Kućo moja, čađavu ti gredu…

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Kuća porodice Ulamović

„Gde da mi dođe dete, pašće mu grede na glavu“. Majka Radmila kroz plač kaže da bi se odrekla te kosovske socijale, samo da joj neko pomogne da popravi kuću, da za života vidi da unučad imaju gde da legnu bez straha da će im se dedina kuća srušiti na glavu.

U Orahovcu, metohijskom gradu nedaleko od Prizrena, u kome je nekada bilo preko 4 000 Srba, sada živi 341.

„Tačno toliko i nijedan više, ni manje. Ali svaki dan ih je sve manje. Šta će, moraju. Kakav je ovo život u nekoliko kvadratnih metara“, kaže gospodin od sedamdesetak godina, ne želeći da nam se predstavi.

I zaista, u ulici koja se nekada zvala Srpska i bila više od tri puta duža nego sada i u nekoliko sporednih uličica, sabili se preostali Srbi i čekaju. Ne znaju ni sami šta čekaju, ni dokle mogu da čekaju. Boljeg i sigurnijeg života nema, ili se barem još ne nazire.

Sa terase jedne kuće, preko puta crkve Uspenja Presvete Bogorodice, doziva nas mlađi čovek i upućuje da idemo do kuće Sava Ulamovića.

„Videćete kako živi. Skoro mu umro otac, ni za sahranu nije imao“, priča nam.

Odlazimo samo tridesetak metara dalje, otvaramo kapiju i zatičemo kuću, izgrađenu u starom orahovačkom stilu. Ispucala, prozori razbijeni, samo što se nije srušila.

„To je sve od onih tenkova od KFOR-a. Došli su 1999. godine i tuda su prolazili neprekidno, čini mi se pet godina. Nekoliko puta su i udarali u kuću. Onda se parkiraju tu, a mi nismo mogli da prođemo“, priča nam Radmila Ulamović, Savova majka, i pokazuje kako su se provlačili iszmeđu zida svoje kuće i tenkova onih koji su došli da čuvaju Srbe od razjarenih komšija. Tenkovi su otišli, a porodica je ostala u kući koja samo što se nije pretvorila u ruševinu.

„Ne smem da stavim decu da ovde spavaju. Idemo gore da spavamo, u tuđu kuću“, nastavlja svekrvinu priču Vesna Ulamović. Uslovi za život su nikakvi, dečijeg dodatka iz Srbije nema već tri meseca.

A sedmoro Ulamovića živi od Savovog minimalca i dečjeg dodatka.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Savo Ulamović

„Nemamo čime, popravili bismo kuću. Samo da vam kažem, ima majka i ovu kosovsku socijalu od 75 evra. Skoro mi je umro otac, ali majka već šest meseci ne može da dobije njegovu penziju. Poručili iz Čačka, gde je sedište očeve firme da mora majka da se odrekne ove kosovske socijale. A dolaze ljudi iz Beograda i primaju tu socijalu i imaju i penzije. Ne znam, ali ako možete, pitajte nekoga, molim vas“, moli nas Savo Ulamović. Mnoge je pitao za pomoć, ali pomoći niotkuda. Još prošle godine su mu obećali popravku kuće, ali ništa.

„Ma nema veze, neka bude makar sada. Ministar za povratak mi sada rekao da će da vidi u maju šta može da uradi. Nije mi baš tvrdo obećao, ali ja verujem da će mi pomoći. Mnogima je pomogao“, nastavlja Savo, ne gubeći nadu.

Majka Radmila kroz plač kaže da bi se odrekla te kosovske socijale, samo da joj neko pomogne da popravi kuću, da za života vidi da unučad imaju gde da legnu bez straha da će im se dedina kuća srušiti na glavu. Sada ima i praunuku, jer se najstarija Savova kćerka udala, ali još nije prenoćila kod njih.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Kuća porodice Ulamović

„Nema gde“, opet se na priču svoje svekrve nadovezuje Vesna.

„Gde da mi dođe dete, pašće mu grede na glavu“, kao za sebe kaže Radmila, ali ne zaboravlja da nas ponudi sokom i kafom.

„Red je“, kaže Radmila, „umorili ste se. I pored svih muka, mora za goste da bude posluženje.“

Napuštamo avliju Ulamovića, sa nadom da ćemo sledeći put da popijemo kafu u popravljenoj kući, bez straha da će se srušiti. Zaslužila je to ova porodica zbog svega što je preživela u Orahovcu, odakle ne žele da idu.

Anđelka Ćup

Save