Centar za rehabilitaciju i integraciju psihijatrijskih bolesnika u Štimlju

Foto GračanicaOnlajn: Centar za rehabilitaciju i integraciju psihijatrijskih bolesnika

Nedavno je na groblju u Štimlju, bez ikakve oznake, imena i prezimena, sa plastičnom flašom u koju su ubačeni samo lični podaci, i koja je položena kraj tela u pogrebni sanduk, sahranjena Srpkinja R.S. iz Jagodine, štićenica Centra za rehabilitaciju i ntegraciju psihijatrijskih bolesnika u Štimlju,  pedesetak kilometara od Prištine.

Mira iz Beograda je tu već 31. godinu. Čitav rat i martovski pogrom proživela je ovde i tu ostala. Malo na srpskom, malo na albanskom pita, da li putujemo za Beograd? Išla bi da vidi sestre, kaže.  Doktor tvrdi da niko nikada nije pitao za nju.

Ni Šefku iz Prizrena niko ne posećuje, a ona želi samo da vidi svoju braću. Zabrinuta je. Što ih nema? Šta im se desilo?

Što je i za pretpostaviti, u ovoj, ne samo na Kosovu jedinstvenoj multietničkoj zajednici, od koje svi okreću glacu, i najbliži, i najdalji, najviše je Albanaca. Tu su i dva Makedonca, troje Bošnjaka, ali i sedmoro Srba iz Beograda, Niša, Kraljeva, Smedereva i Štrpca.

Žive i čekaju…

Prolaznici retko bace pogled preko visoke žice koja okružuje bolnicu za mentalno zdravlje u Štimlju. Predstava koju imaju o pacijentima i njihovom životu ni izbliza nije onakva kakva je stvarno. Za početak, oni su ljudi. A mi?

Svaki čovek bi trebalo da zastane, pogleda i pokuša da pomogne. Ne morate da dajete novac, hranu, garderobu. Donesite osmeh, razumevanje i toplu reč, jer razgovor, makar i u tišini, ili samo boravak pored („sedi tu malo“) najbolja je terapija i pomoć ovim stanovnicima Štimlja, kažu doktori.

Šefka iz Prizrena, štićenica Centra za integraciju i rehabilitaciju pacijenata sa psihijatrijskim hroničnim bolestima, kako se tačno zove ova ustanova u Štimlju, želi samo da vidi svoju braću u starom gradu na Bistrici. Plače, moli da je povedemo sa sobom. Samo da ih vidi. Ne dolaze, kaže i čudi se. Pita se zašto, šta im se desilo?

Pored nje je Mevljuda iz obližnjeg sela. Tu, na tridesetak kilometara od Štimlja. Ima porodicu i petnaestogodišnjeg sina. Doktor psihijatrije Miftar Zeneljaj, direktor Centra, kaže da  bi se, uz redovnu terapiju, mogla vratiti pređašnjem životu. Ali, ne želi je familija. Ni muž, ni svekar, ni svekrva. Ni braća ne žele Mevljudu.

Foto GračanicaOnlajn: Centar za rehabilitaciju i integraciju psihijatrijskih bolesnika

„Stigmatizacija i stereotipi“, tvrdi doktor Zeneljaj.

Osmehuje mi se Mevljuda toplo, želi da priča sa nekim koga ne viđa svaki dan, s nekim kome ona nije posao. U rukama drži loptu, rado bi je poklonila svom sinu. U svakoj njenoj reči osećam tugu, osećam bol, usamljenost, ali i neku daleku gorčinu.

 Porodica kao san i lek

„Molim sve ljude za toplu ljudsku reč i za razumevanje za muke mojih pacijenata. Njima treba porodica, njihov dom, sredina u kojoj su rođeni. Sve ostalo imaju“, objašnjava  i kao doktor, i kao čovek, Miftar.

Čiste sobe, ukusna hrana, poneka cigareta za pušače, lekovi, sve je tu. Pažnja i nega osoblja je na visokom nivou, kakva bi trebalo da budu u svim zdravstvenim ustanovama, a nije.

„Imamo lekove kao nijedna druga bolnička ustanova na Kosovu. Pored onoga što nam sleduje iz Prištine, imamo i donacije od KARITAS-a, kompanija „Devoli“ i „Viva freš“, iz baze Bondstil, a nađe se i poneki dobar čovek“, kaže direktor Centra.

Foto GračanicaOnlajn: Centar za rehabilitaciju i integraciju psihijatrijskih bolesnika

Pre nekoliko dana, dograđen je novi deo bolnice sa tri dvokrevetne i jednom jednokrevetnom sobom. Izgleda svetski, zaista. U martu počinje renoviranje čitave zgrade i sve sobe će izgledati još lepše i udobnije, ali to nije ono što je ovim nesrećnim ljudima najpotrebnije.

U bolnici trenutno ima 62 štićenika, 36 muškaraca i 26 žena. Prosek starosti je 56 godina, tu su ljudi od 30 do 80 godina.  Najviše je Albanaca, ali tu su i dva Makedonca, troje Bošnjaka, jedan Hrvat, sedmoro Aškalija, a između ostalih i sedmoro Srba iz Beograda, Niša, Kraljeva, Smedereva, iz Štrpca.

Niko nije ni pokušao da kontaktira nadležne u bolnici u Štimlju kako bi, ako ništa drugo, makar pitao kako su njihovi sugrađani. Jedino je centar iz Bogatića, odnosno, porodica posredstvom centra, skoro tražila jednu pacijentkinju, koja je uz pratnju i vrlo brzo, odvedena put rodnog Šapca. Ona je bila jedna od retkih kojoj se posrećilo, dok će ostali samo da zamišljaju kako sada izgleda njihov rodni kraj ili njihov najbliži rod.

Život zakopan u plastičnu flašu

Većina pacijenata ovde dočeka i zadnji čas, okonča  život. Neki od bolesti, a neki od starosti umiru.

Nesrećnike sahranjuju na groblju u Štimlju. Oplakuju ih zaposleni u Centru, često ne samo po službenoj dužnosti, u konačištu njihova jedina porodica, ožalošćeni bliži i dalji rođaci. Oni ih prate na onaj svet. Biološke porodice ih ni mrtve neće. Sahranjuju se na lokalnom groblju, na zemljištu koje je opština Štimlje obezbedila za tu namenu.

Na grobovima nema oznaka. Nema imena i prezimena, godine rođenja i upokojenja. U grobnicu, sa njihovim telom, ostavlja se jedna plastična flaša sa ličnim podacima. Sve ostalo je izbrisano, kako za života, tako i posle smrti.

Nedavno je tu, na groblju u Štimlju, bez oznake i sa plastičnom flašom u sanduku, sahranjena i Srpkinja R.S. iz Jagodine. Tužno i pretužno. Do Jagodine ima svega 200 kilometara, ali za ovu nesrećnu ženu nije bilo moguće ni da živi,  ni da počiva u svom rodnom kraju.

„Obdukcija se vrši nad svakim umrlim štićenikom, kako bismo tačno znali uzrok smrti i kako bismo o tome obavestili njihove porodice i matične centre za socijalni rad“, objašnjava doktor Zeneljaj.

Foto GračanicaOnlajn: Centar za rehabilitaciju i integraciju psihijatrijskih bolesnika

Možda nekom bude interesantno. Miftar potiče iz okoline Dečana, direktor je ove bolnice godinu i po dana, ima četrdesetak godina i odlično govori srpski.

Može li do Beograda?

Dok sa doktorima i medicinskim tehničarima obilazimo sobe, Mira iz Beograda, koja je u Štimlju već 31 godinu, i koja je ovde prebrodila i rat 99-te i martovski pogrom 2004.godine, malo na srpskom, malo na albanskom pita, da li putujemo za Beograd? Išla bi da vidi sestre, kaže.

Doktor priča da niko nikada nije pitao za nju.

„Stereotipi“, kaže. Nebriga, nemar i neljudskost, dodajem.

Dok smo obilazili spavaonice, smeštene na tri sprata ovog, u javnosti „prokuženog objekta“ prišao mi je i R.S. iz Smedereva. I on se poželeo kuće. Zna i kako mu se zvala ulica u kojoj je nekada živeo sa braćom i roditeljima. Sada ne zna ni da li su živi. Priča svoju priču, kako će se roditi novi Bog i kako će učiniti da svi ljudi budu isti, da svi imaju porodicu i para… Ne treba biti ni psihijatar, ni psiholog, da bi se razumele poruke ovog pretužnog i nesrećnog čoveka.

Šestoro pacijenata su nepokretni, ali kada uđete u sobe u kojima leže, sve je čisto, na njihovim telima nema dekubita ili tragova loše nege. Iz svakog ugla se vidi da imaju najbolju negu.

Foto GračanicaOnlajn: Centar za rehabilitaciju i integraciju psihijatrijskih bolesnika

Pacijentima se svake nedelje rade biološke analize, svakodnevno imaju lekarsku vizitu. Trideset devetoro stalno zaposlenih psihologa, psihijatara, sociologa, medicinskih tehničara, sestara i negovateljica i osamnaestoro pomoćnog osoblja, vode brigu o svim pacijentima podjednako. Leče ih, neguju, hrane, pričaju sa njima na jeziku koji razumeju, zajedno ćute i gledaju u prazno kada treba, teše ih. Takav im je posao, ali nije sve u poslu…

U zagrljaju pacijenata

B. R. Iz Uroševca trči  da zagrli doktora . On mu je jedina porodica. A Uroševac je tu, tako blizu, dvedesetak kilometara. Ipak, tako je daleko.

Foto GračanicaOnlajn: Centar za rehabilitaciju i integraciju psihijatrijskih bolesnika

„Nemojte da vas čudi, imamo pacijenta iz samog Štimlja kome niko ne dolazi. Uzeli su mu i zemlju i sve. Braća…“, priča dalje doktor Miftar, dok teši jednu pacijentkinju koja iz samo njoj znanih razloga plače. Miluje je po kosi i ona polako, uz isprekidane jecaje, prestaje da plače i odlazi u veselo okrečeni dnevni boravak kao u maglu.

Na svakom spratu imaju kutak sa televizorom. To je njihov prozor u svet. Doduše, ove godine obezbedili su sredtsva i za letovanje na moru u Draču, a organizuju i piknike na Brezovici.

„Bili smo u Draču. Štićenici su se tako ponašali, da niko nije mogao da primeti da imaju psihičkih ili psihijatrijskih problema.  U bolnici ima i pacijenata koji redovno izlaze u grad“, ponosno priča prvi čovek Centra. Želeo je da nam kaže koliko je prirodno okruženje važno za njihov oporavak i socijalizaciju. Sve smo razumeli.

Meštani Štimlja su zaista puni razumevanja za pacijente. Nikada nijedan pacijent nije povređen, nikada nije bilo incidenata, kažu u bolnici.

Kada sam odlazila, na stepenicima doktor Miftar me je pitao, zbog čega nema novinara da ih posete, da pišu o njima? Ne znam, odgovaram. Možda je ljudima nelgodno. Ne samo nelagodno, nego je zaista teško gledati čoveka od 70 godina koji misli da ima 17 i koji veruje da se nalazi u Travniku, u Bosni, teško je slušati nekontrolisane jecaje, galamu i tužne pesme pacijenata, te zvukove… Ali, najteže je kada vas uhvate ispod ruke i preklinju da ih vodite njihovoj kući. Taj pogled nikada ne bi zaboravili.

Foto GračanicaOnlajn: Centar za rehabilitaciju i integraciju psihijatrijskih bolesnika

Ali smo zbog toga ljudi. Da ih razumemo, da im se osmehnemo i obećamo da ćemo doći. Ne treba im ništa, ponavljam, samo osmeh, pitanje kako su i da ih pomilujemo po kosi. To ne košta. A i političari bi mogli da dođu. Ne samo da se slikaju u skupim odelima i vozikaju u skupim džipovima. Manje od proslava na nekim trgovima, manje od koktela za partijske pripadnike, manje od izgradnje stanova za neke koji veći maju dva ili više, košta nekoliko kutija cigareta i nekoliko saksija cveća koje štićenici obožavaju. A osmeh i topla ljudska reč, ne koštaju ništa.

Dva pitanja koja morate postaviti, kada dođete, jesu, jeste li dobro i šta vam nedostaje? Dobiće samo jedan odgovor, bez obzira na stadijum bolesti: „Porodica i moja kuća“.

„Porodica i moja kuća“.

 

Anđelka Ćup

Save