Tri diplome, nigde posla nema

Foto GračanicaOnlajn

Stanin muž je kidanpovan kada je imala 35 godina. Ostala je sa troje dece, od sedam, 11 i 13 godina, koje je školovala i vaspitavala sa platom medicinske sestre. Aleksandar, Goran i Gordana Popović su nezaposleni, iako su sve troje visokoobrazovani.

Sabor za praznik Svete Trojice u Donjoj Brnjici, nije više kao što je bio. Nekada se nije moglo proći od mladih i starih, od dece. Već sedamnaest godina, na saboru se ipak okupe preostali Srbi iz sela, a dođu im i gosti, kojih je bar deset puta manje nego pre rata. Oni, koji smeju da prođu kroz Prištinu, da bi došli do Brnjice, dođu. Ima ih, koji se i posle sedamnaest godina plaše.

Foto GračanicaOnlajn: Crkva u Donjoj Brnjici

Na sabor izađe i porodica Popović, koja nikada nije odlazila iz Donje Brnjice. Pedesetdvogodišnja Stana sa kćerkom Gordanom i sinovima Goranom i Aleksandrom, još uvek živi u selu, u kući koju je izgradila sa svojim mužem Predragom, zvanim Dragan, koji nije više sa njima.

“Bio je zaista drag i sa svima je bio dobar, i sa Srbima i sa Albancima. Zato smo 1999. ostali ovde i on je nastavio da radi, a 10. avgusta 1999. otišao je na posao, tu u selu mu je bilo radno mesto i nikada se nije vratio”, ukratko nam predstavi svoju sudbinu žena-muž, kako kažu Kosovci za hrabru i sposobnu ženu.

Da li se o Svetoj Trojici nada da će se pojaviti odnekuda, pitamo Stanu, a ona nam odgovara pitanjem: “Da li biste se vi nadali posle toliko godina?” Spušta pogled i drhtavim glasom kaže da bi joj bilo lakše kada bi znala gde mu je grob, da zasadi cveće, jer je kaže, voleo cveće.

Zato je i sada u kući Popovića mala bašta, a prednjači anturion. Ko ne zna, nije ga baš lako održavati. Stana uz osmeh kaže:

Foto GračanicaOnlajn: Stana Popović

”Ma nije teško, samo treba znati. Cveće trži da ga milujete pogledom”, šeretski nastavlja i kroz blagi osmeh dodaje da je tako govorio njen muž, ne može izgovoriti ono “pokojni”.

Stana je ostala bez muža kada je imala 35 godina, sa troje dece, od sedam, 11 i 13 godina. Najmlađi sin je u školu pošao posle očevog nestanka. Sa platom medicinske sestre, školovala ih je i vaspitavala. Stasali su u ozbiljne i dobre ljude i u selu svi imaju samo lepe reči za njih.

“Sve troje su završili fakultete. Gordana je stomatolog, Goran inženjer elektrotehnike, a Aleksandar koji je u školu pošao posle Draganovog nestanka, inženjer informatike i računarstva. Ali, posla nema za moju decu. Sve smo obišli, molili, kumili…”, priča nam Stana. U njenim rečima nema gorčine, ali se osećaju i tuga i neverica .

Ne verujemo ni mi, tri diplome, a nigde posla.

Školovala ih je mukotrpno, priseća se. Gordana je bila samofinansirajući student, putovala na fakultet, stanovala privatno. Posle treće godine studija, jedan od monaha iz manastira Dečani pomogao je, i Gordana je dobila smeštaj u studentskom domu.

“Zahvalna sam mu zbog toga. Završila je Gordana fakultet, završila je stažiranje i položila državni ispit, ali nema posla”, nastavlja Stana, gledajući Gordanu ponosno, onako kako samo majka može da bude.

Gordana sluša majčine reči, ali izgleda da je mislima odlutala. Želela bi da joj se oduži, da radi i zaradi, da joj kupi poklon, da je pošalje u banju, zaslužila je, ali nema čime?

Foto GračanicaOnlajn: Gordana Popović

“U Donjoj Brnjici postoji ordinacija i stomatološka stolica, ali zakon Republike Srbije o zabrani prijema radnika u institucije koje se finansiraju iz državnog budžeta onemugaćava prijem novih radnika”, smireno priča Gordana, onako kako i dolikuje jednom lekaru. Ipak, izbegava naš pogled, da ne vidimo suze. Posle toliko bola zbog očevog nestanka i mukotrpnog školovanja, u najboljim godinama sedi kod kuće. Boji se, zaboraviće i svoj posao, kaže.

Možda da pokuša u Prištini, predlažemo.

“Nije još vreme”, kratko nam odgovara i kaže da mora i ona u centralnu Srbiju. Braća su već pre nekoliko dana otišla da pokušaju, našli su neke konkurse, konkurisali, pa da probaju.

“Neka, neka idu, ja još radim ovde u ambulanti, imam još do penzije. Žao mi je što za moju decu nema posla, a svi su fakultetski obrazovani. Barem jedno da radi i da bude ovde sa mnom…”, čujemo Stanino glasno razmišljanje.

Imaju Popovići novčanu nadoknadu od 135 evra od Vlade Kosova, kao porodica čiji je član kidnapovan. Te pomoći bi se odmah odrekli samo da Aleksandar, Gordana ili Goran počnu da rade.

“A za sve ih Bog dao. Evo, ovde nema signala srpske mobilne telefonije, ali moji sinovi napravili antenu i još nešto, ne razumem baš, i sada celo selo dolazi odavde da telefonira, iz našeg dvorišta”, ponosno nastavlja svoju ispovest Stana, opominjući Gordanu pogledom da nas ponudi kafom, sokom.

“Ovo je bila i ostala domaćinaska kuća. Dok je bio moj muž, tako je bilo, a biće i od sada. Samo, eto, deca moraju sa Kosova, moraju za poslom “, završava svoju priču Stana.

Otišli su muški trbuhom za kruhom i sa diplomama u džepu. Valjda će tamo, u tom Nišu, sunce i njih da ogreje. Razmišlja tako Stana dok lista porodični album u kome se šarene fotografije dece, ali i ona sa njenog i Draganovog venčanja. Ruka na stranicama porodičnog albuma, zaustavljena suza u oku i pogled uprt tamo, u to „pusto“ preko, u „daleku“ Srbiju, a srce se steglo, hoće da prsne. Nežno gleda u Gordanu, bori se da ne zaplače. Upamtila je suprugove reči, cveće se miluje pogledom, a Gordana, Aleksandar i Goran su njeno cveće.

Anđelka Ćup

 

Save

Save

Save

Save

Save

Save