„Ој Гилане, пуста варош“

Фото ГрачаницаОнлајн: Породица Бушатовић

„Мама, немој да разговараш са њима, не познајемо их“, каже петогодишњи Богдан Бушатовић, када смо колегиница Јелена и ја дошлe у кућу, у самом центру Гњилана, у којој живи са мамом и татом.

Одрастање у изолацији и непрекидни страхови родитеља да му се нешто не деси, сталне опомене да не излази из дворишта и не прича са непознатим људима, у Богдановим радозналим очима стварају сумњу. Не верује никоме ко дође у његово двориште. Треба му времена да почне да прича. А када почне да прича, радозналац као и сваки петогодишњак, има хиљаду питања: „Ко сте, а зашто сте дошле, а је л имате ви игралиште, шетате ли, играте ли се са децом? А има ли код вас где да се пеца риба?“ Милион питања у Богдановој главици. Нека изговара, а нека му читате у очима.

Питамо и ми Богдана, има ли другове и другарице?

Фото ГрачаницаОнлајн: Желим да будем као Новак Ђоковић

„Имам“, одговара Богдан: „Новака Ђоковића и Ћерима“.

Новака Ђоковића гледа на телевизији, а Ћерим? Ћерим је десетогодишњи дечак у комшилуку, кога Богдан виђа само кроз полуотворену високу капију на свом дворишту. Ух, колико би волео да са Ћеримом игра фудбал. Говоре различите језике, али нема везе. Деца нађу начине комуникације. Међутим, Ћеримови родитељи, Албанци који су доселили у Гњилане однекуд и купили кућу од једног комшије Бушатовића, не желе баш да им се син игра са Богданом. Немају они ништа против Срба, али може неко да види, а има злонамерних, и то много.

Богданова породица, мама Жаклина и тата Милован, а у истом дворишту, татин стриц Ранђел и стрина Мирјана, сами су и заборављени од свих. Једино је УСАИД, обезбедио прозоре и врата на новој кући, коју су започели још пре рата.

„Ми се играмо са Богданом, а често нам дође и пријатељица Ромкиња, која зна албански. Она изведе Богдана у град, али бојимо се… Богдан је радознао, бојимо се питаће некога нешто на српском…“, прича нам Мирјана Бушатовић, која има 63 године и некада је радила у болници у Гњилану. Каже, није одвајала пацијенете ни по ком основу. Али, сада је доживела да некадашње колеге и пацијенти окрећу главу када је сретну. До душе, не сви, неки је поздраве и то је све. Дружења нема, кућних посета нема. Али, Мирјана разуме и не љути се. Таква су, каже, времена.

Мирјанин муж Ранђел и Богданов тата, а Ранђелов братанац Милован, раде у ћевабџиници, која је власништво сркве Свети Никола у Гњилану. То је она ћевабџиница, на којој се уочи празника Сретење Господње, исписани графити са нацистичким симболима, као и уобичајеним, редовно виђеним натписима широм Косова, „Убиј Србина“, „УЧК“,а било је ту још неких графита са увредљивом и претећом садржином. Али и на њиховој капији, на капији домаћинства Бушатовића, где је некада живело двадесеторо чланова породице, пише великим словима УЧК. Неко је желео да их уплаши. Не могавши више да издрже провокације, велики део породице је и отишао, а њих петоро је остало, у некадашњој улици Краља Петра 1, а сада Џемаља Мустафе, убијеног новинара после завршетка оружаних сукоба на Косову. Кажу, барем су имали срећу да им улица не носи име неког озлоглашенохг команданта такозване Ослободилачке војске Косова, о којој Срби баш и не мисле да је „ослободилачка“.

Фото ГрачаницаОнлајн: графити УЧК на капији домаћинства Бушатовића

„И сада звижде понекад када прођемо улицом, вичу УЧК, али навикли смо“, каже Богданова мама, четрдесетдвогодишња Жаклина. Жаклина је учитељица и ради у школи у близини цркве Свети Никола, али са привременим решењем. Час ради, час не ради и каже да не види перспективу за свог сина овде.

„Богдану је главни излазак у оближње село Шилово. Некада се из села ишло у град, у позориште, у бископ, у парк, а сада…Све нам је ту близу, али тако далеко. Позориште је преко пута, али…“, објашњава Жаклина, показујући около: „Све су то биле српске куће, а сада смо само ми овде“.

Милован, Богданов отац, некадашњи фудбалер, и сада би радо заиграо фудбал, али…са ким? Сви Срби у Гњилану не могу да саставе ни тим за мали ногомет, нажалост, а некадашњи саиграчи Албанци? Није баш сигурно ни за њих, иако би можда хтели да се врате у младост, играјући фудбал и присећајући се неких других времена.

„Не боле ни провокације, ни претње, колико боли што нас нико није обишао за све ове године, ни Срби у косовским, ни ови у српским иституцијама. Не треба нам ништа, само да попричамо“, гледајући преко високог зида свог дворишта, каже онако за себе Милован, кога сви знају под надимком Спира.

Фото ГрачаницаОнлајн: Богдан са новинарком ГрачаницеОнлајн

Породица Бушатовић живи у граду, у коме је некада живело око 15.000 Срба? Има их још неколико, око тридесет петоро, мисли Милован, али није сигуран. Понекад се окупе у порти цркве Свети Никола и у уличици, која води до цркве и где се налази ћевабџиница коју држи са стрицем и чиме храни своју породицу.

Напуштамо кућу Бушатовића. Богданово поверење смо стекли и сада не би да ми одемо, а да не видимо његове мајсторије са рекетом. Жели да буде као Новак Ђоковић, каже. Ми му желимо да преживи и израсте у здравог и доброг човека.

Иза нас се затвара капија коју Бушатовићи закључавају са првим сумраком. А мени паде напамет песма, настала још за време турске владавине овим градом на Биначкој Морави:

„Ој Гилане пуста варош, зар за тебе нема радост?

Дође Србин, па се врати, а Гилане још да пати“.

 

Анђелка Ћуп

Save

Save