Pregled nedelje: Od velike diplomatske pobede do Šanzelizea

Odavno me nema sa pregledom nedelje, ne što se ništa nije dešavalo, nego se dešavalo mnogo toga, pa nisam znala čemu da poklonim najveću pažnju. Sada znam. Idemo redom.

Vojska Kosova, dve reči koje sa najčešće pominju poslednjih dana. Vojska Kosova će biti uskoro formirana i to po ustavu i zakonu, u dogovoru sa zemljama Kvinte, NATO-om i Amerikom, kažu kosovski zvaničnici i dodaju da to žele svi građani Kosova. Srbi i njihovi politički predstavnici ne žele nikakvu vojsku, ali možda oni i nisu građani. Pa i nisu, Srbi uglavnom žive u selima, a građani su prema toj i takvoj percepciji, stanovnici gradova. Mislim, nije baš tako, ali Srbi zaista žive u selima. Uglavnom, nastavimo o vojsci Kosova…Amerika i NATO zapretiše da će otkazati pomoć i podršku koju su do sada davali, a davali su je i te kako, ali rukovodstvo mlade kosovske demokratije ne odustaje. Nema povratka i to je nazaustavljiv proces, poručuju, kao što je bila nezaustavljiva i nepovratna nezavisnost Kosova. Sigurna sam ko može da zaustavi te procese, samo ako želi, ali ko mene pita. Ni mene, ni moje istomišljenike. Mi takođe nismo građani.

Piše: Anđelka Ćup

Srbi se naravno odmah obradovaše, mislim na političare, jer ove građane, radnike i seljake Srbe, ništa više ne može da obraduje, kada su u pitanju politički procesi. Dakle, srpski političari odmah proglasiše pobedu. Zbog reakcije ambasade SAD-a u Prištini i dobro nam poznatog Stoltenberga, generalnog sekretara NATO-a, kojima se baš i ne sviđa način formiranja vojske na Kosovu, srpskim političarima odmah se ukazaše slike globalnih promena i nečija eventualna povlačenje priznanja Kosova. Ja ne verujem u to, davno sam prestala da budem optimista i da se nadam krupnim promenama i događajima koji su u korist Srba. Ali, nada umire poslednja, rekao je neko pametniji od mene, pa je dobro da se ljudi nadaju.

Podsećam, Marko Đurić, koga nešto dugo nema da nam dođe na Kosovo ravno, po svom običaju izjavi:

„Velika diplomatska pobeda Srbije“. Da mu verujemo, kao i ono 5:0, sećate se?!

Što se Srba u kosovskim institucijama tiče, oni ne popuštaju. Ovoga puta ne odustaju od svojih principa i stavova. Neće da glasaju za vojsku ni pod kakvim uslovima, kaže Tači i nervira se što nije vojsku formirao 2014. godine kada su u kosovskom parlamentu bili neki drugi Srbi koji su hteli da glasaju za oružane snage, multietničke, demokratske i profesionalne. Vratih se u prošlost da vidim ko je to od Srba bio te godine u kosovskom parlamentu i ko je želeo unifomu kosovskog vojnika i gle čuda. Sa sloganom „Preuzmi sudbinu u svoje ruke“, to su bili liberali sadašnjeg potpredsednika Skupštine Kosova, Slobodana Petrovića, tadašnja Srpska demokratska stranka ili Socijaldemokratija, koalicija okupljena oko Rade Trajković, a od jula te godine, poslanici Srpske liste.To da su tada srpski poslanici hteli da glasaju za vojsku Kosova, rekao je Tači, da se ogradim. Ko bi rekao da su tada Srbi hteli da glasaju za formiranje vojske Kosova? Šta li su tražili ili šta li im je nuđeno zauzvrat i ko je hteo da glasa, nikada nećemo saznati. Možda i hoćemo na nekoj novoj Tačijevoj konferenciji, videćemo.

Podsećam, u tadašnjoj grupi Srba u kosovskim institucijama, bilo je zvučnih imena, koji su i sada u vrhu vlasti, ali nećemo ih spominjati. Ljudi bili, videli, nije im se svidelo i sada su u uniformi neke druge „političke vojske“.

A oko malopre spomenutih liberala uvek neki kontraverzni događaji. Čas su uz Vučića, u Srpskoj listi, čas uz Kadrija Veseljija na zvaničnim sastancima, putuju po svetu o trošku Skupštine Kosova kada su im funkcije zamrznute, u isto vreme su i u Skupštini i u Telekomu Kosova. Ovo poslednje nije karakteristično samo za njih. Onih nezamenljivih, što moraju da imaju po dva i tri radna mesta i isto toliko plata, ima i kod ovih sa sloganom „Zato što je Srpska“. Opet ona nada koja poslednja umire, da će se to možda promeniti već na sledećim izborima.

Vraćam se liberalima. Na Dan žena, njihov potpredsednik Boban Stanković, od žrtve postade nasilnik ili osumnjičeni, kako nam saopšti Kosovska policija. Podsećam one koji su zaboravili, da je SLS izdao tog dana saopštenje da je taj potpredsednik, gospodin Boban Stanković, nekada poznati ministar za povratak i zajednice (možete da zamislite po čemu), dobio batine od „nekih huligana“ iz Gračanice ispred sopstvene kuće. I moje kolege požurile da objave neprovereno saopštenje, ali ne lezi vraže… Policija kaže da je upravo bivši ministar bio napadač, a ne žrtva. Tako piše u policijskom izveštaju, zvaničnom dokumentu, lično sam videla. I mi novinari možemo da pogrešimo, pa ubrzo u svim medijima osvanu da je Stanković osumnjičeni, kako kaže vršilac dužnosti komandira policijske stanice u Gračanici. Pri tvrdnji da je Stanković i dalje žrtva, ostade samo predsednik liberala Slobodan Petrović, a i javni kosovski servis. Neću dalje o tome, mala je ovo sredina i znaju građani ili seljani sve, i pre nas novinara.

A, ove nedelje nam u gostima bila i Federika. Znate koja, ona Mogerini, koja je zadužena da na Balkanu i šire zavodi red. Obišla Makedoniju, Srbiju i bila kod nas. Bila u Prištini i u Mitrovici, obišla most i ne znam tačno kako se zove ona građevina pored. Nije više zid ili jeste, ili su stepenice ili letnja pozornica? Nije ni važno, važno je da se Federika oduševila, kao da nikada nije videla most, ali je otišla i uplašena. Kaže da je situacija u regionu napeta i da treba nešto za smirenje. Što se Kosova tiče, možda liberalizacija viza i puštanje Ramuša Haradinaja iz tog francuskog pritvora. Ustvari on i nije u pritvoru, samo ne može iz Francuske na Kosovo. Trenutno. Uh, koliko ima ljudi koji nikada ne bi poželeli da se vrate iz takvog Šanzelize pritvora. Ja sam iskreno mislila da će Ramuš odavno da dođe u svoju vilu u Prištini ili onu u Dečanima, ali nešto šuška u francuskom žbunu i saznaće se šta je, kasnije il pre.

Zbog Ramuša, ujediniše se poslanici kosovske skupštine, svi osim Srba, izglasaše rezoluciju i zatražiše njegovo hitno oslobađanje, kao i prekid dijaloga sa Srbijom. Nisu ni pomislili da ostave mogućnost da sud ustanovi je l ima krivice ili nema. To ima samo ovde. „Mi smo nepogrešivi i mi nemamo nijedan zločin na savesti“, tako rezonuju poslanici, koji predstavljaju sve građane, kao i kosovski premijer i predsednik. Opet se pitam, da li baš sve građane?

Sećate se da su se Srbi u kosovskim institucijama „zamrzli“? E sada iz skupštine, najvišeg zakonodavnog tela, odnosno od vrha vlasti na Kosovu, stižu pozivi tim tvrdoglavim Srbima, poslanicima i ministrima, da se vrate na svoja radna mesta. Osim poziva, srpski političari od svojih koalicionih partnera, dobijaju i optužbe. Optužuju ih da su krivi što se ne formira Zajednica srpskih opština, što nije izglasana liberalizacija viza, a pre toga demarkacija granice sa Crnom Gorom, da su krivi za već pomenutu vojsku, odnosno što ne mogu na osnovu ustavnih promena da se formiraju oružane snage. I dobro je davno rečeno, nema Srba nema problema. Zato se neko svojski potrudio da ih i bude što manje, nešto novcem i kupovinom kuća i imanja, nešto pretnjom i ucenama, nešto zbog nedostatka posla, a 17. mart ionako pamte i obeležavaju samo Srbi. Albanci, nadam se ne svi, kao i njihovi međunarodni mentori bi ga najradije uklonili i iz kalendara, kad bi samo mogli…

Srbi pak neće da se vrate, ni ovi u skupštinske klupe i ministarske fotelje, ali ni ovi koji su proterani. Ustvari, ovi koji su proterani i nemaju gde da se vrate. Ne slaže se takozvana primajuća zajednica. Da mi je znati ko izmisli taj izraz i šta ima neko da me prima da dođem u svoju kuću i na svoju dedovinu? Ali, Kosovo je ovo, ovde je sve posebno i specifično, pa morate da pitate da li možete u svoju kuću, kad već ne možete da šetate Šanzelizeom.

Vratimo se gostima. Na Kosovu je ove nedelje bio još jedan visoki gost, Generalni sekretar OEBS-a, Lamberto Zanijer. Poručio je da se dijalog mora nastaviti i još nešto slično tome. Znate ko je gospodin Zanijer? To je bivši šef UNMK-a na Kosovu. Njega su i tada „slušali“ kosovski političari, pa što ne bi sada? Mislim, bio je veoma „uticajan“. Osim nekih izveštaja koje je tada podnosio Savetu bezbednosti, ne sećam se ničega drugog. Zaboravila sam, možda ih je i bilo. Aha, da, znala sam da ću se setiti, dok je on bio šef UNMIK-a, u međuvremenu je proglašena nezavisnost Kosova.

Umalo da zaboravim još jednu važnu gošću. Bila nam je i Nataša Kandić u poseti. Ko ne zna ko je Nataša Kandić? I njoj su za sve krivi Srbi, ili mi se tako čini. Bila je u Prištini i pričala o žrtvama rata, o tome da ubice moraju da odgovaraju. Mislim pričala je o Srbiji i nefunkcionisanju srpskih sudova kada su u pitanju ratni zločini. A na Kosovu, kao, baš funkcionišu. Nije lepo porediti i brojati žrtve, sve su jednake i zaista se slažem da svako ko je ubio mora da bude iza rešetaka. Ali svako, ako me razumete. Naravno, ako pre toga nisu uklonjeni svedoci. O tom delu gospođa Kandić, rado viđena gošća na okruglim stolovima širom Kosova, nije govorila.

Na kraju da pređem na vedrije teme. Ove nedelje proslaviše muškarci 8, mart, Dan žena. Pilo se i veselilo po restoranima i kafićima. Damama podeliše po jednu ružu, nekima i čitavu saksiju sa cvećem. Ovi koji su prodali njive, kupili su neki zlatni komad ili brendirani parfem, ali oni mogu. Uglavnom,osim muškaraca, na proslavama za Međunarodni dan žena, bile su i žene, one majke koje su imale gde da ostave decu, one supruge kojima je muž dao dozvolu da idu na proslavu, a neke su, boga mi pitale i svekrvu. I sutradan po starom, drage dame, nazad u kuhinju, u polje, na posao, muževi su umorni. Poklona je dosta, malo ste se osilile!