Приштина, град у који Срби одлазе на рад и у шопинг, али избегавају да ту живе

Фото ГрачаницаОнлајн: Боро и Рамиз

Пре оружаних сукоба, у Приштини је живело више од 40 000 Срба, данас их је једва тридесетак. Бар десет пута је више оних који раде у међународним и косовским институцијама у главном граду. Испред продавнице, девојка „као да је изашла из неког модног часописа, „Не знам српски, али изволите, ако сте муштерија, споразумећемо се“.

Срби, „дневни“, који су у граду током пет радних дана од 8 до 16 часова и „невидљиви и нечујни“, односно они који су одлучни да остану на своме, свесни да због те своје одлуке својим животима плаћају цех историји. Једино овако, правећи грубу поделу или поређење, можемо описати колико је Срба данас у Приштини и зашто их и даље има у главном косовском граду.

У центру града, у улици Љуана Харадинаја, некада Крагујевачкој, налази се зграда главне полицијске станице. Поред самог улаза у њу, бордо обојен део фасаде, спуштене завесе и затворена врата. Када смо покуцали и ушли, нашли смо петоро старијих људи, који су тихо разговарали у малој просторији. У просторији која припада Центру за мир и толеранцију, али је уступљена амбуланти Дома здравља у Угљару, много саксија цвећа, два троседа, сто, пет-шест столица, на зиду Карађорђев портрет и икона Светог Саве. Нису нам се обрадовали стари Приштевци, Срби, који нису никада одлазили из својих кућа и станова.

Фото ГрачаницаОнлајн: Просторије Центра за мир и толеранцију

„Зашто питате колико нас је, зар је то важно? Има нас, ето вам одговора“, љутито и тужно у исто време, одговара нам старина од 80, можда и коју годину више. Он и супруга нису одлазили из града, у коме су пре њега живели, његов отац, деда и прадеда. Неће пред камеру, не дозвољава да снимимо изјаву, ни његову, ни његове неколико година млађе супруге. И она се слаже. Каже нам да су им новинари само стварали проблеме. Некада су објављивали нешто што нису рекли, некада су извлачили сопствене закључке, али су увек питали, као и ми: „Колико има Срба у Приштини“.

Ово питање их, кажу, највише боли, јер не желе да буду део било какве статистике.

Славица Столић, службеник за заједнице у општини Приштина, такође не зна тачан број Срба који живе у Приштини, иако их како каже, обилази сваког месеца.

Фото ГрачаницаОнлајн: Славица Столић

„Не долази баш сваког месеца“, одговара медицинска сестра из Приштине, која са породицом живи у овом граду, а која такође не жели да каже своје име, нити да се фотографише. Једино ко их обилази је докторка Славица Чанковић, наставља, која од краја рата води бригу о њиховом здрављу, набавља им лекове.

Како сазнајемо у општинској администрацији, има неколико Срба који су социјални случајеви и немају адекватан смештај, али нажалост, нису на списковима за станове намењене социјално угроженим породицама. Столићева, службеница за заједнице нам објашњава како да дођемо до бараке у којој живи Живка Лукић. Одлазимо у бараке у близини градског стадиона и затичемо оронуле објекте између велелепних нових вишеспратница. Живку нисмо нашли

„Отишла је у Грачаницу по лекове!“ каже њена комшиница Албанка, која не жели да каже своје име, али пристаје да разговара са нама. Прича нам на перфектном српском језику, да је бивша социјална радница, да им у баракама и није тако лоше. Имају воду и струју, додаје и наставља:

„Надам се да ће нам општина доделити станове, јер су ове бараке предвиђене за рушење. А са Живком живим добро. Пијемо кафу, причамо“. Причају о свему, осим о политици, додаје уз осмех.

Ово је Косово, морате да причајте албански

Фото ГрачаницаОнлајн: Булевар Мајке Терезе

 Ако питате Албанце у граду има ли места за Србе у Приштини, већина ће вам одговорити да има места за све људе који мисле добро Косову.

„Ко није окрварио руке и ко признаје Републику Косово, треба да живи овде и треба да се врати“, каже нам на шеталишту, у улици мајке Терезе, шездесетогодишњи Наим, који не би пред камеру. Углавом, српски у Приштини разумеју и причају људи старији од 50 година. Млађи или не знају, или не желе да их ишта подсећа на Србе.

Момак који отприлике има двадесетек година и који ради у једној продавници обуће у близини Народног позоришта у Приштини, на наше питање да ли зна српски, одговара љубазно на енглеском:

„Не знам српски, али можемо на енглеском“.

Испред продавнице, девојка „као да је изашла из неког модног часописа“, на исто питање одговара: „Не знам српски, али ако сте муштерија, споразумећемо се.“

Фото ГрачаницаОнлајн: Зграда општине Приштина

Нажалост, на непријатност смо наишли на улазу у зграду општине Приштина. Када смо се обратили на српском, момак на улазним вратима, у униформи општинског обезбеђења, дрско нам је одбрусио: “Говорите албански, ово је Република Косово, није Србија“. И после седамнаест година од завршетка оружаних сукоба, остала је та нетрпељивост и неразумевање.

Црква, незавршени храм и градско гробље, једини трагови Срба

Приштина нити подсећа, нити личи на град у коме су некада трећину становника чинили Срби. Осим две цркве, обновљене Свети Никола, недовршеног храма Христа Спаса и несређеног гробља, на коме је половина надгробних споменика порушена, други српски трагови једва да су видљиви. Неколико десетина пута их је више на гробљу, него живих.

У библиотеци нема књига на српском, а и да их има, ко би их читао? Три породице из зграда некадашњег „ЈУ програма“, једна у близини поменуте цркве Светог Николе или Дрмончићи, чија кућа је још увек у Козарачкој улици, не посећују библиотеку. Још мало па ће две деценије како излазе само када морају и са првим сумраком спуштају ролетне и закључавају врата.

Фото ГрачаницаОнлајн: Народна библиотека у Приштини

Црква Светог Николе је била спаљена и уништена за време мартовског погрома 2004. године, сада је обновљена и у парохијском дому живи свештеник са породицом. Друга православна црква, недовршени храм Христа Спаса у центру Приштине, у близини библиотеке и Приштинског универзитета, камен је спотицања и разлог за сукобе између Срба и Албанаца. Од 1999. непрекидно је скрнављена, претварана у сметлиште, јавни ве-це, паљена. Скоро су је монаси и свештеници средили и и у њој служили први пут Божићну литургију, али је то изазвало протесте албанских студената. До душе, протести нису били масовни, било је више полицајаца и новинара, него демонстраната.

„Ово је споменик Милошевићу и показатељ свих зала које је учинила Србија албанском народу. Протествоваћемо све док се црква не сруши или јој се не промени намена“, каже председник Студентске демократије, организације која организује протесте, Маџид Рамуша.

Фото ГрачаницаОнлајн: Демонстрације студената испред храма Христа Спаса

Студената је у Приштини много, а младих до 25 година, на Косову је, по подацима Централног статистичког завода више од 50%. Стопа незапослености се креће између 50% и 60%, али се на улицама то не примећује. Скупоцени аутомобили, пуни кафићи. У баштама кафића, не ретко ћете чути српски. То су на кафу или ручак изашли Срби који раде у косовским и међународним институцијама. Већина их станује у околним српским селима.

Анамари Репић, новинарка Радио телевизије Косова, живи у Приштини. Станује приватно, од 2000. године и каже да Срби и Албанци овде живе једни поред других, иако су им проблеми слични.

„Живот у овом граду, као и свуда на Балкану, карактеришу проблеми, од оних основних који се тичу сервисних потреба па до питања идентитета. Ја живим у стану, за који плаћам кирију, у ширем центру града. Највећи проблеми су то што градске службе не чисте улице, нема воде после 23 сата, нема уличне расвете, иако смо у центру и поред градског парка, као и хаотична градња, па су зграде збијене једна до друге“, у три реченице нам Анамари набраја проблеме, уз поруку да је то решиво врло лако.

„Морам рећи да до сада, иако моје комшије знају ко сам, знају да сам новинарка, препознају ме, а сада ме и боље познају, због чињенице да сам Српкиња, проблема није било. У Приштини имам пријатеље, нама није важно које смо нације, већ да ли се разумемо, да ли можемо уз кафу и вино да разговарамо, да се поверимо и да се расправљамо, ако треба“, наставља Ана.

Језик је један од највећих проблема за Србе који живе или желе да живе у Приштини.

„Појединац који зна енглески, може опстати. Али једна српска породица са децом овде не може да живи. Где би школовали дете, где би га водили лекару, у каквим би културним активностима дете учествовало?, пита се на крају Анамари Репић и, онако више за себе, додадаје да су за све криви политичари који подстичу људе на неповерење и мржњу.

Фото ГрачаницаОнлајн: Градоначелник Приштине Шпенд Ахмети

Први човек Приштине, градоначелник Шпенд Ахмети каже да је општина спремна да отвори у граду школу на српском.

„Уколико се укаже потреба и има деце, отворићемо школу или одељење на српском“, каже нам Ахмети.

Нажалост, нема потребе, преостала три ђака који живе у Приштини, путују у школу у Лапље Село и Грачаницу. Општина Приштина из свог буџета плаћа превоз, тврди градоначелник.

А да су политичари криви за лоше међунационалне односе, потврђује и Р.М., Албанац из Приштине.

„Политичари су нас посвађали. Ја сам имао комшије Србе, сада су отишли у Смедерево. Чујемо се телефоном. Продали су стан и отишли, а лепо смо живели“.

Од Срба у Приштини, данас су остали само трагови, а највише их је на гробљу, које је у време Задушница најпосећенији део града.Тада аутобусима из централне Србије долазе Петровићи, Шоботи, Трајковићи, Ђуровићи…, али се истим аутобусима и врате у градове централне Србије, у којима су нашли неке нове комшије.

Фото ГрачаницаОнлајн: Српско гробље у Приштини

Пре оружаних сукоба, у Приштини је живело више од 40 000 Срба, данас их је једва тридесетак. Бар десет пута је више оних који раде у међународним и косовским институцијама у главном косовском граду. Ако изузмемо време које у паузама за ручак ти Срби проводе по кафићима и ресторанима или време које одвоје за шопинг у неком од тржених центара, боравак Срба у граду се своди на десетак сати дневно.

Статистици не морају да верују или робују сви, али она недвосмислено показује колико данас на Косову Срби имају од града, чији су део били и чију су историју вековима исписивали. А и град је њих заборавио.


(Ова репортажа је део пројекта „Живот на мањински начин“, који је подржала Косовска фондација за отворено друштво из Приштине. Ставови, закључци и препоруке, изречени у репортажи, не изражавају неопходно и ставове Косовске фондације за отворено друштво).


Анђелка Ћуп

Save

Save

Save

Save