Доња Брњица: Џабе асфалт, расвета и тротоари, од тога се не живи

Фото ГрачаницаОнлајн: Улаз у Брњицу из правца Газиместана

„Некада је у власништву Срба било близу 400 хектара земље у атару села Доња Брњица. Сада је та површина преполовљена“, каже нам Ненад Миладиновић, одборник у Скупштини општине Приштина. Сеоска амбуланта, која ради по здравственом систему Републике Србије, има зубарску столицу, у селу живи дипломирани стоматолог, али не може да ради јер је на снази одлука Владе Србије о забрани запошљавања у државној служби. Посла нема, обећавају га и једни, и други пред изборе, и косовске, и српске, кажу мештани Доње Брњице. Због брзе вожње кроз село и непоштовања ограничења брзине, мештани траже видео надзор.

Нови асфалтни пут, улична лед расвета, школа, амбуланта, црква, три продавнице… То је оно што прво приметите када уђете у Доњу Брњицу, село које се налази на удаљености седам километара северно од Приштине, на путу према Подујеву.

Фото ГрачаницаОнлајн: Нове куће одударају од сеоског амбијента

Скупоцени аутомобили на сеоском путу не могу проћи неопажено, као и нове, углавном двоспратне куће, нових комшија Албанаца. Оне попут печурака после кише ничу на продатој земљи некада у власништву Срба, а по велични и луксузу, одударају од остатка сеоског амбијента.

„Некада је у власништву Срба било близу 400 хектара земље у овом атару. Сада је та површина преполовљена“, каже нам Ненад Миладиновић, одборник у Скупштини општине Приштина.

Он је једини Србин у Скупштини општине Приштина. У почетку је било проблема у сарадњи са колегама Албанцима, као и са локалном самоуправом и са првим човеком града, Шпендом Ахметијем, али сада је та сарадња баш онаква каква би и требало да буде, прича нам одборник Миладиновић.

„Нико није веровао да ће један припадник Српске листе и један покрета Самоопредељење моћи да сарађују. И заиста, у почетку нисмо, али сада је та сарадња на највишем нивоу. Градоначелник увек има времена да ме прими и да заједно решавамо проблеме српске заједнице у нашој општини. Који год сам проблем предочио, или је решен, или се решава“, наставља Миладиновић, али и додаје да и даље не одустају од осталих неисплаћених надокнада за штете од поплава које су у новембру 2016. године погодиле ово село. Поток Бутовац који, када нема обилних падавина изгледа безазлено, тада се излио и начинио штету домаћинствима, чије су куће тик уз његово корито.

„Ускоро почињемо са чишћењем корита Бутовца, од Бариљева до Сићева, јер једино тако проблем може да се реши. Почињемо са асфалтирањем свих сеоских улица, изградњом три моста, изградњом нове канализације, тротоара…. За ове инвестиције у Доњој Брњици, средства су обезбеђена и радови ће ускоро почети“, додаје одборник Српске листе у Скупштини општине Приштина.

Фото ГрачаницаОнлајн: Ненад Миладиновић, одборник у СО Приштина

Слушајући одборника, чини се да других већих проблема у Доњој Брњици и нема. Али, зашто онда људи одлазе, питамо се? Зашто је број Срба у овом селу преполовљен, а на прсте једне руке се могу пребројати у суседним селима, Девет Југовића, Горња Брњица и Лебане? Град Приштина је прича за себе…

У Доњој Брњици је од близу хиљаду Срба, колико их је живело пре оружаних сукоба на Косову, остало нешто више од 500. У градове у ужој Србији, отишла је половина Брњичана. Млади, у потрагу за послом, стари за својом децом…

„И од ових који су остали,  трећина живи на релацији ужа Србија – Косово. То су они који раде овде, у здравству или просвети. Педесетак старијих људи зиму презими у неком од градова у централној Србији, а са пролећа дођу овде“, прича нам педесетогодишњи Вукашин М.

Никакав живот за младе у селу

 Да ли је разлог одласка управо то што млади не виде перспективу у овом селу, како нам је рекла шеснаестогодишња Б. К. и њена другарица М.С.? Девојчице кажу да је живот у овом селу „никакав“.

„Средња школа нам је далеко, идемо у Лапље Село и Грачаницу. У селу нема места за излазак, а бојимо се да одемо до Приштине. А не би нас ни родитељи пустили“, кажу.

„Приштина је за нас забрањени град“, додаје шеснаестогодишњи Ђорђе и више онако за себе сањари: „Ех, када бисмо имали неки клуб, или дискотеку, или барем кафић. То бар данас имају сви, а ми – не“.

Фото ГрачаницаОнлајн: Млади Срби из Д. Брњице не виде своју будућност на Косову

Стереотипи или не, млади Срби не смеју у Приштину. А боје се и да увече прошетају кроз сопствено село. Кажу да их комшије Албанци, углавном млађи, провоцирају, али и прете.

Седамнестогодишња Кристина прича да их родитељи опомињу на опрез и подсећају на судбину двојице Поповића из њиховог села, који су киднаповани после оружаних сукоба на Косову. Група младих које смо затекли испред једне од три продавнице, углас кажу да би најрадије у централну Србију. Ако ништа, тамо барем могу слободно да шетају и да оду до кафића, а има и позориште и биоскоп.

„Потребно нам је да полиција чешће патролира кроз село. Када би неко био кажњен због брзе вожње или провоцирања, било би мало другачије. Камере за видео надзор би биле најбоље решење“, предлаже мештанин српске националности, који не би да каже своје име.

Нове комшије Албанци, такође не желе да причају јавно. Онако, на брзину кажу да „ни њима не цветају руже“, нема посла, млади одлазе у западне земље. На наше питање, можемо ли да их фотографишемо, одмахују главом.

Насупрот „дошљака“, Јакуп Драгуша, староседелац у суседној Горњој Брњици се не боји да јавно каже шта мисли.

„Кад сам се родио, прво сам видео комшију, па брата“, каже нам Јакуп, позивајући нас са осмехом на кафу и додаје: „Са комшијама живим добро и увек сам живео, али времена су лоша и овде и у Србији. Млади су некако непажљиви, не само према комшијама, него и према родитељима. И лопова има много, да ли због сиромаштва или нечег другог, не знам.“

На крају нам Јакуп исприча како су некада за време Другог светског рата, Срби носили беле капе, а Албанци качкете и како су једни друге спасавали од непријатеља. Шта се догодило после, зашто је ушла мржња међу дојучерашње комшије и пријатеље, Јакуп не зна. Мисли да је у питању политика, која је довела до рата, а у рату победника нема и сви су разочарани.

Питаће нас старост… ?

Млади у Доњој Брњици имају само дечју секцију Фолклорног ансамбла „Венац“, коју води кореограф Драган Тодоровић, иначе стални члан овог ансамбла. Поменута дружина броји 35 чланова који су подељени у старију и млађу групу.

„Број чланова из дана у дан је све већи, јер је то једина разонода овдашњој деци и једина прилика да изађу из свог села, прошетају и путују са фолкором“, каже Тодоровић.

Иначе, у школи у Доњој Брњици до 2011. године, радила су истурена одељења неколико средњих стручних школа, а сада ради само основна, у којој 55 ђака наставу похађа у две смене.

Фото ГрачаницаОнлајн: Родитељи не пуштају децу саму у школу

Основна школа „Димитрије Прица“ у овом селу први пут је почела да ради 1923. године. Зграда у којој се налазила стара школа је срушена, а садашњи школски објекат од 200 квадрата изграђен је 1975. године. У склопу објекта дограђена је и спортска сала, као и објекат здравствене амбуланте. Захваљујући донацијама хуманитарне Организације „Солидарност за Косово“ и Српске православне цркве, зграда је недавно реновирана.

У склопу школе је и вртић који похађа близу двадесеторо деце.

У амбуланту два пута недељно долази лекар. Мештани кажу да им је лекар потребан сваког дана, али разумеју да је због забране запошљавања од стране Владе Србије, мањак лекара. Иначе, амбуланта у Доњој Брњици функционише у оквиру здравственог система Републике Србије.

Фото ГрачаницаОнлајн: Амбуланта у Д. Брњици

У кући три дипломе, а нико не ради

Оно што се чини као апсурд, јесте да сеоска амбуланта по српском систему, има зубарску столицу, да у селу живи дипломирани стоматолог, али не може да ради управо због забране запошљавања Владе Србије која је на снази.

Тежину ове забране на својим плећима осећа двадесетдеветогодишња Гордана Поповић, незапослени дипломирани стоматолог. Завршила је и приправнички стаж, положила државни испит, нажалост за њу посла нема. Можда би га и било негде у Приштини, али Гордана се боји и сматра да још није безбедно.

„Мој отац је киднапован. Мајка је школовала мене и два брата. Све троје смо завршили факултете, али посла нема. Моја браћа Горан и Александар, су инжењери, један електротехнике, а други информатике и нико од нас не ради. Друго решење немамо него да одемо у централну Србију. Немамо од чега да живимо. Једини новац који нам стиже је од Владе Косова. Добијамо 135 евра као породица чији је члан киднапован“, прича плавовока Гордана, док јој се у очима назиру сузе.

Фото ГрачаницаОнлајн: Гордана Поповић (29), незапослени стоматолог

Незапосленост управо  највише мучи и све друге мештане Доње Брњице, али су свесни да је то проблем са којим се суочава читав регион. Ипак, надају се да ће бар високообразовани добити посао.

„Да ће да нас запосле, пред изборе су нам обећавали и једни и други, мислим и пред српске, и пред косовске изборе“, прича разочарано Д. Миладиновић (65).

„Представници Срба у косовским институцијама на централном нивоу нас посећују, али ретко. Као што видите, нема баш неких великих улагања са њихове стране. Можда би било, да смо у оквиру неке општине где су Срби већина“, додаје медицинска сестра (40), која не би да јој споменемо име. Каже да се боји за посао, а данас није баш добро да се много прича. И оно што је и на нас оставило највећи утисак, јесте да људи не желе јавно да причају. Боје се, како нам кажу, да власти њихове речи не протумаче погрешно.

У Доњој Брњици није било повратка расељених до 2014. године, када је регистровано четворо повратника. Уз помоћ Министарства за повратак Владе Косова, изграђена им је кућа и обезбеђени су им основни услови за живот. Питамо их, како је?

„Нема посла“, одговара млађи човек, „али бар имамо кров над главом“.

Координатор за повратак и реинтеграцију у општини Приштина, Мустафа Незири каже да већ две и по године нема пријављених за повратак у ову општину, како у околна села, тако и у сам град Приштину

„Не пријављују се Срби за повратак, највише због тога што знају да нема посла на Косову, нема нових радних места. Такође, међународне оргаизације које се баве повратком и збрињавањем расељених и повратника, смањиле су своје буџете и активности. Ипак, ми заједно са Министартсвом за повратак и заједнице радимо стратегију и правилник за повратак, који ће ускоро бити понуђен одборницима на усвајање. Правилником је предвиђено и запослење евентуалних повратника“, каже Незири, додајући да се општина много више бави Албанцима које земље Западне Европе враћају, јер су у њих отишли „на црно“.

Фото ГрачаницаОнлајн: Неасфалтиране улице у Д. Брњици

Како су нам рекли Срби, мештани Доње Брњице, међуетнички односи су добри. Данас, Срби и Албанци нису тако велики пријатељи као некада, али живе једни поред других, каже нам власник једне од продавница у селу, додајући: „Добро је. Како је било, добро је. Није лоше. Живимо…“

И живе, окупљајући се у сеоским продавницама и у цркви Свете Тројице, погледа упртог у Београд, али и у Приштину, чекајући боље дане, када неће бити важно како се неко зове и које је вере или нације. Живе, надајући се да са новим даном неће остати још нека напуштена или продата српска кућа и када ће нићи нека нова фабрика, у којој ће млади пронаћи посао. Кажу нам, џабе асфалт, расвета, тротоари, од тога се не живи.


За ар плаћају и три хиљаде евра

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

За ар земље у атару села Доња Брњица, Албанци су плаћали од 200 до хиљаду евра, у зависности од удаљености парцеле од пута, а за атрактивније парцеле, од 2.500 до 3.000 евра по ару.

(Ова репортажа је део пројекта „Живот на мањински начин“, који је подржала Косовска фондација за отворено друштво из Приштине. Ставови, закључци и препоруке, изречени у репортажи, не изражавају неопходно и ставове Косовске фондације за отворено друштво).


Анђелка Ћуп

Фотографија: Владислав Ћуп

Save

Save

Save