Преглед недеље: Од велике дипломатске победе до Шанзелизеа

Одавно ме нема са прегледом недеље, не што се ништа није дешавало, него се дешавало много тога, па нисам знала чему да поклоним највећу пажњу. Сада знам. Идемо редом.

Војска Косова, две речи које са најчешће помињу последњих дана. Војска Косова ће бити ускоро формирана и то по уставу и закону, у договору са земљама Квинте, НАТО-ом и Америком, кажу косовски званичници и додају да то желе сви грађани Косова. Срби и њихови политички представници не желе никакву војску, али можда они и нису грађани. Па и нису, Срби углавном живе у селима, а грађани су према тој и таквој перцепцији, становници градова. Мислим, није баш тако, али Срби заиста живе у селима. Углавном, наставимо о војсци Косова…Америка и НАТО запретише да ће отказати помоћ и подршку коју су до сада давали, а давали су је и те како, али руководство младе косовске демократије не одустаје. Нема повратка и то је назаустављив процес, поручују, као што је била незаустављива и неповратна независност Косова. Сигурна сам ко може да заустави те процесе, само ако жели, али ко мене пита. Ни мене, ни моје истомишљенике. Ми такође нисмо грађани.

Пише: Анђелка Ћуп

Срби се наравно одмах обрадоваше, мислим на политичаре, јер ове грађане, раднике и сељаке Србе, ништа више не може да обрадује, када су у питању политички процеси. Дакле, српски политичари одмах прогласише победу. Због реакције амбасаде САД-а у Приштини и добро нам познатог Столтенберга, генералног секретара НАТО-а, којима се баш и не свиђа начин формирања војске на Косову, српским политичарима одмах се указаше слике глобалних промена и нечија евентуална повлачење признања Косова. Ја не верујем у то, давно сам престала да будем оптимиста и да се надам крупним променама и догађајима који су у корист Срба. Али, нада умире последња, рекао је неко паметнији од мене, па је добро да се људи надају.

Подсећам, Марко Ђурић, кога нешто дуго нема да нам дође на Косово равно, по свом обичају изјави:

„Велика дипломатска победа Србије“. Да му верујемо, као и оно 5:0, сећате се?!

Што се Срба у косовским институцијама тиче, они не попуштају. Овога пута не одустају од својих принципа и ставова. Неће да гласају за војску ни под каквим условима, каже Тачи и нервира се што није војску формирао 2014. године када су у косовском парламенту били неки други Срби који су хтели да гласају за оружане снаге, мултиетничке, демократске и професионалне. Вратих се у прошлост да видим ко је то од Срба био те године у косовском парламенту и ко је желео унифому косовског војника и гле чуда. Са слоганом „Преузми судбину у своје руке“, то су били либерали садашњег потпредседника Скупштине Косова, Слободана Петровића, тадашња Српска демократска странка или Социјалдемократија, коалиција окупљена око Раде Трајковић, а од јула те године, посланици Српске листе.То да су тада српски посланици хтели да гласају за војску Косова, рекао је Тачи, да се оградим. Ко би рекао да су тада Срби хтели да гласају за формирање војске Косова? Шта ли су тражили или шта ли им је нуђено заузврат и ко је хтео да гласа, никада нећемо сазнати. Можда и хоћемо на некој новој Тачијевој конференцији, видећемо.

Подсећам, у тадашњој групи Срба у косовским институцијама, било је звучних имена, који су и сада у врху власти, али нећемо их спомињати. Људи били, видели, није им се свидело и сада су у униформи неке друге „политичке војске“.

А око малопре споменутих либерала увек неки контраверзни догађаји. Час су уз Вучића, у Српској листи, час уз Кадрија Весељија на званичним састанцима, путују по свету о трошку Скупштине Косова када су им функције замрзнуте, у исто време су и у Скупштини и у Телекому Косова. Ово последње није карактеристично само за њих. Оних незаменљивих, што морају да имају по два и три радна места и исто толико плата, има и код ових са слоганом „Зато што је Српска“. Опет она нада која последња умире, да ће се то можда променити већ на следећим изборима.

Враћам се либералима. На Дан жена, њихов потпредседник Бобан Станковић, од жртве постаде насилник или осумњичени, како нам саопшти Косовска полиција. Подсећам оне који су заборавили, да је СЛС издао тог дана саопштење да је тај потпредседник, господин Бобан Станковић, некада познати министар за повратак и заједнице (можете да замислите по чему), добио батине од „неких хулигана“ из Грачанице испред сопствене куће. И моје колеге пожуриле да објаве непроверено саопштење, али не лези враже… Полиција каже да је управо бивши министар био нападач, а не жртва. Тако пише у полицијском извештају, званичном документу, лично сам видела. И ми новинари можемо да погрешимо, па убрзо у свим медијима освану да је Станковић осумњичени, како каже вршилац дужности командира полицијске станице у Грачаници. При тврдњи да је Станковић и даље жртва, остаде само председник либерала Слободан Петровић, а и јавни косовски сервис. Нећу даље о томе, мала је ово средина и знају грађани или сељани све, и пре нас новинара.

А, ове недеље нам у гостима била и Федерика. Знате која, она Могерини, која је задужена да на Балкану и шире заводи ред. Обишла Македонију, Србију и била код нас. Била у Приштини и у Митровици, обишла мост и не знам тачно како се зове она грађевина поред. Није више зид или јесте, или су степенице или летња позорница? Није ни важно, важно је да се Федерика одушевила, као да никада није видела мост, али је отишла и уплашена. Каже да је ситуација у региону напета и да треба нешто за смирење. Што се Косова тиче, можда либерализација виза и пуштање Рамуша Харадинаја из тог француског притвора. Уствари он и није у притвору, само не може из Француске на Косово. Тренутно. Ух, колико има људи који никада не би пожелели да се врате из таквог Шанзелизе притвора. Ја сам искрено мислила да ће Рамуш одавно да дође у своју вилу у Приштини или ону у Дечанима, али нешто шушка у француском жбуну и сазнаће се шта је, касније ил пре.

Због Рамуша, ујединише се посланици косовске скупштине, сви осим Срба, изгласаше резолуцију и затражише његово хитно ослобађање, као и прекид дијалога са Србијом. Нису ни помислили да оставе могућност да суд установи је л има кривице или нема. То има само овде. „Ми смо непогрешиви и ми немамо ниједан злочин на савести“, тако резонују посланици, који представљају све грађане, као и косовски премијер и председник. Опет се питам, да ли баш све грађане?

Сећате се да су се Срби у косовским институцијама „замрзли“? Е сада из скупштине, највишег законодавног тела, односно од врха власти на Косову, стижу позиви тим тврдоглавим Србима, посланицима и министрима, да се врате на своја радна места. Осим позива, српски политичари од својих коалиционих партнера, добијају и оптужбе. Оптужују их да су криви што се не формира Заједница српских општина, што није изгласана либерализација виза, а пре тога демаркација границе са Црном Гором, да су криви за већ поменуту војску, односно што не могу на основу уставних промена да се формирају оружане снаге. И добро је давно речено, нема Срба нема проблема. Зато се неко својски потрудио да их и буде што мање, нешто новцем и куповином кућа и имања, нешто претњом и уценама, нешто због недостатка посла, а 17. март ионако памте и обележавају само Срби. Албанци, надам се не сви, као и њихови међународни ментори би га најрадије уклонили и из календара, кад би само могли…

Срби пак неће да се врате, ни ови у скупштинске клупе и министарске фотеље, али ни ови који су протерани. Уствари, ови који су протерани и немају где да се врате. Не слаже се такозвана примајућа заједница. Да ми је знати ко измисли тај израз и шта има неко да ме прима да дођем у своју кућу и на своју дедовину? Али, Косово је ово, овде је све посебно и специфично, па морате да питате да ли можете у своју кућу, кад већ не можете да шетате Шанзелизеом.

Вратимо се гостима. На Косову је ове недеље био још један високи гост, Генерални секретар ОЕБС-а, Ламберто Занијер. Поручио је да се дијалог мора наставити и још нешто слично томе. Знате ко је господин Занијер? То је бивши шеф УНМК-а на Косову. Њега су и тада „слушали“ косовски политичари, па што не би сада? Мислим, био је веома „утицајан“. Осим неких извештаја које је тада подносио Савету безбедности, не сећам се ничега другог. Заборавила сам, можда их је и било. Аха, да, знала сам да ћу се сетити, док је он био шеф УНМИК-а, у међувремену је проглашена независност Косова.

Умало да заборавим још једну важну гошћу. Била нам је и Наташа Кандић у посети. Ко не зна ко је Наташа Кандић? И њој су за све криви Срби, или ми се тако чини. Била је у Приштини и причала о жртвама рата, о томе да убице морају да одговарају. Мислим причала је о Србији и нефункционисању српских судова када су у питању ратни злочини. А на Косову, као, баш функционишу. Није лепо поредити и бројати жртве, све су једнаке и заиста се слажем да свако ко је убио мора да буде иза решетака. Али свако, ако ме разумете. Наравно, ако пре тога нису уклоњени сведоци. О том делу госпођа Кандић, радо виђена гошћа на округлим столовима широм Косова, није говорила.

На крају да пређем на ведрије теме. Ове недеље прославише мушкарци 8, март, Дан жена. Пило се и веселило по ресторанима и кафићима. Дамама поделише по једну ружу, некима и читаву саксију са цвећем. Ови који су продали њиве, купили су неки златни комад или брендирани парфем, али они могу. Углавном,осим мушкараца, на прославама за Међународни дан жена, биле су и жене, оне мајке које су имале где да оставе децу, оне супруге којима је муж дао дозволу да иду на прославу, а неке су, бога ми питале и свекрву. И сутрадан по старом, драге даме, назад у кухињу, у поље, на посао, мужеви су уморни. Поклона је доста, мало сте се осилиле!