Сливово, место где се додирују 21. и 19. век

Фото ГрачаницаОнлајн: Ново и старо Сливово

У атару села Сливово, које се налази на око 15 километара од Грачанице, на путу за Ново Брдо, из којег Срби свакодневно одлазе, велико градилиште. Ниче ново насеље, кућерине и огромне виле. Нове комшије Албанци желе да од Сливова направе лепо место за живот. Срби, који су до пре само неколико година чинили већину, одлазе или у нови, или на онај свет. Читав потез, како кажу мештани, купили су неки “важни људи”. Шума се сече, стока се краде. „Рекао сам, што ниси узео и телад? Грехота је, угинуће. Знате, краве су се тек биле отелиле“, прича нам човек, коме су три пута крали стоку, у селу се зна и ко, само то не зна полиција.

Сливово, село испод планине Кознице. Куће и фамилије разбацане по засеоцима. На пар километара од новог насеља из 21. века – страћаре, као да су из деветнаестог. Има и нових кућа, али их можете избројати на прсте једне руке. И углавном, ако су нове и лепе, те куће не припадају Србима.

„Сливово је ничије село“, каже нам X.Y. Није добро, прича и моли да му не објављујемо име јер је имао проблема са новим комшијама Албанцима.

Фото ГрачаницаОнлајн: Запуштене куће у Сливову

„Нису то нове комшије. То су старе комшије, само су сада покуповали нешто земље која је била у власништву Срба, а и осилили су се. Нису такви били. Ма нека су купили, дали су паре, али нам прете и не смемо до својих њива. Мислим, ми, који смо овде. Каже мени, комшија: Не можеш да ореш њиву док ме не питаш!“

И не оре X.Y. те њиве које су даље од села, јер каже да не сме. Беспомоћан је и не зна коме да се обрати.

„Може да помогне општина и полиција, али неће. Могла би, на пример полиција да разговара са нашим комшијама, могу општинске власти. Имамо неки локални савет за безбедност, тако су нам рекли. Али, шта ради за нашу безбедност, ништа!?, љутито каже наш саговорник, па када се мало смирио, додаје:

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

„Питајте, можемо ли да будемо део општине Грачаница? Ближе смо Грачаници него Приштини.

Можда би и полиција из Грачанице била ревноснија.“

Иначе, до скоро је над селом надлежност имала полицијска станица у Грачаници, али је то промењено и надлежност у Сливову, када је безбедност у питању, има полицијска станица са Врањевца, у општини Приштина. Мештани им баш и не верују, тврди наш саговорник, јер до сада нису довољно урадили како би се смањиле и спречиле крађе.

Шуму секу и не питају

Сливово је село које се сместило некако на тромеђи Новог Брда, Грачанице и Приштине. Катастарски и административно припада општини Приштина. Тако је било увек, каже нам Слободанка Перић (60) година, чија је кућа тик уз шуму.

Фото ГрачаницаОнлајн: Слободанка Перић

„Живим сама. Кућа ми је уз саму шуму. Не бојим се… Питате за земљу. Не обрађујем земљу, некада јесам, али сада 12 хектара њива и шуме, стоје тако… Шуму секу, не питају“. Питамо је, ко сече шуму?

„Не знам, не питај мене. Питај полицију. Када би хтели, нашли би лопове и не би се то догађало више. Али, добро је барем то што нас нико не дира“, одговара нам Слободанка, уз осмех, али „кисели“.

Слободанку смо срели у дворишту комшије Бојана Маринковића који има 35 година и живи сам. У дворишту дрва уредно сложена, велика канта за воду спремна у колицима, јер нема водовод.

Доносе воду са извора, удаљеног 500 метара.

Фото ГрачаницаОнлајн: Бојан Маринковић

Питамо Бојана где живи, јер нам се учинило да је у дворишту само штала, да нема куће.

„Ту живим, па видите, то ми је кућа“.

Две просторије са земљаним подом, оскудним намештајем, шпоретом из ко зна ког периода. До улаза се пењемо преко греда, страхујући да се не распадну старе и труле. Питамо га како живи, посећује ли га ико, има ли помоћи?

„Живим, видите и сами. Једном била нека службеница из општине за ових седамнаест година, а ја сам био на њиви. Више није дошла. Доћи ће ваљда опет.“

За седамнаест година службеница из општине била једанпут?!

Фото ГрачаницаОнлајн: Кућа Бојана Маринковића

Каже нам Бојан да је могао да прода своје имање, били неки Албанци, не познаје их.

„Рекао сам, не долазите, не продајем. Јесам ли ја вама дошао на врата да питам да продате?“

И нису, каже, више долазили. И неће да прода, остаће овде док је жив, каже.

„Остајем овде. Не тражим много, само да ми помогну да средим једну собу и купатило. Све бих сам радио, само да ми дају материјал. Немам од чега да купим. Има Министартсво за повратак, Канцеларија за заједнице у општини, али не долазе. Биле су неке организације раније, обећавале, али помоћи нема, прича нам Бојан, али није тужан. Поносан је, не жели више никога да моли. Мало је разочаран, али се и стиди. У најбољим је годинама, посла нема, а нема ни земље. Нешто мало, око 50 ари, за башту.

Док смо долазили до Бојана, прошли смо поред школе, смештене у приватној кући. На згради табла скинута са старе школе коју су имали пре оружаних сукоба на Косову. Основа школа „Петар Кочић“, пише на табли, али то је било давно. Школа коју данас похађа петоро ђака, колико их је у селу Сливово, носи назив „Свети Сава“ и то је истурено одељење основне школе у Сушици.

Фото ГрачаницаОнлајн: Основна школа у приватној кући у Сливову

„Можда би се неко и вратио, али, касно је сада, много је времена прошло. Асфалтиран је и пут, али мислим да су то Албанци асфалтирали за себе када су почели овде земљу да купују. Све је нама јасно, неко не жели да Срба овде буде, осећамо ми то,“ одмахујући руком, прича мештанин Сливова готово кроз шапат, бојећи се да каже своје име. Кренуо је да се удаљава јер је рекао шта је имао, а онда се врати на тренутак и онако у поверењу, на уво, као да се боји да ће неко да нас чује и причини му још већу штету, каже да су му украли три краве пре годину дана. То је трећи или четврти пут да му је стока украдена, од 1999. године. Зна он и ко је то урадио. Скупио је храброст и отишао на пијацу, срео свог комшију Албанца.

„Рекао сам му, што ниси узео и телад? Грехота је, угинуће. Знате, краве се тек биле отелиле.“

Комшија му, прича и даље шапатом, није ништа одговорио.

„А телад нису угинула. Имала су по десет дана. Ја сам их хранио на флашицу козјим млеком. Грехота. Они украду, ја опет купим. Бога ми, једно три пута су ми крали краве. Можда и четири, заборавио сам“, додаје наш саговорник.

Питамо га да ли је реаговала полиција?

„Пријавио сам, али ништа. Па, шуму нам посекоше, а полиција гледа и ништа не предузима. Ако можете, кажите им ви“, завршава свој монолог један од млађих мештана Сливова и одлази у своју кућу. Није желео ни да га сликамо. Боље је тако, рече нам.

На све чешће крађе и неефикасност полиције жале се и комшије Албанци.

Мустафа Мућај, новинар из Приштине је пре пет година купио плац и направио викендицу на падинама Кознице. Задужио се прилично, подигао кредит, средио кућу и двориште.

“После бучне и загађене Приштине, мислио сам да викенде проводим у сеоској идили Сливова, али сам се преварио. Много сам разочаран. Све су ми украли, ама баш све, и у кући и око куће. То раде сиромашни Албанци. Нажалост, људи немају посла, па краду како би преживели. Знам ко су лопови, али сам немоћан да им се супротставим. Три пута сам звао полицију, али су лопови и даље на слободи”, видно узбуђен нам прича Мустафа, наглашавајући да лопови не бирају да ли је неко Србин или Албанац.

Хектар земље 700 евра

Фото ГрачаницаОнлајн: Сеча шуме

 У засеоцима у атару Сливова некада је живело око 700 Срба. Сада их је остало педесетак. Неки су отишли остављајући своја имања и куће, одакле им сада непознати људи скидају прозоре, врата, секу каблове за струју. Има и оних који су продали. Мештани кажу, “будзашто”. Скоро је један продао 10 хектара имања за 7.000 евра. Морао ваљда, додаје Љиљана П. Шта ће, како да живи овде?

„Ми морамо, али још мало. Какав је ово живот?“, пита се онако, као за себе четрдесетогодишња Љиљана, која каже да са првим сумраком закључава врата и од куће и од штале.

Фото ГрачаницаОнлајн: Нови власници оградили своје имање

„Од када је 1999. године, убијено четворица Симића, а после рата још двојица из Сливова, бојимо се. Када би се бар то открило…Али ништа се о њима не зна. Било је и силовање једне старице, али то немој да пишеш. Знаће да сам ти ја рекао“, додаје мештанин из суседног села, који је радознало дошао да види ко смо. Мислио је, каже, да је неко из општине, имао би свашта да им прича.

У атару села Сливово, велико градилиште. Ниче ново насеље, кућерине и огромне виле. Нове комшије Албанци желе да од Сливова направе лепо место за живот. Срби, који су до пре само неколико година чинили већину, одлазе или у нови или на онај свет. Читав потез, како кажу мештани, купили су неки важни људи.

„Не бих ја сада о њима. Они нас не дирају, али могу да нам помогну када би хтели. Али коме смо ми важни?“, рече један мештанин кога смо срели уз пут.

Покушали смо и ми да интервјуишемо некога “од тих важних људи”. Чим смо се приближили, затварали су капију испред нас, одмахујући руком.

Фото ГрачаницаОнлајн: Честа слика у Сливову

Враћајући се новим асфалтним путем из најновијег и најлепшег насеља у Сливову, у коме не живе Срби, срећемо и Србу. Управо је пошао на посао у Грачаницу. Оженио је Албанку из Тиране и сада чекају бебу. Има још двојица комшија чије су младе из Албаније. А снајке научиле српски и лепо им је ту, каже нам једна од њих која је дошла пре две године. Није јој најјасније зашто се Албанци и Срби свађају. Има места за све, каже.

Ми потврђујемо.

Само да Никола проговори!

Мали Никола и његова два старија брата чине већину ученика у Сливову, у истуреном одељењу О.Ш Свети Сава, коју похађа само пет ђака. Дечаци имају и старијег брата средњошколца, који у школу иде чак у Гуштерицу, у општини Грачаница и путује сваки дан. Живе у потпуно неусловном смештају, а једини извор прихода је очева плата коју зарађује у Комуналном предузећу у Грачаници.

Три собе за четворицу малишана, маму и тату и болесну баку… Земљани под, стари намештај, поцепана постељина. Немају ни зимске јакне, ни чизме. Нису нам то рекли, сами смо видели.

Фото ГрачаницаОнлајн: Никола Станковић

„Имамо шта да обучемо. Само Никола, који има већ шест година, не говори још. Има неки проблем, треба му лекар. Али све разуме и послуша нас све што му кажемо“, каже нам четрнаестогодишњи Алекса.

Покушавамо и ми да успоставимо контакт са Николом, питамо да ли је маца у дворишту његова. Каже: “Да“ и то је све.

Код лекара су га водили, једанпут. Каже мајка Бисерка, нема чиме, не зна куда. Чула је за логопеда, зна да би Николи логопед помогао, али како да иде сваки дан у Грачаницу?

Договарам се са својим колегама да нешто урадимо. Не знам шта, али мора да се помогне Николи. Треба му логопед и свакодневне вежбе. Интелигентан је, весео, насмејан.

Станковићи држе четири краве, десетак коза, исто толико оваца и двадесетак кокошију. Пси су незаобилазни. Боје се, кажу, крађе. Чиме ће да хране децу, ако им украду стоку?

Фото ГрачаницаОнлајн: Браћа Станковићи чувају стоку

 „Ми смо повратници, једини у Сливову. Вратили смо се после годину дана избеглиштва, 2000.године, али ништа нисмо добили, ни од општине, ни од министарства.

„Сада, после шеснаест година“, прича Негован Станковић, „обећали су да ће да нам направе кућу“.

Имају Станковићи леп плац, мало ниже од ове старе куће. Ту би желели да имају нову кућу. Не мора да буде велика, а радили би и башту.

„Имам млека, сира, кајмака, имали бисмо тако и поврћа“, сада већ кроз осмех прича мајка Бисерка (35). Ипак, избегава наш поглед, стиди се што није лепше обучена, али нема се. Немају деца ни зимске јакне, примећујемо, а Бисерка одговара:

„Срећа је па прође зима!“

Фото ГрачаницаОнлајн: Кућа Станковића

Гледајући и мајку да не каже нешто због чега би се стидео, дванаестодошњи Ненад, онако успут проммрља да нису ни ове године добили новогодишње пакетиће. Следеће године ће да буде велики, али слаткише воли.

„Донесе тата понекад из Грачанице бомбоне, некад и чоколаду“, каже нам уз питоми осмех.

Таблет и модерни телефон је видео код једног комшије. Желео би и он, али имаће, каже нам, кад порасте.

Питамо на одласку Бисерку, можемо ли да помогнемо некако. Слеже раменима замишљено и уздахну:

„Само да Никола проговори!“


Министарство за повратак и заједнице спремно да помогне

“Министартво за повратак и заједнице је спремно да одмах почне изградњу куће за породицу Станковић. Проблем је што општина Приштина још увек није издала дозволу за градњу”, рекао је за наш портал министар за заједнице и повратак у Влади Косова Далибор Јевтић, наглашавајући да ће лично да помогне да општина изда грађевинску дозволу.

Ненад Миладиновић, одборник у СО Приштина, обећао је да ће се већ почетком следеће недеље састати да министром Јевтићем, да би заједнички решили евентуалне административне проблеме и како би Станковићи добили нову кућу што пре.

Нема продавнице, организоваог превоза, ни лекара

У Сливову, селу удаљеном петнаестак километара од Грачанице, исто толико од Приштине и нешто мање од Новог Брда, нисмо видели ниједну продавницу. Мештани намирнице купују или у продавници на улазу у село покрај магистралног пута за Гњилане или у Грачаници.

Имају амбуланту, у коју не долази лекар.

Нема ни српског телефонског сигнала, нити је организован превоз до села.

За све што им треба, иду у Грачаницу и у Митровицу. У Приштину, кажу мештани, ретко ко иде. Само кад се мора.


Фото ГрачаницаОнлајн: Новоизграђене куће и нов пут

Нови асфалтни пут је направљен до сваког засеока у Сливову. За кога, питају се мештани.


(Ова репортажа је део пројекта „Живот на мањински начин“, који је подржала Косовска фондација за отворено друштво из Приштине. Ставови, закључци и препоруке, изречено у репортажи, не изражавају неопходно и ставове Косовске фондације за отворено друштво).


Анђелка Ћуп – Иван Миљковић

Фотографија: Владислав Ћуп

Save

Save

Save

Save

Save