Вишња из бараке – Кад судбина ошамари

Фото ГрачаницаОнлајн: Вишња Стаменковић

„Комисија за нестала лица ми је дала неке кости, ко зна чије. Тражила сам да видим лобању, а они су ме питали, зашто? Хтела сам да видим зубе, јер знам зубе свога мужа, имао је карактеристичне…Рекли су и да је све поломљено, тако да ја не верујем да је то мој муж!

„Имала сам само мужа Жарка, који је киднапован 1999. године. Деце нисмо имали“, започиње своју причу Вишња Стаменковић.

Она је у Горњу Брњицу, на имање свога брата, дошла после оружаних сукоба на Косову. Са супругом Жарком је живела у Приштини, али су после повлачења српске војске и полиције, јуна 1999. године, дошли у Девет Југовића.

„Када ми је нестао Жарко, морала сам да одем из Југовића. Преселила сам се у Смедерево. Нисам могла тамо да останем. Мислила сам да ће Жарко да се врати и ето…Скоро осамнаест година тако… Донели су неке кости и рекли ми да су његове“, наставља Вишња, погледа упртог на околне шумарке. Није прихватила кости које су надлежни за проналажење киднапованих прогласили Жарковим, а Жарка мртвим.

Фото ГрачаницаОнлајн: Вишња Стаменковић са супругом Жарком

Њено срце се још увек нада да ће јој се муж вратити, иако разум говори другачије.

„Комисија за нестала лица ми је дала неке кости, ко зна чије. Ја сам желела да видим још нешто, да ме убеде да је то мој муж, осим наводне ДНК. Тражила сам да видим лобању, а они су ме питали, зашто? Хтела сам да видим зубе, јер знам зубе свога мужа, имао је карактеристичне…Рекли су и да је све поломљено, тако да ја не верујем да је то мој муж. Сахранио га његов брат, али ја то не прихватам ни дан- данас“, наставља Вишња, не желећи да каже ко је разговарао са њом и ко је инсистирао да прихвати наводне посмртне остатке свога мужа.

Овде буде мирно, мирно и одједанпут…

У бараци, коју јој је поклонила колегиница из амбуланте, Вишња наставља живот у Горњој Брњици. Каже да живи, како може и како мора. Око бараке чуваркућа, цвеће које ретко која кућа на Косову нема. Божур и чуваркућа, симболи породице, симболи опстанка и среће српског дома, који је Вишњи неко разорио. Да ли ће се икада сазнати, ко? Када би се сазнало ко је Жарка, мирног и вредног, отео док се враћао са посла, у насељу Врањевац, где је по Вишњиним речима последњи пут виђен, можда би јој било лакше. Да преболи не може никада, али барем да истина и правда помогну да се бол смањи.

Фото ГрачаницаОнлајн

Показује нам свој „дом“. У бараци, као у „апотеци“. Уредно и сређено. Просто да се човек запита, зар може овако да изгледа дванаестак квадрата? На зидовима Жаркове слике, икона крсне славе. Вишња нас позива да снимимо њеног Жарка. Не плаче, одавно су сузе пресушиле. Благо се осмехује, као да се нада да је супруг види и да ће га својим осмехом дозвати.

„Нема Жарка, али више нема ни комшија. Одоше Срби, куд ко. Остало још неколико кућа у селу. Стално се продаје, нико се не враћа, имамо нове комшије и тако да сада живимо са њима. Овде нас има неколико српских породица, иначе село се продало, једна кућа на једну, друга на другу страну“, објашњава Вишња, огорчена и љута на све, и на ове што продају и на ове што купују. Уствари, из Вишњиног благог погледа, и поред оштрих речи, назире се океан туге и страха.

„Како да се не бојим када су ми киднаповали мужа? Овде буде мирно, мирно и одједанпут…А зло се само једном деси. Вала на Косову никада нисте сигурни да можете да живите нормално“, прича Вишња, додајући да се не дружи са комшијама Албанцима. Нажалост, она је једна од оних несрећних српских жена, које више никоме не верују.

„Са комшијама Албанцима не живим никако, зато што ми је супруг киднапован, тако да само када морам да прођем поред њих или нешто, прођем, али комуникацију немам никакву“, наставља сада већ повишеним тоном у гласу . Нажалост, тешко ће прихватити да нису сви Албанци криви за њену несрећу и неизмерну тугу. Када би се открили злочинци, то би већ била друга прича.

Фото ГрачаницаОнлајн: Вишња Стаменковић

„Тренутно нам не праве Албанци проблеме, нема застрашивања, живимо релативно нормално, ето, ја на пример трчим сваког дана само доле до шљивика, јер не смем да идем кроз село…Нисам сигурна да смем да шетам. Шетам знате због здравља, јер сам оперисана од канцера и морам да шетам, али не смем кроз село, него морам да идем петсто метара, па све у круг“, објашњава нам Вишња зашто трчи и зашто то ради само устаљеном стазом.

Горња Брњица се налази на пет километара од Приштине, са десне стране магистралног пута према Подујеву, у подножју узвишења Голак, на Сићевачкој реци. Село је било мешовито и пре оружаних сукоба на Косову, у њему је живело око 700 Срба, док их је данас остало око тридесетак. Основна школа, која се налази у центру села, више не ради, па ученици, који се могу избројати на прсте једне руке, у школу иду у Доњу Брњицу, а средњошколци у Грачаницу. Црква Светих апостола Петра и Павла, која се налази на брду изнад села, по историјским документима, датира из периода пре Косовског боја. Занимљиво је да се један елитни ресторан, чији је власник Албанац, налази на само двадесетак метара од сеоске цркве и гробља.

Фото ГрачаницаОнлајн: Вишња Стаменковић

Ко год је отишао и осетио једном слободу, овде се више не враћа

До Вишње и њеног контејнера, довео нас један од ретких младих Срба који су преостали у Горњој Брњици. Село изгледа чудно. Старе, порушене, запаљене и напуштене српске куће, на оградама српских имања табле са натписом „на продају“, а са друге стране, велелепне виле нових комшија Албанаца. У центру села споменик погинулим борцима Ослободилачке војске Косова, на коме се вијори црвено црна албанска застава. На крају села, са јужне стране, гробље и црква. На српском гробљу много више мртвих него оних који су остли да живе у Горњој Брњици. И сваког дана Срби одлазе. Повратка овде нема.

„Не верујем да ће се ико више вратити овде и да ће икада више нормално да живимо. Ко год је отишао, никада више неће да се врати. У то сам убеђена и сигурна сам. Људи иду где им је лепо. Доста им је овог терора од како смо рођени. Стално смо живели у неком страху. Сећам се и у школу када сам ишла, увек је неко морао да ме прати, а и дан данас је тако, нажалост. Ко год оде, осети слободу и нико неће да се врати“, објашњава ова жена разлоге одласка Срба, онако како их она види.

Фото ГрачаницаОнлајн: Вишња Стаменковић

Слушајући њену „тешку“ животну причу човек помисли да је јача од челика, а после сазнања да је поред све муке, оперисана и од карцинома, не знамо шта да је више питамо. Рат, расељеништво, отмица мужа, повратак на Косово, живот у бараци и на крају тешка болест. Зашто?

Вишња мисли да је све изазвано стресом и тугом. Не знамо, не поричемо и не потврђујемо, само се питамо зашто? Зашто све на крхка и нејака Вишњина плећа? Судбина, каже она, заборављајући малопређашњу љутњу, опет уз благи осмех. Захваљује се доктору Васићу из Грачанице, који ју је оперисао и спасио јој живот.

Посматрајући је чинило нам се да полако губи наду у светлију будућност, у боље сутра. Она нам то и потврђује.

„Будућност не видим никако. Како? Како да видим своју будућност? Оболела сам од канцера, имала сам операције, хемотерапије, зрачне терапије,“

И таман када сам почела да тражим бар неку реч утехе за жену која је навикла само на тугу и јад, на муку и несрећу, тргоше ме њене речи: „Сада сам хвала Богу добро“.

Шта можемо да кажемо више? Дивимо се њеној храбрости и вољи, јер и поред толике туге и несреће, патње и беса, живи крајичком ока гледајући ка будућности.

Фото ГрачаницаОнлајн: Вишња Стаменковић

Поздрављамо се са Вишњом, која је сада већ помало љута на себе јер је у причи, сметнула с ума да нас угости како доликује домаћинској кући. Отишли смо, каже, без кафе, а да је Жарко ту, сада би је укорио што је дозволила да јој гости из куће непослужени оду.


Вишња Стаменковић живи у контејнеру у селу Горња Брњица, у општини Приштина. Каже да се за смештај није обраћала општини Приштина. Члан је Удружења несталих и киднапованих Срба и када има неки проблем, пожали се руководству удружења и изјада својим колегинацама, које имају сличну судбибу. Није задовољна ни радом Комисије за нестала лица Владе Србије. Напомиње да јој Пошта Србије, у којој је њен киднаповани муж радио 24 године, од дана његовог нестанка, није исплатила ни динара. Жарко Стаменковић, рођен је 1960., а киднапован 22. јуна 1999. године, по подацима породице, у приштинском насељу Врањевац, на путу од Приштине, према селу Девет Југовића.


Анђелка Ћуп

Save