Сећање на Аца Ракочевића, „боема вишег реда“

Алекса Ацо Ракочевић

Десет година од смрти Алексе Аца Ракочевића, књижевника и новинара, навршава се на дан Светог Трифуна, 14. фебруара ове године. У Дому културе у Грачаници је тим поводом одржано књижевно вече у његову помен, под називом “Самоћа и сећања”.

Боем господин, изворни господин, Алекса Ацо Ракочевић, елегантан са ешарпом и огрнутим сакоом, са изузетним смислом за хумор, понекад ироничан, књижевник и новинар, остаће запамћен као хроничар дешавања на Косову и Метохији. Кроз његове репортаже, романе, приповетке и песме, пратимо судбину Срба, како на Косову и Метохији, тако и на Балкану, на којима по пишчевим речима, “као да столује вечита казна и немо проклетство”.

Из родног Прекобрђа крај Колашина, где је свет угледао 1938. године, пут га је довео у Урошевац, на Косово и Метохију, где је завршио Учитељску школу, а затим у Приштину, која је постала “његов град”. И никада више није напуштао свој другу завичај, своје Косово и Метохију, остао је у њему, све док се то могло, све до 1999. године. “Буди поштен” и “Запамти ти то заувек”, речи су мајке Аца Ракочевића, које су га пратиле читавог живота.

Алекса Ацо Ракочевић

Нашавши се на Косову и Метохији, популарни Чича, како су га звали пријатељи и сарадници, као интелектуалац није могао да не бележи све што се догађа у Старој Србији, али се и активно укључио у косовско – метохијску стварност.

“Његов књижевни и новинарски рад је обележила дубока укљученост у стварност Косова и Метохије и лични и искуствени приступ темама и мотивима са ових простора”, рекао је публициста Ђорђе Јевтић на књижевној вечери посвећеној лику и делу књижевника Ракочевића.

Ракочевић је морао да напусти Приштину 1999. године, са намером да се у њу врати, али се никада није вратио. Неколико пута је после прогона долазио у Чаглавицу и Грачаницу, али је Приштина за њега остала далеко, што никада није преболео.

“Ево крећем, а не знам куда, носим 61 годину и 170 сантиметара. То је све што ми је од живота остало. Све друго, или пропада или остаде на Косову, чак и душа моја”, записао је песник тада, узвикујући са болом и тугом:

“У прошлост не могу, садашњости немам, од сутра стрепим…

У мени све празно, огромна шупљина, црн понор неки, без крајева и дна…”

Ацо Ракочевић је био човек који никоме није одлазио и коме су сви долазили, речи су проф. др Драгољуба Костића, на почетку осврта на књижевно стваралаштво Аце Ракочевића. Костић је у Грачаници, где је одржан омаж Ацу Ракочевићу, говорио о литералној и естетској вредности Ракочевићевих дела, али и о Ракочевићу као човеку који се никада није отимао нити гурао, због чега је често био запостављен, али и о Ацу као боему.

“Боем, по цела два дана и целе две ноћи, знао је да остане за кафанским столом, а да га нико никада није видео пијаног”.

Алекса Ацо Ракочевић

Последње дане са Ацом Ракочевићем, провео је магистар Јордан Ристић, некадашњи директор библиотеке “Иво Андрић” у Приштини, која више није у свом граду, као ни магистар Ристић. По речима Јордана Ристића, Ацо Ракочевић је све што је написао, подредио судбини и опстанку Срба на Косову и Метохији:

“Емоције су га тесно везале за Грачаницу, Пећку патријаршију, Дечане, Брезовицу, Горњу Мораву, Приштину, и приштинске цигане, косовске божуре и косовску смоницу, од које га је било немогуће одвојити. Косово и Метохија пулсира и зрачи у њему, везујући га најтешњим везама до краја живота.”

“На прелепом Косову и још лепшој и богатој Метохији, нема места и сигурног станишта за Србе “, писао је Ракочевић у својој књизи “По свету с Косовом о врату”, у роману, који описује судбину Срба, у „несрећно време на несрећном месту“.

Да би свет сазнао праву истину о догађањима на косовско – метохијским просторима, да то не остане само “шапутање глувима”, Ацо Ракочевић се на неки начин укључио и у политички живот, иако политичар и члан ниједне партије никада није био. Укључио се у Српски покрет отпора и путовао је по свету како би освестио “хладну лепотицу Европу”, како ју је звао, али нажалост, ни тада, као ни сада, она је остала глува на те вапаје.

“Био је жесток критичар и његовим критикама се веровало, зато што се он није борио за власт. Био је жесток критичар оног што је Србија радила или није радила према Србима на Косову и Метохији, био је жесток критичар албанског сепаратизма, али и међународне заједнице која је била глува на све”, речи су Момчила Трајковића, председника Српског покрета отпора, са којим је деведесетих година, причу о трагичној судбини српског народа на Косову и Метохији, Ацо Ракочевић причао у Британском, Фламанском и Европском парламенту, немачком Бундестагу, у Америци и Русији.

Иако у његовим делима има доста ироније и сатире, Ацо Ракочевић није био „огорчењак и никога није мрзио“, напомиње Светозар Влаховић, директор листа “Јединство”, у коме је Ацо Ракочевић радио као новинар, редактор и уредник:

“Изгледао је као човек чија ће иронија и сатира да сруши свакога ко је за његовим столом, па и за другим столовима. Међутим, он није имао у себи ту мржњу. Био је човек који је волео људе, пре свега децу, са изузетним смислом за хумор.”

О новинарству је Ракочевић знао много. Његов прави допринос у новинарству је у репортажи, његове репортаже су биле препознатљиве, а био је и изврстан редактор. Много младих новинара, стасалих у „Јединству“, новинарски занат су „пекли“ од учитеља кога су могли само да пожеле, од Аца Ракочевића. Текст који прође његову редактуру, био је спреман за штампање у било ком листу.


Алекса Ацо Ракочевић

Ацо Ракочевић, некадашњи новинар и уредник “Јединства” и врсни прозни писац и песник, свој радни век, дуг четири деценије, провео је у Приштини, где је радио у просвети и у издавачкој делатности листа”Јединство”. У својим приповеткама, романима, записима и репортажама, али и књигама за децу, приказује страдања српског народа, бележећи појединачне људске судбине, али и колективне напоре да се сачува простор који су Срби бранили и чували вековима. Објавио је књиге: „Невесели извор“ (1975), „Кад су свици лагали“ (1979), „Државна деца“ (1980), „Брвнара под планином“ (1984), „Бела поточара“ (1985), „Безмуд“ (1992), „Самоћа“ (1993), „Човек који прескаче ваздух“ (1997), „Морам Цигане да нађем“ (2000), „По свету с Косовом о врату“ (2001), “Молитва за Милицу” (2002), „Страх од сутра“ (2003) и многе друге. Добитник је награде “Јединства” за књигу године, 1979. године, награде Лазар Вучковић, 1990., а Грачаничку повељу је понео 2001. године.

Био је члан Удружења новинара Србије. Ацо Ракочевић је умро 2007. године у Београду.


 

Анђелка Ћуп

Save