Ко преживи, причаће

Чудни су путеви господњи, још чуднији путеви посланички. Кад од издajника српског народа и интереса, одједном постанеш легитимни представник истог.

Опет дивљаци дивљају

Прођоше председнички српски избори. Нисте на нашем порталу видели ниједну једину вест о томе. Питате се, зашто? Зато што се убрајам у ону категорију људу, који после толико избора, више немају желудац за коментаре за и против, а који су уосталом скоро увек без аргумената, само да се што сочиније вређа и псује онај други. Нама на Косову је заиста доста свађа, и Албанцима и Србима и осталима, како зову све који нису једни или други. Тај израз “остали”, за мене је дискриминација, али ко мене пита шта ја мислим.

А дискриминација се такође зове и када вам неко не дозвољава да живите у својој кући. Уствари, то је и горе од дискриминације и не знам који термин да употребим за оне који су протестовали против тога да се тринаесторо мештана села Љубожде код Истока, врате у своје куће. Па Љубождани и немају куће у које би се вратили. Све им је срушено и запаљено. Дошли су на ледину, да почну да се куће од нуле и уместо да им помогну, они који су им узурпирали имања, још и протестују. Дошли људи на своје и не траже туђе, а изашла је група “дивљака” да их у томе спречи.

Пише: Анђелка Ћуп

Можда се некоме не свиђа израз “дивљаци”, али ја не знам како да их назовем другачије, јер сам својим очима видела како у једној од само три непорушене куће и Љубожди, комшија у српској кући држи бале сена и сламу. Треба ли коментар? Треба ли коментар и што је двојици Срба у истој општини Исток запаљен грађевински материјал, баш на дан када су планирали да почну изградњу својих кућа? И како се зове тај који пали или каменује школу у селу Рабовце, ма које вере и нације био? Ако га полиција не открије, за мене, коју нема ко и нема одакле да смени, онда се тај зове „дивљак“. Понављам, то је дивљак, али не онај са мањком друштвене свести, одговорности, просвећености и образовања, напротив. Он је дивљак са присуством свега напред побројаног, са све кулминирајућом мржњом према ономе што није његово и над чиме нема или никада неће имати власт, све док му се то не прода, потпише или поклони.

Некако с пролећа кад олиста Српска листа

Зашто сам рекла да мене нема ко и одакле да смени? Па када сам споменула реч “дивљаци”, сигурно се сећате Александра Јаблановића, једног од двојице браће Јаблановић који се бави политиком. Онај други брат се бавио нечим другим, али није он сада важан. Елем, Александар Јаблановић, мораде да оде са места министра за заједнице и повратак у Влади Косова, јер је назвао дивљацима оне који су спречили да Срби из Ђаковице наложе Бадњак испред своје цркве, у свом граду. Јаблановић је тада оптужен, сећате се, да је увредио мајке погинулих Ђаковчана и шта се десило? Друг из војске његовог тате Драгана, косовски премијер Иса Мустафа, није имао друго решење него да га смени. Тада, млади Јаблановић политичар предаде и руковођење Српском листом, на чијем је челу био, свом тада партијском другу и пријатељу, Славку Симићу и оде да буде државни секретар у Министарству за рад, али Републике Србије, код свог партијског шефа, такође Аце, али Вулина. И тамо се кратко задржао, јер му рођеног брата, за кога не знам чиме се бави, ухапсише у службеном возилу. Није помогло ни то што, по Јаблановићевим речима, он није у добрим односима са братом и што као и ја, не зна чиме му се брат бави. Морао је ипак да поднесе оставку.

Знам да вам је овај увод предуг, али само вас подсећам, због онога што наилази. Ниме, пре два-три дана једна вест, коју је нашој редакцији потврдио и Ацо Јаблановић, као гром из ведра неба погоди многе локалне политичаре, врле нам Српске листе. Вест гласи: на чело Српске листе, вратио се стари, нови председник, Александар Јаблановић. Првог дана, “сви јунаци ником поникоше и у црну земљу погледаше”, јер укупан скор коментара његових колега који су за, или против, беше нула.

Али сутрадан поче рат, као и пре неколико месеци. Ко може да заборави препуцавање између Срба, оних косовских, како неко воли да их назива. За мене су Срби, Срби и не делим их географски, то вам је познато, па ћемо и ове политичаре Србе, звати Срби са Косова. Колико ће да остану на Косову, то већ не знамо. Ако им се укаже неко радно место у Београду, као екс министру Марићу, ми “обични Срби са Косова”, бићемо ускраћени за још по неког интелектуалца.

Овде као да сам негде погрешила у термину, али нема везе, идемо даље. За ове „институционалне Србе“ не могу да кажем да су и из Метохије, јер у институцијама у које су ушли, реч Метохија је за већинску заједницу, провокација. Узгред, направићу малу дигресију, јер морам ово да вам кажем. Питала сам многе комшије, зашто је Метохија за њих провокација? Нису знали да ми објасне, али могу да претпоставим. Ипак, пошто нисам аналитичар и експерт, као поједине моје колеге, задржаћу своје мишљење за себе. Само због вас, драги читаоци, наговестићу… Можда то има неке везе са тим што је Метохија настала од речи метох, што значи црквено имање?

Но, вратимо се ми новом старом шефу Српске листе. Када је одлазио, рекох већ, Александар Јаблановић је овлашћење да води Српску листу, дао свом најбољем другу, Славку Симићу. Сада се Јаблановић нешто наљутио. Да ли због тога што се пре неколико месеци, док је “Српска” била замрзнута, председник Симић враћао у косовске институције, онако замрзнут или што је касније прешао у Српску напредну странку, актуелног српског премијера, председника и шта све није, Александра Вучића, не знам.

Нисам сигурна ни да је Симић заиста појачао редове Српске напредне странке. Пратећи претходне примере колективног кретања људи, а да се то не назива ни миграција ни погром, али ни опсена гласача и симпатизера према СНС странци, Симић је лако могао да постане њен члан. Друго, можда Ацо жели да министарка локалне самоуправе остане његова још увек партијска другарица, Мирјана Јевтић, која је дала оставку, али је косовски премијер није прихатио? А можда Јаблановић такође жели да на месту заменика министра за рад, остане партијски друг, његовог друга Слободана Петровића, чувени Бобан Станковић? Питате се, по чему је чувен Станковић? Па био је министар за повратак и заједнице у Влади Косова, па је поднео оставку због, како су тада писали медији, злоупотребе службеног положаја. А и скоро је имао неку тучу, сећате се? Али ако ми дозволите да мислим, ни Јевтићева ни Станковић нису много важни. Изгледа да је Славку пало напамет да смени и самог Петровића са једне од функција. То је много важније, а важно је и ко ли ће нов да седне испод жуте косовске државне заставе у та два министарства? Важно је наравно само за оне „институционалне Србе“ са Косова, а за оне малопре споменуте обичне Србе са Косова, овога пута и Метохије, неће, као и до сада да буде никаквих промена.

Што ја волим позориште, али не у својој кући!

Елем, на вест да се Јаблановић враћа на чело сада одмрзнуте Српске листе, међу првима је јавно реаговао заменик косовског премијера Бранимир Стојановић. Он, уз тврдњу да је Српска листа јединствена, изјави за националну српску телевизију да Јаблановић није шеф, илити председник Српске листе. Спомену Стојановић и неких 300 000 евра, које добија та листа и да је тај новац разлог Јаблановићеве жеље да буде на кормилу српских политичара са Косова. Нисам баш најбоље разумела, да ли сада Јаблановић може да узме те паре и да их распореди како жели? А нешто се питам, коме ли су раније те паре додељиване, ако је то неки годишњи буџет Српске листе и ко је о томе одлучивао? Нико нам никада није о томе причао, није ни млађани Стојановић, а требало је. Мени то личи на информацију од јавног значаја, а вама? Ако ми опет дозволите да мислим, имам предлог, иако ме нико није питао, како би се рационално утрошиле те паре. Уосталом, слобода говора ми је загарантована и ипак предлажем да се тај новац, без обзира ко буде велики или мали вођа, утроши на плате неколико добрих правника? Зашто, питате се? Па да посланицима у Скупштини Косова тумачи законе, који поред ових српских, пролазе као да и нису ту. А могли би тим новцем да плате и неког новинара да их мало медијски промовише, да им пише саопштења, припрема говоре, укључи камере по потреби, када им затреба реклама. Можда су то већ урадили, можда нису, али мени заличило да јесу. Ма нису… Сада вам сигурно изгледа као да сам у оном цртаном филму у коме јунак каже: „ Да ли сам то видео цица мацу, чак и тамо где је нема?“ Али и то није толико важно. Уосталом, знате ви, драги моји читаоци, чије се камере када и где задесе, чије кога снимају, ко преноси чије изјаве, ко посећује страначке прославе, коктеле и пријеме. А тај буџет од 300 000 евра и није нешто. То вам је једна њива у Чаглавици, док су у другим деловима Косова много јефтиније, а у Метохији узимају њиве и да не питају.

Да се вратимо одмрзавању Српске листе. Вратише се Срби, који су и заборавили због чега су били љути, и у скупштинске клупе и у министарске фотеље. Потпредседник Скупштине Слободан Петровић, одмах оде у Немачку са косовском скупштинском делегацијом, на састанак удружења косовско немачког пријатељства или некако слично, али свакако је та посета “веома важна” за Србе. И коалициони партнери, партије Хашима Тачија и Исе Мустафе, појачане опозицијом, у знак добродошлице, одмах изгласаше декларацију о укидању фусноте. Знате, то је она звездица која је по Бриселском споразуму требало да стоји поред имена Косово, јер како кажу у Србији, Косово није држава, него покрајина, а ови Срби, које сам ја називала „институционалним“, за онога ко не зна, зову се покрајински функционери. Да није жалосно, било би мало и смешно, али „што је баби мило, то јој се и снило“. И ми који живимо овде, а не бавимо се политиком, понекад се занесемо, али нас реланост врло брзо пробуди.

Вратимо се најновијем “рату“ у „јединственој Српској листи”, док се ви питате како ли изгледа када није јединствена. Искрено, то не могу ни да претпоставим, а и да могу, не би било новинарски и професионално. Дакле, Славко Симић из Сочанице код Лепосавића, за кога још увек не знамо у којој је странци и колико пута годишње мења политичке стране, сазвао је састанак, на коме је требало заменити у претходном тексту споменуте, Мирјану Јевтић и Бобана Станковића, али, замислите, и Слободана Петровића. И на тај састанак није позвао актуелног потпредседника Скупштине Косова, председника Самосталне либералне странке, појачане Савезом косовских Срба, некадашњег градоначелника Грачанице, Бојаном Стојановићем. Да ли је Славко заборавио свог доскорашњег друга Слобу, или није хтео да га позове, да ли му је то неко наредио, не знамо? Али знам и подсећам и вас, који имате стрпљења да читате ово моје писаније, да је и Славко пре неколико месеци, када је био онај чувени први рат саопштењима у Српској, такође био смењен и на његово место изабран Саша Милосављевић из Штрпца. Али Саша не стиже да шефује посланичким клубом, јер се Славко брзином светлости преоријентисао и од “издајника српског народа”, постао “једини легитимни представник” истог, како нам поручи Марко Ђурић.

Због непозивања на састанак и због могуће смене својих другараи своје сопствене, расрди се Петровић Слободан и као фурија уђе на састанак, праћен камерама. И нећу да вам причам шта је рекао Петровић Славку, шта Славко њему, а шта Бранимир Стојановић Петровићу. Стојановић није могао да се не умеша, док су остали “мудро ћутали” и оштро је упозорио Петровића, или да седне или да изађе. И падоше ту тешке речи. Славко постаде „највећа брука српске заједнице“, како га је назвао Слобо, који је такође добио „комплименте“, да одавно ради против српских интереса. Ситуација крајње непријатна, само су моје колеге уживале јер су имале ексклузиву. Да о томе не пишем јер све знате, само да споменем каснију изјаву Слободана Петровића, који рече да Српска листа, укључујући и њега, није урадила ништа и да се њени чланови искључиво боре за личне интересе. Браво за изјаву, али ту је фалио крај, односно нечија оставка, а по мом скромном мишљењу, оставка свих, ако је све то истина. Оставке нису уследиле и наравно, “нит’ је било, нит’ ће бити”.

После тог бурног састанка, на коме су падале тешке речи, медији добише саопштење у коме је Јаблановић назван “самозванцем”. Још је много тога ту писало, али мени је запело за око, а верујем и вама, да су сада Стојановић и Симић против Петровића, а скоро су Петровић и Симић били против Стојановића. Али, то је политика, драги моји читаоци. Сада разумете зашто нисмо извештавали ни о српским председничким изборима, ни о кампањи.

Сада имам осећај да ћете недељама да читате саопштења у којима се Срби међусобно оптужују за велеиздају и такмиче ко је већи Србин, ако из Београда не дође “ ситна књига”. Искрено, мене лично баш и не занима ко ће у коју фотељу и ко ће да одлучује о споменутих 300 000 евра, али посебно ми је симпатично што се сликају поред грба и заставе Републике Косова, а сами себе називају покрајинским функционерима и што су се посвађали баш у згради Скупштине Косова, а све позивајући се на интересе српског народа. А имали су кафане својих партијских другова, у којима су могли да се свађају до миле воље и нико не би видео. Ово што сам малопре рекла да ми је симпатично, то се само тако каже. Има за то у лепом српском језику реч која више одговара, али нека буде овај пут симпатично, под наводницима.

Најновија информација је да сада у Централној изборној комисији постоје два захтева за регистрацију Српске листе у политичку партију. Један захтев је поднео Александар Јаблановић, а други Јаблановићево политичко откриће, Славко Симић. Све то не бисмо знали да се однекуд не појави Ненад Рикало, Србин у Централној изборној комисији Косова.

И да завршим са Српском листом. После одмрзавања и декларације о укидању фусноте, после два захтева за регистрацију Српске листе у политичку партију и почетка либерално – напредњачког рата, уследио је још један шок. Овај пут, шок за актуелног минстра за заједнице и повратак, Далибора Јевтића. Иса Мустафа, косовски пиремијер, тражи да се Јевтић повуче са функције или ће да га смени, јер је једној телевизији, која је регистрована као невладина организација, дао аутомобил на коришћење. Сигурно сада поједне моје колеге задовољно трљају руке, јер није њима био додељен аутомобил, али ја заиста не знам шта да мислим. Ако је министар Јевтић само то згрешио, може поносно да оде, али ако се иза тога крије нечија политичка игра или неки његов већи прекршај, још једна срамота, што би рекао Петровић “за српску заједницу“.

Папир трпи све. Није лако ни папиру, јер никад не зна кад ће ко и у чије име да пресавије табак.

Наши политичари у косовским институцијама стално понављају да боре за наше интересе, а ја се питам, имају ли Срби, који се не баве политиком, а живе на Косову и наравно у Метохији, икакве интересе, осим да преживе? Мислим на нас који живимо на овој територији, која је за једне држава, за друге покрајина, а за светске моћнике мета за поткосуривање. Мислим на нас који се по двадесет година потуцамо по кућама оних који су добро уновчили своју дедовину и сада србују негде из Београда или Ниша. Мислим на нас који нисмо у политичким партијама и не примамо плате из оба буџета, оног српског и оног косовског. Ух, ала постадох патетична, као ова саопштења о којима сам већ писала, или она предизборна обећања о укидању дуплих плата, која смо слушали од митинга до митинга као, опрости ми Боже, да изговарају тропар свецу.

Зато се сада враћам на друге догађаје на Косову (и Метохији). На иницијативу, или боље рећи после наређења, претпостављате већ кога, председник Косова Хашим Тачи, повукао је из скупштинске процедуре Закон о војсци Косова, све док се чувена Српска (ако чланови не поднесу оставке), не убеди да помогне да се војска формира кроз промену Устава. И поред мог, не баш високог мишљења о онима који седе у клупама скупштине Косова, сигурна сам да јавно за војску Косова неће да гласа нико од Срба. Али политичари су свуда мајстори манипулације, па и код косовских Албанаца. Наћи ће они начин да се војска формира, само ако то заиста желе, у то не сумњам. А косовски ментори, велики тата или брат, чекају неки повољнији моменат, да то одбре. А Срби на Косову? Ма ко њих више ишта пита?!

Да Тачи не би изгубио на угледу, јер није успео да формира оружане снаге, које верујте ми, већ постоје, само се тако не зову, одмах је нашао другу занимацију. Запретио је да ће тужити Србију за геноцид. Наравно, Тачи зна да то не може да уради, јер Косово није чланица Уједињених нација, али је питко за средњи и нижи косовски сталеж и добро за домаћу употребу. Нема још либерализације виза, па људи губе поверење у свог некадашњег идола и команданта, а и приближава се почетак рада Специјалног суда за злочине Ослободилачке војске Косова.

Оно што такође подиже углед косовским албанским функционерима, али и овима из мањинских заједница, како их зову, сигурно је и најновији извештај Светске банке. Наиме, према њеним подацима, Косово је постигло 3,6 одсто привредног раста у 2016. години и у региону је на првом месту. За 2017. предвиђа се раст од 3,9%, а према споменутом извештају Канцеларије светске банке на Косову, раст је повећао шансе за запослење и смањио сиромаштво у текућој години. Где су они радили тај извештај, не знам, али требало би обићи села, у којима живе и Срби и Албанци и они остали са почетка текста. Пријављујем се да их одведем у Сливово, Горњу Брњицу, Жажу или Церању, у Љубожду или Драгаш.

Враћам се опет Србима. Одавно нисам ништа писала о Србима на северу Косова, ако не рачунате Симића и Јаблановића. Не знам ни шта бих писала о њима, осим да и они немају више чему да се надају. Мени барем тако изгледа, али прочитах негде вест да су Министарство пољопривреде и руралног развоја, Министарство за инфраструктуру и Министарство за локалну управу, сви са Косова, постигли договор са општинама на северу о финансирању неких пољопривредних и инфраструктурних пројеката током 2017. године. У међувремену, Европска Унија је подржала изградњу Културног центра и зграде српског Универзитета у Северној Митровици.

Паметан наш народ је одавно рекао: пара врти где бургија неће.

Даут прети, а сви ћуте

А да ли ће паре доћи до Срба, и на северу и на југу, како чујемо, зависи од воље једног Даута са презименом Харадинај, посланика Косовског парламента и брата чувенијег Рамуша Харадинаја, ухапшеног у Француској, по потерници Републике Србије, а на основу оптужби за ратне злочине. За ово мало Срба што остадоше на Косову и Метохији, по Даутовим речима, останка нема на овим просторима, уколико његов брат буде изручен Србији. Да ли ће нас протерати или убити, није рекао, али сам непријатно изненађена ћутањем. Господине Тачи, премијеру Мустафа, албански, српски, бошњачки, турски, ромски и остали посланици и министри, судије, тужиоци, зар ово није кривично дело? Господо из Европске уније, Еулекса, Унмика и ОЕБС-a, који сте дошли да нам причате о демократији и владавини права, зашто ћутите?!

Анђелка Ћуп