Три дипломе, нигде посла нема

Фото ГрачаницаОнлајн

Станин муж је киданпован када је имала 35 година. Остала је са троје деце, од седам, 11 и 13 година, које је школовала и васпитавала са платом медицинске сестре. Александар, Горан и Гордана Поповић су незапослени, иако су све троје високообразовани.

Сабор за празник Свете Тројице у Доњој Брњици, није више као што је био. Некада се није могло проћи од младих и старих, од деце. Већ седамнаест година, на сабору се ипак окупе преостали Срби из села, а дођу им и гости, којих је бар десет пута мање него пре рата. Они, који смеју да прођу кроз Приштину, да би дошли до Брњице, дођу. Има их, који се и после седамнаест година плаше.

Фото ГрачаницаОнлајн: Црква у Доњој Брњици

На сабор изађе и породица Поповић, која никада није одлазила из Доње Брњице. Педесетдвогодишња Стана са кћерком Горданом и синовима Гораном и Александром, још увек живи у селу, у кући коју је изградила са својим мужем Предрагом, званим Драган, који није више са њима.

“Био је заиста драг и са свима је био добар, и са Србима и са Албанцима. Зато смо 1999. остали овде и он је наставио да ради, а 10. августа 1999. отишао је на посао, ту у селу му је било радно место и никада се није вратио”, укратко нам представи своју судбину жена-муж, како кажу Косовци за храбру и способну жену.

Да ли се о Светој Тројици нада да ће се појавити однекуда, питамо Стану, а она нам одговара питањем: “Да ли бисте се ви надали после толико година?” Спушта поглед и дрхтавим гласом каже да би јој било лакше када би знала где му је гроб, да засади цвеће, јер је каже, волео цвеће.

Зато је и сада у кући Поповића мала башта, а предњачи антурион. Ко не зна, није га баш лако одржавати. Стана уз осмех каже:

Фото ГрачаницаОнлајн: Стана Поповић

”Ма није тешко, само треба знати. Цвеће тржи да га милујете погледом”, шеретски наставља и кроз благи осмех додаје да је тако говорио њен муж, не може изговорити оно “покојни”.

Стана је остала без мужа када је имала 35 година, са троје деце, од седам, 11 и 13 година. Најмлађи син је у школу пошао после очевог нестанка. Са платом медицинске сестре, школовала их је и васпитавала. Стасали су у озбиљне и добре људе и у селу сви имају само лепе речи за њих.

“Све троје су завршили факултете. Гордана је стоматолог, Горан инжењер електротехнике, а Александар који је у школу пошао после Драгановог нестанка, инжењер информатике и рачунарства. Али, посла нема за моју децу. Све смо обишли, молили, кумили…”, прича нам Стана. У њеним речима нема горчине, али се осећају и туга и неверица .

Не верујемо ни ми, три дипломе, а нигде посла.

Школовала их је мукотрпно, присећа се. Гордана је била самофинансирајући студент, путовала на факултет, становала приватно. После треће године студија, један од монаха из манастира Дечани помогао је, и Гордана је добила смештај у студентском дому.

“Захвална сам му због тога. Завршила је Гордана факултет, завршила је стажирање и положила државни испит, али нема посла”, наставља Стана, гледајући Гордану поносно, онако како само мајка може да буде.

Гордана слуша мајчине речи, али изгледа да је мислима одлутала. Желела би да јој се одужи, да ради и заради, да јој купи поклон, да је пошаље у бању, заслужила је, али нема чиме?

Фото ГрачаницаОнлајн: Гордана Поповић

“У Доњој Брњици постоји ординација и стоматолошка столица, али закон Републике Србије о забрани пријема радника у институције које се финансирају из државног буџета онемугаћава пријем нових радника”, смирено прича Гордана, онако како и доликује једном лекару. Ипак, избегава наш поглед, да не видимо сузе. После толико бола због очевог нестанка и мукотрпног школовања, у најбољим годинама седи код куће. Боји се, заборавиће и свој посао, каже.

Можда да покуша у Приштини, предлажемо.

“Није још време”, кратко нам одговара и каже да мора и она у централну Србију. Браћа су већ пре неколико дана отишла да покушају, нашли су неке конкурсе, конкурисали, па да пробају.

“Нека, нека иду, ја још радим овде у амбуланти, имам још до пензије. Жао ми је што за моју децу нема посла, а сви су факултетски образовани. Барем једно да ради и да буде овде са мном…”, чујемо Станино гласно размишљање.

Имају Поповићи новчану надокнаду од 135 евра од Владе Косова, као породица чији је члан киднапован. Те помоћи би се одмах одрекли само да Александар, Гордана или Горан почну да раде.

“А за све их Бог дао. Ево, овде нема сигнала српске мобилне телефоније, али моји синови направили антену и још нешто, не разумем баш, и сада цело село долази одавде да телефонира, из нашег дворишта”, поносно наставља своју исповест Стана, опомињући Гордану погледом да нас понуди кафом, соком.

“Ово је била и остала домаћинаска кућа. Док је био мој муж, тако је било, а биће и од сада. Само, ето, деца морају са Косова, морају за послом “, завршава своју причу Стана.

Отишли су мушки трбухом за крухом и са дипломама у џепу. Ваљда ће тамо, у том Нишу, сунце и њих да огреје. Размишља тако Стана док листа породични албум у коме се шарене фотографије деце, али и она са њеног и Драгановог венчања. Рука на страницама породичног албума, заустављена суза у оку и поглед упрт тамо, у то „пусто“ преко, у „далеку“ Србију, а срце се стегло, хоће да прсне. Нежно гледа у Гордану, бори се да не заплаче. Упамтила је супругове речи, цвеће се милује погледом, а Гордана, Александар и Горан су њено цвеће.

Анђелка Ћуп

 

Save

Save

Save

Save

Save

Save