ПРИЧА БЕЗ НАСЛОВА О ЉУДИМА БЕЗ ИМЕНА

Фото ГрачаницаОнлајн: Центар за рехабилитацију и интеграцију психијатријских болесника

Центар за рехабилитацију и интеграцију психијатријских болесника у Штимљу

Недавно је на гробљу у Штимљу, без икакве ознаке, имена и презимена, са пластичном флашом у коју су убачени само лични подаци, и која је положена крај тела у погребни сандук, сахрањена Српкиња Р.С. из Јагодине, штићеница Центра за рехабилитацију и нтеграцију психијатријских болесника у Штимљу,  педесетак километара од Приштине.

Мира из Београда је ту већ 31. годину. Читав рат и мартовски погром проживела је овде и ту остала. Mало на српском, мало на албанском пита, да ли путујемо за Београд? Ишла би да види сестре, каже.  Доктор тврди да нико никада није питао за њу.

Ни Шефку из Призрена нико не посећује, а она жели само да види своју браћу. Забринута је. Што их нема? Шта им се десило?

Што је и за претпоставити, у овој, не само на Косову јединственој мултиетничкој заједници, од које сви окрећу глацу, и најближи, и најдаљи, највише је Албанаца. Ту су и два Македонца, троје Бошњака, али и седморо Срба из Београда, Ниша, Краљева, Смедерева и Штрпца.

Живе и чекају…

Пролазници ретко баце поглед преко високе жице која окружује болницу за ментално здравље у Штимљу. Представа коју имају о пацијентима и њиховом животу ни изблиза није онаква каква је стварно. За почетак, они су људи. А ми?

Сваки човек би требало да застане, погледа и покуша да помогне. Не морате да дајете новац, храну, гардеробу. Донесите осмех, разумевање и топлу реч, јер разговор, макар и у тишини, или само боравак поред („седи ту мало“) најбоља је терапија и помоћ овим становницима Штимља, кажу доктори.

Шефка из Призрена, штићеница Центра за интеграцију и рехабилитацију пацијената са психијатријским хроничним болестима, како се тачно зове ова установа у Штимљу, жели само да види своју браћу у старом граду на Бистрици. Плаче, моли да је поведемо са собом. Само да их види. Не долазе, каже и чуди се. Пита се зашто, шта им се десило?

Поред ње је Мевљуда из оближњег села. Ту, на тридесетак километара од Штимља. Има породицу и петнаестогодишњег сина. Доктор психијатрије Мифтар Зенељај, директор Центра, каже да  би се, уз редовну терапију, могла вратити пређашњем животу. Али, не жели је фамилија. Ни муж, ни свекар, ни свекрва. Ни браћа не желе Мевљуду.

Фото ГрачаницаОнлајн: Центар за рехабилитацију и интеграцију психијатријских болесника

„Стигматизација и стереотипи“, тврди доктор Зенељај.

Осмехује ми се Мевљуда топло, жели да прича са неким кога не виђа сваки дан, с неким коме она није посао. У рукама држи лопту, радо би је поклонила свом сину. У свакој њеној речи осећам тугу, осећам бол, усамљеност, али и неку далеку горчину.

 Породица као сан и лек

„Молим све људе за топлу људску реч и за разумевање за муке мојих пацијената. Њима треба породица, њихов дом, средина у којој су рођени. Све остало имају“, објашњава  и као доктор, и као човек, Мифтар.

Чисте собе, укусна храна, понека цигарета за пушаче, лекови, све је ту. Пажња и нега особља је на високом нивоу, каква би требало да буду у свим здравственим установама, а није.

„Имамо лекове као ниједна друга болничка установа на Косову. Поред онога што нам следује из Приштине, имамо и донације од КАРИТАС-а, компанија „Деволи“ и „Вива фреш“, из базе Бондстил, а нађе се и понеки добар човек“, каже директор Центра.

Фото ГрачаницаОнлајн: Центар за рехабилитацију и интеграцију психијатријских болесника

Пре неколико дана, дограђен је нови део болнице са три двокреветне и једном једнокреветном собом. Изгледа светски, заиста. У марту почиње реновирање читаве зграде и све собе ће изгледати још лепше и удобније, али то није оно што је овим несрећним људима најпотребније.

У болници тренутно има 62 штићеника, 36 мушкараца и 26 жена. Просек старости је 56 година, ту су људи од 30 до 80 година.  Највише је Албанаца, али ту су и два Македонца, троје Бошњака, један Хрват, седморо Ашкалија, а између осталих и седморо Срба из Београда, Ниша, Краљева, Смедерева, из Штрпца.

Нико није ни покушао да контактира надлежне у болници у Штимљу како би, ако ништа друго, макар питао како су њихови суграђани. Једино је центар из Богатића, односно, породица посредством центра, скоро тражила једну пацијенткињу, која је уз пратњу и врло брзо, одведена пут родног Шапца. Она је била једна од ретких којој се посрећило, док ће остали само да замишљају како сада изгледа њихов родни крај или њихов најближи род.

Живот закопан у пластичну флашу

Већина пацијената овде дочека и задњи час, оконча  живот. Неки од болести, а неки од старости умиру.

Несрећнике сахрањују на гробљу у Штимљу. Оплакују их запослени у Центру, често не само по службеној дужности, у коначишту њихова једина породица, ожалошћени ближи и даљи рођаци. Они их прате на онај свет. Биолошке породице их ни мртве неће. Сахрањују се на локалном гробљу, на земљишту које је општина Штимље обезбедила за ту намену.

На гробовима нема ознака. Нема имена и презимена, године рођења и упокојења. У гробницу, са њиховим телом, оставља се једна пластична флаша са личним подацима. Све остало је избрисано, како за живота, тако и после смрти.

Недавно је ту, на гробљу у Штимљу, без ознаке и са пластичном флашом у сандуку, сахрањена и Српкиња Р.С. из Јагодине. Тужно и претужно. До Јагодине има свега 200 километара, али за ову несрећну жену није било могуће ни да живи,  ни да почива у свом родном крају.

„Обдукција се врши над сваким умрлим штићеником, како бисмо тачно знали узрок смрти и како бисмо о томе обавестили њихове породице и матичне центре за социјални рад“, објашњава доктор Зенељај.

Фото ГрачаницаОнлајн: Центар за рехабилитацију и интеграцију психијатријских болесника

Можда неком буде интересантно. Мифтар потиче из околине Дечана, директор је ове болнице годину и по дана, има четрдесетак година и одлично говори српски.

Може ли до Београда?

Док са докторима и медицинским техничарима обилазимо собе, Мира из Београда, која је у Штимљу већ 31 годину, и која је овде пребродила и рат 99-те и мартовски погром 2004.године, мало на српском, мало на албанском пита, да ли путујемо за Београд? Ишла би да види сестре, каже.

Доктор прича да нико никада није питао за њу.

„Стереотипи“, каже. Небрига, немар и нељудскост, додајем.

Док смо обилазили спаваонице, смештене на три спрата овог, у јавности „прокуженог објекта“ пришао ми је и Р.С. из Смедерева. И он се пожелео куће. Зна и како му се звала улица у којој је некада живео са браћом и родитељима. Сада не зна ни да ли су живи. Прича своју причу, како ће се родити нови Бог и како ће учинити да сви људи буду исти, да сви имају породицу и пара… Не треба бити ни психијатар, ни психолог, да би се разумеле поруке овог претужног и несрећног човека.

Шесторо пацијената су непокретни, али када уђете у собе у којима леже, све је чисто, на њиховим телима нема декубита или трагова лоше неге. Из сваког угла се види да имају најбољу негу.

Фото ГрачаницаОнлајн: Центар за рехабилитацију и интеграцију психијатријских болесника

Пацијентима се сваке недеље раде биолошке анализе, свакодневно имају лекарску визиту. Тридесет деветоро стално запослених психолога, психијатара, социолога, медицинских техничара, сестара и неговатељица и осамнаесторо помоћног особља, воде бригу о свим пацијентима подједнако. Лече их, негују, хране, причају са њима на језику који разумеју, заједно ћуте и гледају у празно када треба, теше их. Такав им је посао, али није све у послу…

У загрљају пацијената

Б. Р. Из Урошевца трчи  да загрли доктора . Он му је једина породица. А Урошевац је ту, тако близу, дведесетак километара. Ипак, тако је далеко.

„Немојте да вас чуди, имамо пацијента из самог Штимља коме нико не долази. Узели су му и земљу и све. Браћа…“, прича даље доктор Мифтар, док теши једну пацијенткињу која из само њој знаних разлога плаче. Милује је по коси и она полако, уз испрекидане јецаје, престаје да плаче и одлази у весело окречени дневни боравак као у маглу.

На сваком спрату имају кутак са телевизором. То је њихов прозор у свет. Додуше, ове године обезбедили су средтсва и за летовање на мору у Драчу, а организују и пикнике на Брезовици.

„Били смо у Драчу. Штићеници су се тако понашали, да нико није могао да примети да имају психичких или психијатријских проблема.  У болници има и пацијената који редовно излазе у град“, поносно прича први човек Центра. Желео је да нам каже колико је природно окружење важно за њихов опоравак и социјализацију. Све смо разумели.

Мештани Штимља су заиста пуни разумевања за пацијенте. Никада ниједан пацијент није повређен, никада није било инцидената, кажу у болници.

Када сам одлазила, на степеницима доктор Мифтар ме је питао, због чега нема новинара да их посете, да пишу о њима? Не знам, одговарам. Можда је људима нелгодно. Не само нелагодно, него је заиста тешко гледати човека од 70 година који мисли да има 17 и који верује да се налази у Травнику, у Босни, тешко је слушати неконтролисане јецаје, галаму и тужне песме пацијената, те звукове… Али, најтеже је када вас ухвате испод руке и преклињу да их водите њиховој кући. Тај поглед никада не би заборавили.

Али смо због тога људи. Да их разумемо, да им се осмехнемо и обећамо да ћемо доћи. Не треба им ништа, понављам, само осмех, питање како су и да их помилујемо по коси. То не кошта. А и политичари би могли да дођу. Не само да се сликају у скупим оделима и возикају у скупим џиповима. Мање од прослава на неким трговима, мање од коктела за партијске припаднике, мање од изградње станова за неке који већи мају два или више, кошта неколико кутија цигарета и неколико саксија цвећа које штићеници обожавају. А осмех и топла људска реч, не коштају ништа.

Два питања која морате поставити, када дођете, јесу, јесте ли добро и шта вам недостаје? Добиће само један одговор, без обзира на стадијум болести: „Породица и моја кућа“.

„Породица и моја кућа“.

 

Анђелка Ћуп

Save