Тамо где су Албанци мањина – општина Звечан

Фото ГрачаницаОнлајн: Нови пут према албанским селима у општини Звечан

„Пре рата је било 80 кућа, а сада мање од 30. Одлазе људи због посла“, прича нам осамдесетдвогодишњи Хајрулах Пеци, који у чисто албанском селу Жажa, у општини Звечан, на северу Косова, живи са двојицом синова и њиховим породицама. Ту су и његова два брата са породицама. У ова села ретко ко навраћа, чак ни новинари, а заобилазе их и политичари. Мешттани кажу да се Срби и Албанци у албанским селима слабо мешају. Срби једино навраћају у село Липе где се издају косовска документа.

Идући магистралним путем од Приштине према Звечану, преко Дудиног Крша, на четири километра од Звечана, скрећемо десно за села Липе, Бољетин и Жажу. На скретању са главног пута, путоказ исписан само на албанском, без уобичајених ознака и на српском и нови асфалтни пут, који се пење кривудајући све до манастира Соколица, који се налази на падинама истоименог брда, источно од Звечана.

Улазимо у село Липе, коме су мештани албанске националности после рата на Косову, променили име у Кељменд. У селу нове куће, нова школа и административна зграда, која се некада звала Месна канцеларија. Осим мештана ова три села, у Липе долазе и Срби из Звечана и осталих српских средина, како би извадили косовска документа. Са члановима наше екипе, бивши Липљани, сада Кељмединци, нису баш расположени за разговор. На наше питање како живе, одмахују руком и кажу да је добро, није лоше. Сналази се како ко зна и уме, кажу и одоше.

Фото ГрачаницаОнлајн: Село Липе (Кељменд)

„Шта има да вам кажем, све је речено. За сељака нико не брине“, прича старина од осамдесетак и више година, који неће да се представи, да не брине, каже. Не боји се никога, додаје, али му је доста приче после које се ништа позитивно не догађа.

Манастир Соколица и маузолеј Иси Бољетинцу, један уз други

Настављамо узбрдицом према манастиру Соколица и улазимо у Бољетин, албанско село, из којег се давне 1967. године иселио и последњи Србин. Збијено мало село, са тридесетак кућа, у коме је основна школа, подно самог манастира, који као да стражари и чува своје комшије. Одмах поред манастира, маузолеј Исе Бољетинија (Бољетинца). За Албанце, он је био херој, за Србе, супротно. Преношење његових посмртних остатака у Бољетин, својевремено се одвијало без дозволе општинских власти у Звечану, речено нам је у општинској администрацији. Ипак, нису желели да спрече церемонију, којој су присуствовали и високи челници косовске владе и скупштине, као и Албаније. Маузолеј Исе Бољетинца и манастир Соколица су „прве комшије“, удаљени су двадесетак метара и свако има своје посетиоце. Нема провокација за сада и свако гледа своја посла.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.


Право име Исе Бољетинца (на албанском Бољетини), је Иса Шаља. Рођен је 23. јануара 1864. године у Бољетину, код Звечана, а погинуо 23. јануара 1916. године у Подгорици. На основу историјских извора, био је борац за независност и водећа личност албанског герилског отпора против Турске, Србије и Црне Горе. Године 1878. придружио се Призренској лиги са само 14 година. Иса Бољетини је једно време био почасни гост на двору краља Николе на Цетињу, те је са њим црногорски краљ правио планове о заједничком устанку Малисора у северној Албанији и Албанаца на Косову у пролеће 1911. године. Када су октобра 1912. српска и црногорска војска напале отоманску државу, продирући на Косово, Албанци су се противили заузимању њихових насеља и организовали су добровољачке јединице које су пружале јак отпор. Код Подујева се петнаест хиљада добровољаца, под командом Исе Бољетинца супротставило Трећој српској армији која је наступала према Призрену.
Децембра 1912. године, Иса Бољетини је био један од албанских представника са Косова који нису стигли на време на Скупштину у Валони, на којој је проглашена албанска независност, али је ипак касније био њен члан и практично са својим качацима чинио заметак оружаних снага модерне албанске државе. Током Балканских ратова и Првог светског рата, Бољетинац је предводио албански герилски покрет (качаци) у борби против војски Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, а затим и војски Аустроугарске и Бугарске. У јануару 1916. године су га, заједно са синовима, убиле црногорске власти у Подгорици.
Године 2004. Ибрахим Ругова му је доделио орден хероја Косова.

Место у које новинари и политичари не свраћају

Нови асфалтни пут се прекида на средини Бољетина и настављамо старим асфалтом из „Титовог“ периода и стижемо у село Жажа. Село има најпознатијег мештанина, боксера Џевдета Пеција, некадашњу легенду југословенског и европског бокса. Уствари, већина мештана Жаже су рођаци и носе презиме Пеци.

У селу две трећине напуштених кућа, десетак нових, направљених после рата, у којима такође нико не живи.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

„Пре рата је било 80 кућа, а сада мање од 30. Одлазе људи због посла“, прича нам осамдесетдвогодишњи Хајрулах Пеци, који у Жажи живи са двојицом синова и њиховим породицама. Ту су и његова два брата са породицама.

„Имамо и нову школу, али џабе. Деце је све мање“, наставља Хајрулах, који се бави производњом меда.

„Ова година је била лоша за пчеле, угинуле, а прошле године смо добро прошли. Знам да постоје организације које додељују пчеле, али то се зна за кога је. Мораш имати везу да би добио, али нека, ја сам нашао код једног човека, па ћу да купим“, објашњава нам старина.

„Имамо и плодну земљу, али ко ће да ради? Немамо машине за обраду земље, а млади отишли, како сам вам и рекао“, завршава причу Хајрулах Пеци и распитује се ко смо и одакле смо, јер у село ретко ко дође да пита како се живи. „Ни новинари, а још мање политичари“, каже.

Када смо стигли у село, пре Хајрулаха Пеција, срели смо четири жене са децом како шетају. Желели смо и са њима да попричамо, али смо добили занимљив одговор.

„Нема мужева код куће, дођите када буду ту“, рекла нам је млада жена, од око тридесетак година. Помало чудно али у селу се још увек држи до тога да жене ни о својим проблемима или било чему другом, не смеју да причају без мужева.

Фото ГрачаницаОнлајн: Хајрулах Пеци, село Жажа

Шетали смо даље кроз село, када нам се на српском обратио Ферид Пеци (46), испред нове незавршене куће, са прелепом окућницом окренутом ка југу и осунчаном током читавог дана.

„Идеално место за гајење пчела, али немам чиме да их купим. Конкурисао сам у Министарству пољопривреде у Приштини, делили пчеле, али нисам добио. Нисам дошао на ред од оних који су имали везе и везице“, као за себе, каже Ферид. У Феридовој штали затичемо десет крава и четворо телади. Каже да од тога живи, продаје телад, а млеко нема коме. Нико не долази да откупи млеко. Питамо га да ли се обраћао општини. Каже да није. Имају Албанци представника у Скупштини општине Звечан, али нису видели „аир“, наставља своју причу Ферид, који у Жажи живи са мајком, супругом и четворо деце.

Монахиње из Соколице једина помоћ

Ништа Фериду не би било тешко, нека не добије никада ништа, сналазио се и до сада, али има највећи проблем који може да снађе, како каже, живог човека.

Једна од Феридових кћерки, која има осам година, нити хода, нити говори. Родила се као близнакиња и док друга сестра иде у школу и добро учи, ова је остала у кревету.

„Дијагнозе нема, само су доктори рекли да треба да иде на вежбе. Почели смо да је водимо на вежбе, али пре годину и по дана смо престали. Немамо чиме, немамо пара, треба превоз, а треба да се плате вежбе. Немамо ни пелене да јој купимо. А када бих имала инвалидска колица, барем да је изведем на сунце, да не лежи цео дан у кући. Али немам, из Министартва здравља на Косову нам нису помогли. Обраћали смо се, али ништа“, прича нам Феридова супруга, тридесет седмогодишња Факете. Покушава да нам се осмехне, како доликује када дођу гости, али као да је заборавила да се смеје, па се све мучи док покушава да нас испрати са осмехом.

Фото ГрачаницаОнлајн: Факете Пеци поред болесне кћери

„Једина помоћ коју добијамо, јесте од монахиња манастира Соколица“, наставља Ферид. Напишите то и кажите да сви чују. Хвала им, хвала игуманији Макарији, она нам помаже колико може. Да ли можете да нам помогнете да добијемо упут за Београд, или Ниш, тамо су добри лекари?“, пита нас Ферид, а у очима му туга и нада. И ми се надамо да ће неко од читалаца помоћи Феридовој породици.

Покушавамо да променимо тему, док нас друге две Феридове кћерке и синчић радознало посматрају. Не разумеју шта говоримо, али осећају да смо пријатељи. Једна од девојчица почиње да ме грли, као да ме познаје одавно, иако ме први пут види. Као да би и она питала да ли можемо да помогнемо њеној сестри. Некада новинарство зна страшно да боли. Гутам кнедле и кријем сузе.

Излазимо из куће, тужни. Сада већ плачем, не могу да се суздржим. Не размишљам да ли су то српске или албанске сузе. Моје су и подједнако пеку.

Ферид и Факете се поздрављају са нама. Имају још троје здраве деце, Богу хвала. Нада да ће и болесна кћерка да оздрави увек живи код родитеља, а верују и да им и ми можемо помоћи.

Фото ГрачаницаОнлајн: Породица Ферида Пеција у селу Жажа

Мати Макарија

Игуманија манатира Соколица, мати Макарија, у разговору за наш портал раније, говорила је о животу и опстанку манастира и сестринства у албанском окружењу. Међутим, није желела да каже да помаже сиромашнима, ма које вере они били. То је њена хришћанска дужност, закључујемо.

Када је Макарија, као игуманија са сестринством, године 1991., дошла да службује у овај скромни, али историјски и културолошки изузетно вредан и важан манастир, објекат је био у очајном стању. Али, ипак, најпре је требало успоставити контакт са својим комшијама. Са још једном монахињом, Макарија је посетила сваку комшијску кућу у Бољетину, носећи понуде и поклоне, уз речи:

“Ми смо ваше нове комшије и долазимо да живимо у миру”.

И није било проблема са комшијама, додаје игуманија. Чак су у време најжешћих сукоба, Албанци из суседних села помагали да се манастир штити од напада оних којима је тада сметало све што је српско.

Фото ГрачаницаОнлајн: Манастир Соколица

Манастир Соколица је подигнут у првој половини 14. века, а претпоставља се даје његов ктитор челник Муса, зет кнеза Лазара. Статуа Мајке Божје са малим Христом у наручју, највеће је благо које поседује овај манастир.


После рата поделисмо смо се

На изласку из села Жаже, срећемо путнички комби, који у село долази три пута недељно, а једна мештанка нам рече да у сеоску амбуланту лекар долази једном недељно. Тешко ономе ко се разболи тог дана када нема ни превоза, ни лекара, закључујемо.

Мештани албанских села у општини Звечан кажу да ретко одлазе у своје општинско место. Углавном за послом и у куповину иду у Јужну Митровицу.

„Још се памти рат“, каже педесетогодишњи мештанин, кога срећемо на излазу из села, који не би да се представи и наставља: „Нема страха, али шта знам, тако је почело после рата. Свако на своју страну, Албанци овамо, Срби тамо. Некада није било тако, али ето. Поделисмо се“.

Искрено речено, и ми смо се по мало бојали, долазећи први пут у планинска села насељена Албанцима у општини Звечан. Страх је био неоснован, уверили смо се, али из села одлазимо тужни због Феридове кћерке и наше немоћи да помогнемо на лицу места, поносни због добродушности и човекољубља монахиња манастира Соколица, али и забринути за будућност косовског села и сељака.


Албанци са севера

Мало је познато да Албанци живе у све четири општине са српском већином на северу Косова: Северна Митровица, Звечан, Лепосавић и Зубин Поток. Не зна се тачан број, јер је Косовски статистички завод објавио резултате пописа 2011. године без четири северне косовске општине.

Албанци у селима Жажа, Бољетин и Липе (Кељеменд) чине око 4,2% укупног броја становника општине Звечан, којих по проценама општинских званичника има око 17 000. Од 15 одборничких места у локалној скупштини, Албанцима припадају два, која су попунили одборницима из Алијансе за будућност Косова и из Демократске партије Косова. Помоћник градоначелника за заједнице у општини Звечан је такође Албанац из Бољетина, који је одбио да разговара са нашом екипом, уз изговор да је заузет и да не зна када ће имати времена.


(Ова репортажа је део пројекта „Живот на мањински начин“, који је подржала Косовска фондација за отворено друштво из Приштине. Ставови, закључци и препоруке, изречени у репортажи, не изражавају неопходно и ставове Косовске фондације за отворено друштво).


Анђелка Ћуп

Save

Save

Save

Save

Save

Save