Ko preživi, pričaće

Čudni su putevi gospodnji, još čudniji putevi poslanički. Kad od izdajnika srpskog naroda i interesa, odjednom postaneš legitimni predstavnik istog.

Opet divljaci divljaju

Prođoše predsednički srpski izbori. Niste na našem portalu videli nijednu jedinu vest o tome. Pitate se, zašto? Zato što se ubrajam u onu kategoriju ljudu, koji posle toliko izbora, više nemaju želudac za komentare za i protiv, a koji su uostalom skoro uvek bez argumenata, samo da se što sočinije vređa i psuje onaj drugi. Nama na Kosovu je zaista dosta svađa, i Albancima i Srbima i ostalima, kako zovu sve koji nisu jedni ili drugi. Taj izraz “ostali”, za mene je diskriminacija, ali ko mene pita šta ja mislim.

A diskriminacija se takođe zove i kada vam neko ne dozvoljava da živite u svojoj kući. Ustvari, to je i gore od diskriminacije i ne znam koji termin da upotrebim za one koji su protestovali protiv toga da se trinaestoro meštana sela Ljubožde kod Istoka, vrate u svoje kuće. Pa Ljuboždani i nemaju kuće u koje bi se vratili. Sve im je srušeno i zapaljeno. Došli su na ledinu, da počnu da se kuće od nule i umesto da im pomognu, oni koji su im uzurpirali imanja, još i protestuju. Došli ljudi na svoje i ne traže tuđe, a izašla je grupa “divljaka” da ih u tome spreči.

Piše: Anđelka Ćup

Možda se nekome ne sviđa izraz “divljaci”, ali ja ne znam kako da ih nazovem drugačije, jer sam svojim očima videla kako u jednoj od samo tri neporušene kuće i Ljuboždi, komšija u srpskoj kući drži bale sena i slamu. Treba li komentar? Treba li komentar i što je dvojici Srba u istoj opštini Istok zapaljen građevinski materijal, baš na dan kada su planirali da počnu izgradnju svojih kuća? I kako se zove taj koji pali ili kamenuje školu u selu Rabovce, ma koje vere i nacije bio? Ako ga policija ne otkrije, za mene, koju nema ko i nema odakle da smeni, onda se taj zove „divljak“. Ponavljam, to je divljak, ali ne onaj sa manjkom društvene svesti, odgovornosti, prosvećenosti i obrazovanja, naprotiv. On je divljak sa prisustvom svega napred pobrojanog, sa sve kulminirajućom mržnjom prema onome što nije njegovo i nad čime nema ili nikada neće imati vlast, sve dok mu se to ne proda, potpiše ili pokloni.

Nekako s proleća kad olista Srpska lista

Zašto sam rekla da mene nema ko i odakle da smeni? Pa kada sam spomenula reč “divljaci”, sigurno se sećate Aleksandra Jablanovića, jednog od dvojice braće Jablanović koji se bavi politikom. Onaj drugi brat se bavio nečim drugim, ali nije on sada važan. Elem, Aleksandar Jablanović, morade da ode sa mesta ministra za zajednice i povratak u Vladi Kosova, jer je nazvao divljacima one koji su sprečili da Srbi iz Đakovice nalože Badnjak ispred svoje crkve, u svom gradu. Jablanović je tada optužen, sećate se, da je uvredio majke poginulih Đakovčana i šta se desilo? Drug iz vojske njegovog tate Dragana, kosovski premijer Isa Mustafa, nije imao drugo rešenje nego da ga smeni. Tada, mladi Jablanović političar predade i rukovođenje Srpskom listom, na čijem je čelu bio, svom tada partijskom drugu i prijatelju, Slavku Simiću i ode da bude državni sekretar u Ministarstvu za rad, ali Republike Srbije, kod svog partijskog šefa, takođe Ace, ali Vulina. I tamo se kratko zadržao, jer mu rođenog brata, za koga ne znam čime se bavi, uhapsiše u službenom vozilu. Nije pomoglo ni to što, po Jablanovićevim rečima, on nije u dobrim odnosima sa bratom i što kao i ja, ne zna čime mu se brat bavi. Morao je ipak da podnese ostavku.

Znam da vam je ovaj uvod predug, ali samo vas podsećam, zbog onoga što nailazi. Nime, pre dva-tri dana jedna vest, koju je našoj redakciji potvrdio i Aco Jablanović, kao grom iz vedra neba pogodi mnoge lokalne političare, vrle nam Srpske liste. Vest glasi: na čelo Srpske liste, vratio se stari, novi predsednik, Aleksandar Jablanović. Prvog dana, “svi junaci nikom ponikoše i u crnu zemlju pogledaše”, jer ukupan skor komentara njegovih kolega koji su za, ili protiv, beše nula.

Ali sutradan poče rat, kao i pre nekoliko meseci. Ko može da zaboravi prepucavanje između Srba, onih kosovskih, kako neko voli da ih naziva. Za mene su Srbi, Srbi i ne delim ih geografski, to vam je poznato, pa ćemo i ove političare Srbe, zvati Srbi sa Kosova. Koliko će da ostanu na Kosovu, to već ne znamo. Ako im se ukaže neko radno mesto u Beogradu, kao eks ministru Mariću, mi “obični Srbi sa Kosova”, bićemo uskraćeni za još po nekog intelektualca.

Ovde kao da sam negde pogrešila u terminu, ali nema veze, idemo dalje. Za ove „institucionalne Srbe“ ne mogu da kažem da su i iz Metohije, jer u institucijama u koje su ušli, reč Metohija je za većinsku zajednicu, provokacija. Uzgred, napraviću malu digresiju, jer moram ovo da vam kažem. Pitala sam mnoge komšije, zašto je Metohija za njih provokacija? Nisu znali da mi objasne, ali mogu da pretpostavim. Ipak, pošto nisam analitičar i ekspert, kao pojedine moje kolege, zadržaću svoje mišljenje za sebe. Samo zbog vas, dragi čitaoci, nagovestiću… Možda to ima neke veze sa tim što je Metohija nastala od reči metoh, što znači crkveno imanje?

No, vratimo se mi novom starom šefu Srpske liste. Kada je odlazio, rekoh već, Aleksandar Jablanović je ovlašćenje da vodi Srpsku listu, dao svom najboljem drugu, Slavku Simiću. Sada se Jablanović nešto naljutio. Da li zbog toga što se pre nekoliko meseci, dok je “Srpska” bila zamrznuta, predsednik Simić vraćao u kosovske institucije, onako zamrznut ili što je kasnije prešao u Srpsku naprednu stranku, aktuelnog srpskog premijera, predsednika i šta sve nije, Aleksandra Vučića, ne znam.

Nisam sigurna ni da je Simić zaista pojačao redove Srpske napredne stranke. Prateći prethodne primere kolektivnog kretanja ljudi, a da se to ne naziva ni migracija ni pogrom, ali ni opsena glasača i simpatizera prema SNS stranci, Simić je lako mogao da postane njen član. Drugo, možda Aco želi da ministarka lokalne samouprave ostane njegova još uvek partijska drugarica, Mirjana Jevtić, koja je dala ostavku, ali je kosovski premijer nije prihatio? A možda Jablanović takođe želi da na mestu zamenika ministra za rad, ostane partijski drug, njegovog druga Slobodana Petrovića, čuveni Boban Stanković? Pitate se, po čemu je čuven Stanković? Pa bio je ministar za povratak i zajednice u Vladi Kosova, pa je podneo ostavku zbog, kako su tada pisali mediji, zloupotrebe službenog položaja. A i skoro je imao neku tuču, sećate se? Ali ako mi dozvolite da mislim, ni Jevtićeva ni Stanković nisu mnogo važni. Izgleda da je Slavku palo napamet da smeni i samog Petrovića sa jedne od funkcija. To je mnogo važnije, a važno je i ko li će nov da sedne ispod žute kosovske državne zastave u ta dva ministarstva? Važno je naravno samo za one „institucionalne Srbe“ sa Kosova, a za one malopre spomenute obične Srbe sa Kosova, ovoga puta i Metohije, neće, kao i do sada da bude nikakvih promena.

Što ja volim pozorište, ali ne u svojoj kući!

Elem, na vest da se Jablanović vraća na čelo sada odmrznute Srpske liste, među prvima je javno reagovao zamenik kosovskog premijera Branimir Stojanović. On, uz tvrdnju da je Srpska lista jedinstvena, izjavi za nacionalnu srpsku televiziju da Jablanović nije šef, iliti predsednik Srpske liste. Spomenu Stojanović i nekih 300 000 evra, koje dobija ta lista i da je taj novac razlog Jablanovićeve želje da bude na kormilu srpskih političara sa Kosova. Nisam baš najbolje razumela, da li sada Jablanović može da uzme te pare i da ih rasporedi kako želi? A nešto se pitam, kome li su ranije te pare dodeljivane, ako je to neki godišnji budžet Srpske liste i ko je o tome odlučivao? Niko nam nikada nije o tome pričao, nije ni mlađani Stojanović, a trebalo je. Meni to liči na informaciju od javnog značaja, a vama? Ako mi opet dozvolite da mislim, imam predlog, iako me niko nije pitao, kako bi se racionalno utrošile te pare. Uostalom, sloboda govora mi je zagarantovana i ipak predlažem da se taj novac, bez obzira ko bude veliki ili mali vođa, utroši na plate nekoliko dobrih pravnika? Zašto, pitate se? Pa da poslanicima u Skupštini Kosova tumači zakone, koji pored ovih srpskih, prolaze kao da i nisu tu. A mogli bi tim novcem da plate i nekog novinara da ih malo medijski promoviše, da im piše saopštenja, priprema govore, uključi kamere po potrebi, kada im zatreba reklama. Možda su to već uradili, možda nisu, ali meni zaličilo da jesu. Ma nisu… Sada vam sigurno izgleda kao da sam u onom crtanom filmu u kome junak kaže: „ Da li sam to video cica macu, čak i tamo gde je nema?“ Ali i to nije toliko važno. Uostalom, znate vi, dragi moji čitaoci, čije se kamere kada i gde zadese, čije koga snimaju, ko prenosi čije izjave, ko posećuje stranačke proslave, koktele i prijeme. A taj budžet od 300 000 evra i nije nešto. To vam je jedna njiva u Čaglavici, dok su u drugim delovima Kosova mnogo jeftinije, a u Metohiji uzimaju njive i da ne pitaju.

Da se vratimo odmrzavanju Srpske liste. Vratiše se Srbi, koji su i zaboravili zbog čega su bili ljuti, i u skupštinske klupe i u ministarske fotelje. Potpredsednik Skupštine Slobodan Petrović, odmah ode u Nemačku sa kosovskom skupštinskom delegacijom, na sastanak udruženja kosovsko nemačkog prijateljstva ili nekako slično, ali svakako je ta poseta “veoma važna” za Srbe. I koalicioni partneri, partije Hašima Tačija i Ise Mustafe, pojačane opozicijom, u znak dobrodošlice, odmah izglasaše deklaraciju o ukidanju fusnote. Znate, to je ona zvezdica koja je po Briselskom sporazumu trebalo da stoji pored imena Kosovo, jer kako kažu u Srbiji, Kosovo nije država, nego pokrajina, a ovi Srbi, koje sam ja nazivala „institucionalnim“, za onoga ko ne zna, zovu se pokrajinski funkcioneri. Da nije žalosno, bilo bi malo i smešno, ali „što je babi milo, to joj se i snilo“. I mi koji živimo ovde, a ne bavimo se politikom, ponekad se zanesemo, ali nas relanost vrlo brzo probudi.

Vratimo se najnovijem “ratu“ u „jedinstvenoj Srpskoj listi”, dok se vi pitate kako li izgleda kada nije jedinstvena. Iskreno, to ne mogu ni da pretpostavim, a i da mogu, ne bi bilo novinarski i profesionalno. Dakle, Slavko Simić iz Sočanice kod Leposavića, za koga još uvek ne znamo u kojoj je stranci i koliko puta godišnje menja političke strane, sazvao je sastanak, na kome je trebalo zameniti u prethodnom tekstu spomenute, Mirjanu Jevtić i Bobana Stankovića, ali, zamislite, i Slobodana Petrovića. I na taj sastanak nije pozvao aktuelnog potpredsednika Skupštine Kosova, predsednika Samostalne liberalne stranke, pojačane Savezom kosovskih Srba, nekadašnjeg gradonačelnika Gračanice, Bojanom Stojanovićem. Da li je Slavko zaboravio svog doskorašnjeg druga Slobu, ili nije hteo da ga pozove, da li mu je to neko naredio, ne znamo? Ali znam i podsećam i vas, koji imate strpljenja da čitate ovo moje pisanije, da je i Slavko pre nekoliko meseci, kada je bio onaj čuveni prvi rat saopštenjima u Srpskoj, takođe bio smenjen i na njegovo mesto izabran Saša Milosavljević iz Štrpca. Ali Saša ne stiže da šefuje poslaničkim klubom, jer se Slavko brzinom svetlosti preorijentisao i od “izdajnika srpskog naroda”, postao “jedini legitimni predstavnik” istog, kako nam poruči Marko Đurić.

Zbog nepozivanja na sastanak i zbog moguće smene svojih drugarai svoje sopstvene, rasrdi se Petrović Slobodan i kao furija uđe na sastanak, praćen kamerama. I neću da vam pričam šta je rekao Petrović Slavku, šta Slavko njemu, a šta Branimir Stojanović Petroviću. Stojanović nije mogao da se ne umeša, dok su ostali “mudro ćutali” i oštro je upozorio Petrovića, ili da sedne ili da izađe. I padoše tu teške reči. Slavko postade „najveća bruka srpske zajednice“, kako ga je nazvao Slobo, koji je takođe dobio „komplimente“, da odavno radi protiv srpskih interesa. Situacija krajnje neprijatna, samo su moje kolege uživale jer su imale ekskluzivu. Da o tome ne pišem jer sve znate, samo da spomenem kasniju izjavu Slobodana Petrovića, koji reče da Srpska lista, uključujući i njega, nije uradila ništa i da se njeni članovi isključivo bore za lične interese. Bravo za izjavu, ali tu je falio kraj, odnosno nečija ostavka, a po mom skromnom mišljenju, ostavka svih, ako je sve to istina. Ostavke nisu usledile i naravno, “nit’ je bilo, nit’ će biti”.

Posle tog burnog sastanka, na kome su padale teške reči, mediji dobiše saopštenje u kome je Jablanović nazvan “samozvancem”. Još je mnogo toga tu pisalo, ali meni je zapelo za oko, a verujem i vama, da su sada Stojanović i Simić protiv Petrovića, a skoro su Petrović i Simić bili protiv Stojanovića. Ali, to je politika, dragi moji čitaoci. Sada razumete zašto nismo izveštavali ni o srpskim predsedničkim izborima, ni o kampanji.

Sada imam osećaj da ćete nedeljama da čitate saopštenja u kojima se Srbi međusobno optužuju za veleizdaju i takmiče ko je veći Srbin, ako iz Beograda ne dođe “ sitna knjiga”. Iskreno, mene lično baš i ne zanima ko će u koju fotelju i ko će da odlučuje o spomenutih 300 000 evra, ali posebno mi je simpatično što se slikaju pored grba i zastave Republike Kosova, a sami sebe nazivaju pokrajinskim funkcionerima i što su se posvađali baš u zgradi Skupštine Kosova, a sve pozivajući se na interese srpskog naroda. A imali su kafane svojih partijskih drugova, u kojima su mogli da se svađaju do mile volje i niko ne bi video. Ovo što sam malopre rekla da mi je simpatično, to se samo tako kaže. Ima za to u lepom srpskom jeziku reč koja više odgovara, ali neka bude ovaj put simpatično, pod navodnicima.

Najnovija informacija je da sada u Centralnoj izbornoj komisiji postoje dva zahteva za registraciju Srpske liste u političku partiju. Jedan zahtev je podneo Aleksandar Jablanović, a drugi Jablanovićevo političko otkriće, Slavko Simić. Sve to ne bismo znali da se odnekud ne pojavi Nenad Rikalo, Srbin u Centralnoj izbornoj komisiji Kosova.

I da završim sa Srpskom listom. Posle odmrzavanja i deklaracije o ukidanju fusnote, posle dva zahteva za registraciju Srpske liste u političku partiju i početka liberalno – naprednjačkog rata, usledio je još jedan šok. Ovaj put, šok za aktuelnog minstra za zajednice i povratak, Dalibora Jevtića. Isa Mustafa, kosovski piremijer, traži da se Jevtić povuče sa funkcije ili će da ga smeni, jer je jednoj televiziji, koja je registrovana kao nevladina organizacija, dao automobil na korišćenje. Sigurno sada pojedne moje kolege zadovoljno trljaju ruke, jer nije njima bio dodeljen automobil, ali ja zaista ne znam šta da mislim. Ako je ministar Jevtić samo to zgrešio, može ponosno da ode, ali ako se iza toga krije nečija politička igra ili neki njegov veći prekršaj, još jedna sramota, što bi rekao Petrović “za srpsku zajednicu“.

Papir trpi sve. Nije lako ni papiru, jer nikad ne zna kad će ko i u čije ime da presavije tabak.

Naši političari u kosovskim institucijama stalno ponavljaju da bore za naše interese, a ja se pitam, imaju li Srbi, koji se ne bave politikom, a žive na Kosovu i naravno u Metohiji, ikakve interese, osim da prežive? Mislim na nas koji živimo na ovoj teritoriji, koja je za jedne država, za druge pokrajina, a za svetske moćnike meta za potkosurivanje. Mislim na nas koji se po dvadeset godina potucamo po kućama onih koji su dobro unovčili svoju dedovinu i sada srbuju negde iz Beograda ili Niša. Mislim na nas koji nismo u političkim partijama i ne primamo plate iz oba budžeta, onog srpskog i onog kosovskog. Uh, ala postadoh patetična, kao ova saopštenja o kojima sam već pisala, ili ona predizborna obećanja o ukidanju duplih plata, koja smo slušali od mitinga do mitinga kao, oprosti mi Bože, da izgovaraju tropar svecu.

Zato se sada vraćam na druge događaje na Kosovu (i Metohiji). Na inicijativu, ili bolje reći posle naređenja, pretpostavljate već koga, predsednik Kosova Hašim Tači, povukao je iz skupštinske procedure Zakon o vojsci Kosova, sve dok se čuvena Srpska (ako članovi ne podnesu ostavke), ne ubedi da pomogne da se vojska formira kroz promenu Ustava. I pored mog, ne baš visokog mišljenja o onima koji sede u klupama skupštine Kosova, sigurna sam da javno za vojsku Kosova neće da glasa niko od Srba. Ali političari su svuda majstori manipulacije, pa i kod kosovskih Albanaca. Naći će oni način da se vojska formira, samo ako to zaista žele, u to ne sumnjam. A kosovski mentori, veliki tata ili brat, čekaju neki povoljniji momenat, da to odbre. A Srbi na Kosovu? Ma ko njih više išta pita?!

Da Tači ne bi izgubio na ugledu, jer nije uspeo da formira oružane snage, koje verujte mi, već postoje, samo se tako ne zovu, odmah je našao drugu zanimaciju. Zapretio je da će tužiti Srbiju za genocid. Naravno, Tači zna da to ne može da uradi, jer Kosovo nije članica Ujedinjenih nacija, ali je pitko za srednji i niži kosovski stalež i dobro za domaću upotrebu. Nema još liberalizacije viza, pa ljudi gube poverenje u svog nekadašnjeg idola i komandanta, a i približava se početak rada Specijalnog suda za zločine Oslobodilačke vojske Kosova.

Ono što takođe podiže ugled kosovskim albanskim funkcionerima, ali i ovima iz manjinskih zajednica, kako ih zovu, sigurno je i najnoviji izveštaj Svetske banke. Naime, prema njenim podacima, Kosovo je postiglo 3,6 odsto privrednog rasta u 2016. godini i u regionu je na prvom mestu. Za 2017. predviđa se rast od 3,9%, a prema spomenutom izveštaju Kancelarije svetske banke na Kosovu, rast je povećao šanse za zaposlenje i smanjio siromaštvo u tekućoj godini. Gde su oni radili taj izveštaj, ne znam, ali trebalo bi obići sela, u kojima žive i Srbi i Albanci i oni ostali sa početka teksta. Prijavljujem se da ih odvedem u Slivovo, Gornju Brnjicu, Žažu ili Ceranju, u Ljuboždu ili Dragaš.

Vraćam se opet Srbima. Odavno nisam ništa pisala o Srbima na severu Kosova, ako ne računate Simića i Jablanovića. Ne znam ni šta bih pisala o njima, osim da i oni nemaju više čemu da se nadaju. Meni barem tako izgleda, ali pročitah negde vest da su Ministarstvo poljoprivrede i ruralnog razvoja, Ministarstvo za infrastrukturu i Ministarstvo za lokalnu upravu, svi sa Kosova, postigli dogovor sa opštinama na severu o finansiranju nekih poljoprivrednih i infrastrukturnih projekata tokom 2017. godine. U međuvremenu, Evropska Unija je podržala izgradnju Kulturnog centra i zgrade srpskog Univerziteta u Severnoj Mitrovici.

Pametan naš narod je odavno rekao: para vrti gde burgija neće.

Daut preti, a svi ćute

A da li će pare doći do Srba, i na severu i na jugu, kako čujemo, zavisi od volje jednog Dauta sa prezimenom Haradinaj, poslanika Kosovskog parlamenta i brata čuvenijeg Ramuša Haradinaja, uhapšenog u Francuskoj, po poternici Republike Srbije, a na osnovu optužbi za ratne zločine. Za ovo malo Srba što ostadoše na Kosovu i Metohiji, po Dautovim rečima, ostanka nema na ovim prostorima, ukoliko njegov brat bude izručen Srbiji. Da li će nas proterati ili ubiti, nije rekao, ali sam neprijatno iznenađena ćutanjem. Gospodine Tači, premijeru Mustafa, albanski, srpski, bošnjački, turski, romski i ostali poslanici i ministri, sudije, tužioci, zar ovo nije krivično delo? Gospodo iz Evropske unije, Euleksa, Unmika i OEBS-a, koji ste došli da nam pričate o demokratiji i vladavini prava, zašto ćutite?!

Anđelka Ćup