Dođu tako vremena…

Pitam se, a ko može i ko bi trebalo da govori u ime Srba? Šta znači, kosovski, bosanski i ne znam koji Srbi? Zar ne postoje samo Srbi, kao što su Nemci svuda Nemci, kao što su Francuzi samo Francuzi. Jedino Srbi od svih naroda imaju tu čast i privilegiju da budu podeljeni prema mestu prebivališta, ali tu podelu su sami sebi priuštili.

Obeležavanje 17. marta, dana kada su Srbi na Kosovu bili žive mete, a njihove crkve, škole i kuće, gorele, obeležilo je nedelju za nama. Sve ostalo je sitno i po mom skromnom mišljenju ne zaslužuje pažnju. O 17. martu je sve već rečeno, lično sam ga preživela zajedno sa svojom decom. U jednom danu smo ostali bez manastira, crkava, kuća, porodičnih fotografija. U jednom danu su horde „divljaka“ progonili sve što je bilo srpsko, čak i pse i stoku u našim dvorištima. Sada sam sigurna da je izraz „divljak“, jedini i pravi za onoga ko je živog spalio mog komšiju Zlatka Trajkovića u Kosovu Polju. Samo su takvi, mogli da spale „Bogorodicu Ljevišku“, naše nacionalno i svetsko blago, pod zaštitom UNESKO-a. Ne bih više nabrajala, ni ljudske ni materijalne žrtve, bilo ih je previše, samo da dodam da osuđenih za ta zlodela nema, a ako ih ima, javnost nije obaveštena. Ko je bio nalogodavac, a ko su izvršioci, nikada se neće saznati. Barem nam tako govori iskustvo.

Anđelka Ćup

U predvečerje 17. marta, usred Čaglavice, nekada većinski srpskog sela, (neki kažu da je i sada, ali meni se čini da nije), dođe kosovski predsednik Hašim Tači da Srbima priča o Srbima i Srbiji. Rekao je do duše da 17.mart nije trebalo da se dogodi, da se on oseća posramljenim zbog toga, ali je prethodno pričao da su 1999. godine Srbi činili stravične zločine i palili albanske kuće, uništavali i rušili džamije. Ono što je želeo da posebno objasni Srbima, jeste da su po njegovom mišljenju, kosovski Srbi dobri Srbi, a oni u Srbiji loši, odnosno da kosovski Srbi nemaju šta da traže u Srbiji, koja je, kako je ustvrdio, kriva za sve što se događalo na Balkanu, u regionu i na Kosovu. Ona je vodila ratove i činila genocid, reče Tači usred Čaglavice i „ostade živ“, u predvečerje jednog od najvećih pogroma nad Srbima. Pre martovskog pogroma, podsetiću kratko samo na one poslednje, u Hrvatskoj: Bljesak i Oluja, onih u Bosni, kada je opet na petrovačkoj cesti ostala da leži srpska mladež kao za vreme Drugog svetskog rata. Ne želim da kažem da nije bilo žrtava i kod Muslimana, Albanaca, Hrvata. Bilo ih je i te kako. Bilo je nevinih žrtava naravno i kod naših komšija, ali molim i komšije da makar uoči 17.marta priznaju da su nekada i Srbi bili žrtve.

Molim vas, vreme je odavno prošlo za priznanje da je na svim stranama bilo nevinih žrtava i na svim stranama onih koji se mogu nazvati samo onim imenom sa početka teksta „divljacima“.

E sada, to što je Tači u Čaglavici pričao Srbima da je Srbija loša, nije me iznenadilo, ali zašto baš uoči 17. marta? I zašto su ga Srbi baš tog dana slušali?

Nemam odgovor na to pitanje, ali često čujem i pojedine Srbe, koji kažu da Srbija ne bi trebalo da govori u ime kosovskih Srba. Zato se pitam ko može i ko bi trebalo da govori u ime Srba? Šta znači, kosovski, bosanski i ne znam koji Srbi? Zar ne postoje samo Srbi, kao što su Nemci svuda Nemci, kao što su Francuzi samo Francuzi? Jedino Srbi od svih naroda imaju tu čast i privilegiju da budu podeljeni prema mestu prebivališta, ali tu podelu su sami sebi priuštili. I ko bi trebalo u ime Srba da kaže, dosta otimanja teritorije, dosta uzurpacije, dosta nam je svega? Slažem se i ja (mada me niko ne pita) da ima grešaka u srpskoj politici, i ranije i sada, ali je to pitanje za mnogo umnije glave nego za neke jedva svršene srednjoškolce (izvinjavam se srednjoškolcima koji pošteno rade i žive) i one akademske građane koji umesto da se bave naukom, pljuju po rođenoj državi. Nijednog momenta, gore pomenuti nisu rekli da će se odreći dečijeg dodatka, socijalne pomoći, plate i penzije od te iste države. Dobro, oni koji su radili, zaslužili su penziju, naravno, to nije sporno. Sporno je što su prodajom imanja na Kosovu, obezbedili u toj istoj Srbiji, koju pljuju i i za koju kažu da ne bi trebalo da govori u njihovo ime, barem po dva stana i po neku vikendicu ili lokal. Ukazujem dužno poštovanje onim Srbima koji su morali da prodaju i da odu. Ali nisu baš svi morali, složićete se. Pa ako je ta Srbija toliko loša i ne bi trebalo da govori u ime „kosovskih Srba“, da upotrebim taj termin, zašto dragi dežurni pljuvači po svojoj matici, ne kupiste nekretnine u Uroševcu, jeftini su stanovi, ili u Đakovici, Kuksu…?

Znam da će mi pojedinci zameriti, ali imam potpuno pravo da ovako govorim. Jednom izbeglica, dva puta interno raseljeno lice, bez krova nad glavom, večiti podstanar, imam ko zna koliko primedbi na rad i lokalnih i centralnih institucija i javno ih iznosim. Ali, nisam jedina koja živi ovako, vremena su loša, loša je ekonomska situacija, a politička nestabilnost i po malo veze i vezice odlikovale su i odlikuju ove kosovske prostore, a i šire. Ali zar je Srbija kriva, ili zar je samo Srbija kriva zbog toga? Kriva je možda jer je večito ulagala u ove prostore ili zbog toga što i danas ulaže. Za to kako se ta sredstva raspoređuju ovde, nisam sigurna da je kriva Srbija.

Da se vratim na Kosovo. U početku je Srbima otimana privatna imovina, za koju se kosovske institucije zaklinju da je sveta, onda se ta ista imovina velikim delom nažalost prodala. Prodali su, ponavljam, i oni koji su morali, čiji su članovi ubijeni i kidnapovani, koji su doživljavali svakodnevne napade i provokacije, ali i oni koji baš i nisu morali. E sada oni „koji baš i nisu morali“, pljuju po svojoj državi koja ima oprašta pomenutu prodaju, prodaju Gračanice, Dečana i Pećke Patrijaršije. Ja ih ipak razumem, a razume i Srbija strah i muku svojih ljudi. A da li je sve baš bilo od muke i da li moramo baš za sve da krivimo Srbiju?

Kada sam spomenula otimanje, kosovska vlada donese hrabro uredbu da sve što je bilo imovina bivše Jugoslavije, sada bude imovina kosovske države. Ne znam ni šta će im ta uredba, kada je to odavno prisvojeno. Mislim na fabrike, ustanove, škole, obdaništa. A onda je privatizacijom sve završilo u rukama visokih i nižih političara, novokomponovanih biznismena, Boga mi i kriminalaca, sitnijih i krupnijih. Već drugi put u tekstu pozivam komšije Albance, intelektualce i radnike, novinare i ostale, da dignu svoj glas protiv , ali i moje sunarodnike da dignu glas protiv pravog uzurpatora. Pa malom detetu je jasno šta se dešava i ko je kriv. Završiću o toj otimačini svega u šta su ulagali i Srbi, a posebno Srbija, ali se nešto pitam, zašto li je Vlada Kosova, tek sada obnarodovala tu odluku?

Čini mi se da se nešto iskomplikovalo oko vojske Kosova. Zapad, odnosno Amerika i NATO, prvi put ozbiljno kazaše kosovskim institucijama, NE. Odnosno, može vojska, ali kada se se sa tim slože i Srbi, Bošnjaci i ostali. A tu su Srbi i dalje principijelni. Ko zna, moguće je da se i ta odluka promeni na nekom zajedničkom srpsko-albanskom ručku, naravno u kafani, srpskoj ili nečijoj drugoj.

Inače, oko vojske Kosova se strasti ne stišavaju, a sada se nešto šuška da Vlada neće da posluša Tačija i usvoji njegov predlog zakona sve dok SAD to ne aminuju. Ali, ne bih ja o tome, jer ne verujem da se nešto promenilo u stavovima jedne od najvećih svetskih sila, čije se zastave vijore širom Kosova.

Vraćam se na tačija, predsednika Kosova. U Čaglavici uoči 17. marta, hrabro on izjavi da Kosovo ima pravo na imovinu bivše SFRJ čiji je sastavni deo bilo. Dobro se sećam tog vremena, kada je Kosovo u SFRJ bilo Socijalistička autonomna pokrajina u sastavu Srbije, ali republika nije bilo, čak ni za vreme Ustava iz 1974. godine, koji je pokrajinama davao najveću autoinomiju. Uostalom to će mu potvrditi i Azem Vlasi lično, jer se lekcije naučene u partijskoj školi u Kumrovcu nikada ne zaboravljaju.

Kad spomenuh Vlasija, ove nedelje je bivši visoki komunistički funkcioner, ranjen ispred svoje kuće, navodno zbog greha iz mladosti i malopre spomenute jugoslovenske prošlosti. Ranio ga je, kako saopšti policija, Murat Jašari iz Kumanova, koji ima neku novu organizaciju, čijeg imena i programa niti se sećam, niti želim da se sećam.

I kad sam kod policije, Kosovska policija je privela ove nedelje Gradimira Mikića, gradonačelnika Raniluga, jer mu je u gepeku automobila pronašla izborni materijal za predsedničke izbore u Srbiji. Portparol Kosovske policije hrabro, kao i predsednik mu Tači, izjavi da je podignuta optužnica protiv Mikića za raspirivanje rasne, verske i ne znam kakve mržnje. Treba li ovde komentar?

Ne treba, kao što ne treba ni komentar na vest da je podignuta optužnica protiv ministra za povratak i zajednice Dalibora Jevtića, jer je dao na korišćenje vozilo jednoj nevladinoj organizaciji, srpskoj naravno. Za prodaju i preprodaju srpske zemlje pomoću falsifikovanih dokumenata, malo je ko odgovarao. To što se na asfaltnom putu između Čaglavice i Lapljeg Sela, rupe pojaviše posle šest meseci, nikoga se ne tiče. Šta ima ko tu da odgovara.

Na kraju, i pre 17. marta i Tačijeve besede Srbima 16. marta, posebno sam se rastužila 13. marta. Naime, tog datuma 1975. godine, umro je naš jedini nobelovac, veliki Ivo Andrić. I nijedan medij na Kosovu, ni reč o tome. Izvinjavam se ako neko jeste, a ja nisam videla. Neprekidno slušamo o mostu na Ibru, između Severne i Južne Mitrovici, a tog dana nijednu reč o mostu na Žepi, ćupriji na Drini, o znakovima pored puta. Zato ću tekst završiti rečenicom velikog Andrića:

„Dođu, tako, vremena, kada pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati!“