делити неке грантове. Усијале су се друштвене мреже од њихових коментара, јер они уствари ништа друго и не раде, него се дописују и коментаришу. Не брину они шта ће сутра њихова деца да једу, нити да ли ће имати дрва до краја зиме. Не брине их ни то што је оволика стопа незапослености на Косову, што се запошљава „ и по бабу и по стричевима, а у новије време и по ујацима“, што се станови за социјално угрожене додељују сестрама од тетке, партијским другарима, кумовским кћеркама и по некој љубавници. Што се мене тиче, ја сам се бојала само једног, да на Јарињу не дође до кривопролића, када је овај „најспомињанији воз“ у питању.

Али нисам ја важна. Ја сам само једна од српских мајки која се сама бори кроз живот, која нема „државни посао“, која се труди да буде објективна и која не посећује коктеле и пријеме код познатих и мање познатих политичара и бизнисмена, ситних и крупнијих криминалаца. Ја сам такође један скроман новинар, који се не крије иза лажних профила, већ сваку своју изговорену и написану реч, потписујем именом и презименом.  Али, ако ми дозволите, морам да кажем да су ми досадили ови „католици већи од папе“, како гласи једна пословица. Иначе ми је мука од људи који се „увлаче“, ради личне користи и мењају страну како дува ветар. А међу њима, има политичара, или назови политичара, уметника или назови уметника, али има и мојих колега, нажалост, а Бога ми има и мојих сународника.

Оно што ми највише смета, више од ликовања због овог Ђурићевог или не знам чијег воза, јесте што је било врло мало коментара и осуда, када је пре само четири дана каменован аутобус који је превозио српске ђаке из школе Косовском Поморављу,а аутобус није био „иконописан“. Такође, скоро да и нисам видела коментар када Срби нису могли у Мушутиште да пресеку славски колач, нисам видела коментаре када Горанце приморавају да се изјашњавају некако друигачије, а не као Горанци, што су увек били.

Па где сте дежурни коментатори и аналитичари, политичари и лезилебовићи? Знате ли, господо аналитичари, да је у том Мушутишту срушена црква из тринаестог века, старија од Грачанице? Знате ли да је пре неколико дана срушена половина школе у Обилићу коју су похађала ромска и бошњачка деца, а у дворишту школе им праве зграду општине? Знате ли да је у само протеклих месец дана умрло чествро Срба у болници у Штимљу? Знате ли да се мештанима Брњице искључује струја иако су редовне платише, јер тамо неколико њихових комшија из већинске заједнице не плаћају струју? Знате ли да се не поштује Закон о употреби језика, а самим тим и Устав тог Косова, које ви називате демократским? Знате ли да у Јужној Митровици и у Урошевцу, осим свештеничких породуца, нема Срба (о другим градовима да не причам)? Знате ли колико је Бошњака остало да живи у Приштини?

И много тога има што би требало да знате и да коментаришете. Пустите воз, возови пролазе. И како сам почела тако и да завршим са још једном народном јер је много мудрости кроз векове овај народ  изнедрио „Пас лаје а каравани пролазе“, само је једна у низу.  А ова : „Ратујете аргументима и борите се истином, а не лажним статусима и профилима на друштевним мрежама“  једна је одскора коју је такође изнедрио овај народ.

Анђелка Ћуп