Срби из Љубожде поново код куће

Фото ГрачаницаОнлајн: Министар Јевтић са повратницима

У село Љубожде код Истока, вратило се тринаесторо Срба, прогнаних из тог места 1999. године. Од 42 српске куће, колико их је било у селу до 1999. године, само три нису срушене. Министар за заједнице и повратак у Влади Косова, Далибор Јевтић, дочекао је повратнике и обећао им хитно реновирање и изградњу кућа. Док им се не изграде куће, повратници ће се сместити или под шаторе, или у сеоски школски објекат, који је такође руиниран. Средства за изградњу и реконструкцију кућа, обезбедило је Министарство за повратак и заједнице у Влади Косова.

После седамнаест година изгнанства, у своју Метохију се вратило тринаесторо мештана села Љубожде код Истока. Дочекале су их спаљене и порушене куће. Од четрдесет две српске куће, колико их је било у овом селу пре рата, само три нису срушене.

Кућа Вукића и Марте Ристић је узурпирана и са неколико метара, Марта гледа како се са њеног димњака вијори дим. Неко је наложио ватру у њеној кући, коју је муком кућила са својим мужем Вукићем, а она ће ноћ преспавати у шатору или ко зна где. Нема везе, само нека сам овде, да удишем овај ваздух и да у својој Метохији дочекам пролеће, каже Марта, додајући тихим гласом да се нада да постоји власт и да ће јој вратити њену кућу.

Фото ГрачаницаОнлајн

“Ево осамнаест година како су ми узурпирали кућу и нисам смела у њу да уђем. Када сам хтела да уђем, овај што је ушао у моју кућу ме је појурио мотком, називајући ме погрдним именима и вичући да то није моја кућа. Било ми је тешко, али шта ћу…? Ево сада смо се вратили, ово су ми све браћа, браћа од стричева, сви смо овде рођаци. Могли смо сви сада у моју кућу, али тај човек је у њој и даље”, прича нам Марта, чежњиво гледајући према својој кући, у којој је родила и подигла две кћерке.

Кућа Чеда Симића такође није спаљена, али је комшија Зећир, како нам каже Чедо, у њу сместио сено за стоку. И његову земљу је комшија годинама обрађивао, видимо и његову стоку у Чединим шталама. Из чесме тече вода, на степеницама разбацана гардероба. Испред Чедине куће, везана два велика пса. Претпоставља да су и пси Зећирови. Чедо је видно узбуђен, глас му подрхтава.

“Најближи мој комшија и мој најбољи другар ми користи имање већ 18 година и никада ми ништа није платио. Требало би од Бога да се плаши, кућа је била сређена, само поткровље није, а погледајте сада, нема прозора, ни врата, у њој бале сена и слама…”, прича нам Чедо. Каже да су некада били сиротиња, да му је отац био инвалид, копали су туђе винограде и радили за надницу да би се скућили. Таман су се скућили, морали су све да напусте, спашавајући голе животе. Сада је решен да се врати и да се буди са погледом на метохијску равницу и даље на Проклетије.

Фото ГрачаницаОнлајн

Повратници у Љубожде желе да спавају у објекту некадашње школе у селу, све док им се не обнове куће. Школа је руинирана и неусловна, али њихова је. Почистиће, вредни су то људи. Читав живот су радили и кућили се. Не боје се, кажу, па никоме ништа нису урадили, што би се бојали?!

На путу, поред старог српског сеоског гробља, Шериф и Милутин, Албанац и Србин, разговарају. Познају се преко 40 година, питају се за здравље. Присећају се како је некада било, час причају на албанском, час на српском.

“Некада смо живели супер. Сада како ће да буде, ђаво зна. Свуда је сиромаштво, а и политика се меша. Није се некада знало ко је Србин, а ко је Албанац”, каже Марај Шериф, показујући где је редовно пио кафу са комшијом Милутином и како се снабдевао једино у Милутиновој продавници.

“Не Бога ми, није било разлике, сви смо се слагали”, додаје Милутин.

“Зашто треба некоме да смета што се комшије Срби враћају? Они долазе на своје имање, а не на моје. Нити сметам ја њему, нити он мени”, наставља Шериф.

Слажемо се са Шерифом. Још када би сви на Косову тако размишљали.

Повратнике у Љубожду су дочекали и војници словеначког КФОР-а и Косовска полиција. Питамо се, зар мора неко да их чува у рођеној кући и на сопственом имању, на земљи на којој су рођени, на којој су рођени њихови очеви, дедови и ко зна колико генерација пре?

Сигурност људи је најважнија, каже министар за повратак и заједнице, Далибор Јевтић, додајући да је добро да полиција и КФОР буду ту. Повратници се надају да неће бити потребе за интервенцијом безбедносних снага, да је време мржње прошло. Ништа они неће туђе, вратили се кући и наставиће тамо где су стали. Чекају их њиве и ливаде, већ осамнаест година се питају зашто их нема.

Први захтев за колективни повратак, Љубождани су поднели још 2009. године.

Фото ГрачаницаОнлајн

“Од тада смо долазили једном или двапут годишње на састанак, али никада ништа није предузето. Сада смо дошли са торбама на наше огњиште, ваљда ћемо успети да заложимо ватру и да се угрејемо. Страха немамо, а комшије које су хтеле, дошле су и пизивани смо на кафу, чак су нам и честитали што смо решили да дођемо”, каже Жарко Зарић, који годинама предводи Србе који желе да се врате у село Љубожде.

Жаркова комшиница Драгослава Николић каже да је Љубожде напустила 1999. године, са супругом и четворо деце. Сада јој је посебно тешко јер јој је муж умро, не дочекавши да се врати у своју кућу, која је до душе срушена до темеља.

“Кроз наш плац су направили и пут”, додаје Драгослава, решена ипак да испуни жељу свог покојног мужа и да се врати на имање које су заједно стекли.

Министар за повратак и заједнице, Далибор Јевтић, каже да су повратници у село Љубожде пример упорности и жеље за повратком. Нису више желели да чекају, расути по градовима централне Србије и одлучили су да дођу у родно село, макар на ледину. Зато ће приоритет Министартсва за повратак бити изградња кућа за њих, иако то није било предвиђено планом повратка за 2017. годину. Комплетну изградњу кућа у селу Љубожде, финансираће Министарство за заједнице и повратак.

Фото ГрачаницаОнлајн

“Оно што смо прво договорили, јесте да обезбедимо минималне услове, да би они могли ових дана да бораве у једном објекту који ћемо ми адаптирати. Већ сам дао налог да се одмах крене у процедуру решавања питања папиролошке документације, како бисмо кренули у обнову и изградњу кућа за 13 породица које ће се вратити у село Љубожде. Министартсво за заједнице и повратак ће бити ту да овим људима на разтличите начине помогне како се њихова упорност да се врате кућама не би смањила и да се не смањи њихова жеља за повратком. Ми ћемо се потрудити да свих 13 породица што пре добије кров над главом, да што пре добије своје обновљене или новоизграђене куће и даће Бог да и ми са њима у тим кућама наздравимо и попијемо кафу. Желим да се захвалим и општини Исток која је изразила спремност да пружи сву потребну подршку. Ми ћемо изградњу ових кућа заједно радити са канцеларијом Европске уније и са организацијом ИОМ”, рекао је министар Јевтић након разговора са повратницима, обећавши сву неопходну помоћ запослених у министарству на чијем је челу.

Док остављамо Љубожде и повратнике, који су са дошли само са једном путном торбом и врећом за спавање, размишљамо о реченици министра Јевтића, да је добио подршку и од градоначелника општине Исток. Зашто ли градоначелник није дошао да дочека своје суграђане, питамо се? Он или неко од његових најближих сарадника?

Надамо се да су раније уговорене обавезе, једини разлог данашњег недоласка градоначелника Истока у Љубожде.

Анђелка Ћуп