Кућо моја, чађаву ти греду…

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Кућа породице Уламовић

„Где да ми дође дете, пашће му греде на главу“. Мајка Радмила кроз плач каже да би се одрекла те косовске социјале, само да јој неко помогне да поправи кућу, да за живота види да унучад имају где да легну без страха да ће им се дедина кућа срушити на главу.

У Ораховцу, метохијском граду недалеко од Призрена, у коме је некада било преко 4 000 Срба, сада живи 341.

„Тачно толико и ниједан више, ни мање. Али сваки дан их је све мање. Шта ће, морају. Какав је ово живот у неколико квадратних метара“, каже господин од седамдесетак година, не желећи да нам се представи.

И заиста, у улици која се некада звала Српска и била више од три пута дужа него сада и у неколико споредних уличица, сабили се преостали Срби и чекају. Не знају ни сами шта чекају, ни докле могу да чекају. Бољег и сигурнијег живота нема, или се барем још не назире.

Са терасе једне куће, преко пута цркве Успења Пресвете Богородице, дозива нас млађи човек и упућује да идемо до куће Сава Уламовића.

„Видећете како живи. Скоро му умро отац, ни за сахрану није имао“, прича нам.

Одлазимо само тридесетак метара даље, отварамо капију и затичемо кућу, изграђену у старом ораховачком стилу. Испуцала, прозори разбијени, само што се није срушила.

„То је све од оних тенкова од КФОР-а. Дошли су 1999. године и туда су пролазили непрекидно, чини ми се пет година. Неколико пута су и ударали у кућу. Онда се паркирају ту, а ми нисмо могли да прођемо“, прича нам Радмила Уламовић, Савова мајка, и показује како су се провлачили исзмеђу зида своје куће и тенкова оних који су дошли да чувају Србе од разјарених комшија. Тенкови су отишли, а породица је остала у кући која само што се није претворила у рушевину.

„Не смем да ставим децу да овде спавају. Идемо горе да спавамо, у туђу кућу“, наставља свекрвину причу Весна Уламовић. Услови за живот су никакви, дечијег додатка из Србије нема већ три месеца.

А седморо Уламовића живи од Савовог минималца и дечјег додатка.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Саво Уламовић

„Немамо чиме, поправили бисмо кућу. Само да вам кажем, има мајка и ову косовску социјалу од 75 евра. Скоро ми је умро отац, али мајка већ шест месеци не може да добије његову пензију. Поручили из Чачка, где је седиште очеве фирме да мора мајка да се одрекне ове косовске социјале. А долазе људи из Београда и примају ту социјалу и имају и пензије. Не знам, али ако можете, питајте некога, молим вас“, моли нас Саво Уламовић. Многе је питао за помоћ, али помоћи ниоткуда. Још прошле године су му обећали поправку куће, али ништа.

„Ма нема везе, нека буде макар сада. Министар за повратак ми сада рекао да ће да види у мају шта може да уради. Није ми баш тврдо обећао, али ја верујем да ће ми помоћи. Многима је помогао“, наставља Саво, не губећи наду.

Мајка Радмила кроз плач каже да би се одрекла те косовске социјале, само да јој неко помогне да поправи кућу, да за живота види да унучад имају где да легну без страха да ће им се дедина кућа срушити на главу. Сада има и праунуку, јер се најстарија Савова кћерка удала, али још није преноћила код њих.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Кућа породице Уламовић

„Нема где“, опет се на причу своје свекрве надовезује Весна.

„Где да ми дође дете, пашће му греде на главу“, као за себе каже Радмила, али не заборавља да нас понуди соком и кафом.

„Ред је“, каже Радмила, „уморили сте се. И поред свих мука, мора за госте да буде послужење.“

Напуштамо авлију Уламовића, са надом да ћемо следећи пут да попијемо кафу у поправљеној кући, без страха да ће се срушити. Заслужила је то ова породица због свега што је преживела у Ораховцу, одакле не желе да иду.

Анђелка Ћуп

Save