Srbi iz Ljubožde ponovo kod kuće

Foto GračanicaOnlajn: Ministar Jevtić sa povratnicima

U selo Ljubožde kod Istoka, vratilo se trinaestoro Srba, prognanih iz tog mesta 1999. godine. Od 42 srpske kuće, koliko ih je bilo u selu do 1999. godine, samo tri nisu srušene. Ministar za zajednice i povratak u Vladi Kosova, Dalibor Jevtić, dočekao je povratnike i obećao im hitno renoviranje i izgradnju kuća. Dok im se ne izgrade kuće, povratnici će se smestiti ili pod šatore, ili u seoski školski objekat, koji je takođe ruiniran. Sredstva za izgradnju i rekonstrukciju kuća, obezbedilo je Ministarstvo za povratak i zajednice u Vladi Kosova.

Posle sedamnaest godina izgnanstva, u svoju Metohiju se vratilo trinaestoro meštana sela Ljubožde kod Istoka. Dočekale su ih spaljene i porušene kuće. Od četrdeset dve srpske kuće, koliko ih je bilo u ovom selu pre rata, samo tri nisu srušene.

Kuća Vukića i Marte Ristić je uzurpirana i sa nekoliko metara, Marta gleda kako se sa njenog dimnjaka vijori dim. Neko je naložio vatru u njenoj kući, koju je mukom kućila sa svojim mužem Vukićem, a ona će noć prespavati u šatoru ili ko zna gde. Nema veze, samo neka sam ovde, da udišem ovaj vazduh i da u svojoj Metohiji dočekam proleće, kaže Marta, dodajući tihim glasom da se nada da postoji vlast i da će joj vratiti njenu kuću.

Foto GračanicaOnlajn

“Evo osamnaest godina kako su mi uzurpirali kuću i nisam smela u nju da uđem. Kada sam htela da uđem, ovaj što je ušao u moju kuću me je pojurio motkom, nazivajući me pogrdnim imenima i vičući da to nije moja kuća. Bilo mi je teško, ali šta ću…? Evo sada smo se vratili, ovo su mi sve braća, braća od stričeva, svi smo ovde rođaci. Mogli smo svi sada u moju kuću, ali taj čovek je u njoj i dalje”, priča nam Marta, čežnjivo gledajući prema svojoj kući, u kojoj je rodila i podigla dve kćerke.

Kuća Čeda Simića takođe nije spaljena, ali je komšija Zećir, kako nam kaže Čedo, u nju smestio seno za stoku. I njegovu zemlju je komšija godinama obrađivao, vidimo i njegovu stoku u Čedinim štalama. Iz česme teče voda, na stepenicama razbacana garderoba. Ispred Čedine kuće, vezana dva velika psa. Pretpostavlja da su i psi Zećirovi. Čedo je vidno uzbuđen, glas mu podrhtava.

“Najbliži moj komšija i moj najbolji drugar mi koristi imanje već 18 godina i nikada mi ništa nije platio. Trebalo bi od Boga da se plaši, kuća je bila sređena, samo potkrovlje nije, a pogledajte sada, nema prozora, ni vrata, u njoj bale sena i slama…”, priča nam Čedo. Kaže da su nekada bili sirotinja, da mu je otac bio invalid, kopali su tuđe vinograde i radili za nadnicu da bi se skućili. Taman su se skućili, morali su sve da napuste, spašavajući gole živote. Sada je rešen da se vrati i da se budi sa pogledom na metohijsku ravnicu i dalje na Prokletije.

Foto GračanicaOnlajn

Povratnici u Ljubožde žele da spavaju u objektu nekadašnje škole u selu, sve dok im se ne obnove kuće. Škola je ruinirana i neuslovna, ali njihova je. Počistiće, vredni su to ljudi. Čitav život su radili i kućili se. Ne boje se, kažu, pa nikome ništa nisu uradili, što bi se bojali?!

Na putu, pored starog srpskog seoskog groblja, Šerif i Milutin, Albanac i Srbin, razgovaraju. Poznaju se preko 40 godina, pitaju se za zdravlje. Prisećaju se kako je nekada bilo, čas pričaju na albanskom, čas na srpskom.

“Nekada smo živeli super. Sada kako će da bude, đavo zna. Svuda je siromaštvo, a i politika se meša. Nije se nekada znalo ko je Srbin, a ko je Albanac”, kaže Maraj Šerif, pokazujući gde je redovno pio kafu sa komšijom Milutinom i kako se snabdevao jedino u Milutinovoj prodavnici.

“Ne Boga mi, nije bilo razlike, svi smo se slagali”, dodaje Milutin.

“Zašto treba nekome da smeta što se komšije Srbi vraćaju? Oni dolaze na svoje imanje, a ne na moje. Niti smetam ja njemu, niti on meni”, nastavlja Šerif.

Slažemo se sa Šerifom. Još kada bi svi na Kosovu tako razmišljali.

Povratnike u Ljuboždu su dočekali i vojnici slovenačkog KFOR-a i Kosovska policija. Pitamo se, zar mora neko da ih čuva u rođenoj kući i na sopstvenom imanju, na zemlji na kojoj su rođeni, na kojoj su rođeni njihovi očevi, dedovi i ko zna koliko generacija pre?

Sigurnost ljudi je najvažnija, kaže ministar za povratak i zajednice, Dalibor Jevtić, dodajući da je dobro da policija i KFOR budu tu. Povratnici se nadaju da neće biti potrebe za intervencijom bezbednosnih snaga, da je vreme mržnje prošlo. Ništa oni neće tuđe, vratili se kući i nastaviće tamo gde su stali. Čekaju ih njive i livade, već osamnaest godina se pitaju zašto ih nema.

Prvi zahtev za kolektivni povratak, Ljuboždani su podneli još 2009. godine.

Foto GračanicaOnlajn

“Od tada smo dolazili jednom ili dvaput godišnje na sastanak, ali nikada ništa nije preduzeto. Sada smo došli sa torbama na naše ognjište, valjda ćemo uspeti da založimo vatru i da se ugrejemo. Straha nemamo, a komšije koje su htele, došle su i pizivani smo na kafu, čak su nam i čestitali što smo rešili da dođemo”, kaže Žarko Zarić, koji godinama predvodi Srbe koji žele da se vrate u selo Ljubožde.

Žarkova komšinica Dragoslava Nikolić kaže da je Ljubožde napustila 1999. godine, sa suprugom i četvoro dece. Sada joj je posebno teško jer joj je muž umro, ne dočekavši da se vrati u svoju kuću, koja je do duše srušena do temelja.

“Kroz naš plac su napravili i put”, dodaje Dragoslava, rešena ipak da ispuni želju svog pokojnog muža i da se vrati na imanje koje su zajedno stekli.

Ministar za povratak i zajednice, Dalibor Jevtić, kaže da su povratnici u selo Ljubožde primer upornosti i želje za povratkom. Nisu više želeli da čekaju, rasuti po gradovima centralne Srbije i odlučili su da dođu u rodno selo, makar na ledinu. Zato će prioritet Ministartsva za povratak biti izgradnja kuća za njih, iako to nije bilo predviđeno planom povratka za 2017. godinu. Kompletnu izgradnju kuća u selu Ljubožde, finansiraće Ministarstvo za zajednice i povratak.

Foto GračanicaOnlajn

“Ono što smo prvo dogovorili, jeste da obezbedimo minimalne uslove, da bi oni mogli ovih dana da borave u jednom objektu koji ćemo mi adaptirati. Već sam dao nalog da se odmah krene u proceduru rešavanja pitanja papirološke dokumentacije, kako bismo krenuli u obnovu i izgradnju kuća za 13 porodica koje će se vratiti u selo Ljubožde. Ministartsvo za zajednice i povratak će biti tu da ovim ljudima na raztličite načine pomogne kako se njihova upornost da se vrate kućama ne bi smanjila i da se ne smanji njihova želja za povratkom. Mi ćemo se potruditi da svih 13 porodica što pre dobije krov nad glavom, da što pre dobije svoje obnovljene ili novoizgrađene kuće i daće Bog da i mi sa njima u tim kućama nazdravimo i popijemo kafu. Želim da se zahvalim i opštini Istok koja je izrazila spremnost da pruži svu potrebnu podršku. Mi ćemo izgradnju ovih kuća zajedno raditi sa kancelarijom Evropske unije i sa organizacijom IOM”, rekao je ministar Jevtić nakon razgovora sa povratnicima, obećavši svu neophodnu pomoć zaposlenih u ministarstvu na čijem je čelu.

Dok ostavljamo Ljubožde i povratnike, koji su sa došli samo sa jednom putnom torbom i vrećom za spavanje, razmišljamo o rečenici ministra Jevtića, da je dobio podršku i od gradonačelnika opštine Istok. Zašto li gradonačelnik nije došao da dočeka svoje sugrađane, pitamo se? On ili neko od njegovih najbližih saradnika?

Nadamo se da su ranije ugovorene obaveze, jedini razlog današnjeg nedolaska gradonačelnika Istoka u Ljubožde.

Anđelka Ćup