Са зидом се не умире, без зида се не сме

И тако… Опет ћу да се послужим речима мог комшије Радоша Бајића. Срушише зид код главног моста на Ибру, у северном делу Косовске Митровице. Или, уклонише потпорни зид и архитектонско решење и не знам како се већ зове и нисам сигурна ни да ли се то зове рушење или преуређење. И нико не зна ни шта је и зашто грађено, ни шта је и зашто срушено. Ништа од оног отвореног амфитетра или степеница, како је говорила Маја Коцијанчић. Сећате се Маје, то је она дама која увек прича када је код нас нека “фрка”, на нама разумљивом језику, али је углавном не разумемо.

У тишини, багери раде, по наређењу, зна се кога. Није Маја наредила ништа, Маја је само како се то модерно “на српском” каже “портпарол”, али јесу неки њени високи шефови. Шефови, из нама ближег и даљег окружења. Наређења и даље издају они који су нас довели дотле да не знамо је ли ово био зид изграђен по нечијем договору или није. И ко се то вишe договара и о чему, у име овог напаћеног народа? По мом скромном мишљењу, наређују и даље они који су нас довели дотле да не знамо где су нам границе државе, да не знамо где живимо, зашто имамо две личне карте, двоје таблица. Исти су и изазвали све ратове на овим балканским просторима из само њима знаних разлога. Нисам аналитичар, али сам их преживела и знам шта се дешавало. Исти су и отели део територије једној држави и граде нову. Али барем да је граде… Они је уствари „дижу“ као Скадар на Бојани. Мало граде, мало разграђују. Па како би другачије довели своје људе и запослили их да “подижу капацитете у институцијама” и за то примали плате од преко 5000 евра. О квалитету и знању тих инструктора или “подизача капацитета”, други пут.

Анђелка Ћуп

Да се вратим још једном на зид. Дозволите ми да приметим, ја баш и не разумем ни зашто је прављен, ако се не сме. То вам је као малолетна ћерка. Ако тата каже, нема излазака, нема. Ако каже до 12 кући, зна се. Може она да плаче да се позива на права деце и омладине. Све џабе. Тако и ово. Ко је уопште дозволио слабијима, овог пута Србима да траже нека права, ко им је дозволио да у свом дворишту граде шта желе? Ако некоме падне напамет, неће имати ни то двориштанце? Ко им је дозволио да се бране? Има да седите ту и да чекате!  Чекајте као 1914., као 1941., као 1991. и 1999.,  као 2000. године. Не кажем, нису баш сви само чекали. Неки су се бранили, а неки, Богами и радили оно што не треба. Неки су чекали боље сутра које им обећаваше, а неки продадоше дедовину и направише и боље прекосутра и заносутра. Признајем, али молим и све остале да то учине. Молим за информацију од ових наредбодаваца и ко бајаги градитеља демократије и капацитета, молим ове  који нам граде и разграђују, и мостове и зидове, и куће и окућнице, и државу, ако баш хоћете, да стану. Да размисле. Нека Путина и Трaмпа. Велике су њихове земље. Не интересујемо их ми на ових мало више од 10 000 квадратних километара.  А можда их и интересујемо, можда  они нешто вежбају на нама. Па, докле?

Доживела сам ја њихово увођење демократије и у Босни и Херцеговини и овде на Косову и Метохији. Прво нам сруше све што имамо, па нам онда граде од почетка и сликају се поред својих грађевина и пишу извештаје о томе колико су новца и у шта уложили. Онда нам држе предавања о демократији, о мултиетничности, о људским правима, двојезичности. А ми све то знамо и све смо то имали, само неки не желе или не смеју да признају. Али углавном сви климамо главом и као, дивимо им се. Још ако за те курсеве које нам држе, дају и неки евро. Е онда им заиста све опраштамо.

Одмах се међу нама нађу они који ће нападати и своју државу и свој народ, ту су они који само међу припадницима сопственог народа виде ратне злочине.  А било их је код свих, и на Петровачкој цести, и у Јасеновцу, и у Книну, и у Ђаковици, и у Приштини и Радоњићком језеру.

Зато се обраћам моћницима, али и нама, дежурним пљувачима и критичарима. Погледајмо око себе. Зар нећемо да видимо срушену цркву из 13. века у Мушутишту, зар нећемо да видимо унижену Богородицу Љевишку у Призрену, оскрнављени  храм Христа Спаса у Приштини, зар нећемо или не видимо  парк на црквеној земљи у Ђаковици. Погледајмо око себе, видећемо Србицу, која то одавно није. То што Срба нема у косовско – метохијским градовима, не видимо, нико не критикује што  Срби не могу у школе у истим тим градовима. Деца из најзабаченијих косовско – метохијских села нису никада видела ни семафор ни покретне степенице и то углавном српска деца. Знате ли то, дежурни критичари? Погледајмо око себе, па иако то није нечија стратегија и не уклапа се у нечији  пројекат.

Вратимо се зиду. Можда тај зид заиста није ни требало градити, можда и јесте, можда ће га неко опет изградити, са стубићима и не знам чиме… Ја у принципу не одобравам раздвајање људи, али оправдавам и одобравам, ако ме неко пита (а знам да ме не пита), право на одбрану, на достојанство и својину. Зато молим све, моје сународнике и оне друге, који су у мањини или већини, да се освесте и погледају широм равног нам Косова (и Метохије) најновије маузолеје и споменике припадницима Ослободилачке војске Косова. А говорило се да су гинули цивили, да те војске није ни било… А споменик отетим српским новинарима руше већ пети пут. Хоће ли неко да погледа широм нам Косова и Метохије нове џамије? Нека, немам ништа против, нека људи иду у џамије. Боље да верују него да се наоружавају. Али дајте и нама да барем слободно уђемо у храм Христа Спаса у Приштини, дајте нам да обновимо цркву у Самодражи код Вучитрна. Дајте нам, господо демократе и цењени борци за људска права да умремо на својим огњиштима. А ако не можемо да умремо на својим огњиштима, пустите нас барем да их гледамо преко неког зида, иза којег ћемо се осећати сигурним. То је све што тражимо.

Зид у близини моста на Ибру у северном делу Косовске Митровице је срушен, шта нам ваља рушити сутра?

Анђелка Ћуп