Албанска села у општини Лепосавић: Нит’ на небу, нит’ на земљи, ни северно, ни јужно

Фото ГрачаницаОнлајн: Село Кошутово

„Пишите како су нас сви заборавили, и централне и локалне власти. И Бог нас је заборавио. Само мафијаши и политичари на Косову добро пролазе. Са јeдне стране север, са друге југ, а ми смо негде на средини и не знамо коме припадамо.“

На северу Косова, у већински српској општини Лепосавић, у три села живе Албанци. Пре оружаних сукоба на Косову, по подацима Завода за статистику Републике Србије, било их је око 600, док је ОЕБС, 2010. године проценио да Албанаца у општини Лепосавић има око 300. По подацима Статистичког завода Косова, у три села лепосавићке општине има око 150 Албанаца. По нашим проценима и на основу изјава мештана, у априлу, 2017. године, у селима Кошутово, Шаљска Бистрица и Церања, има око шездесеторо људи и још толико који викендом долазе у своје куће из Јужне Митровице, где су се већином преселили. Мештани кажу да тренутно, Албанци живе у још осам кућа у Кошутову, а у Шаљској Бистрици и Церањи само још по 11 кућа нису напуштене.

„Политичари кад год им одговара праве проблем“

„И Срби и Албанци раде за ђавола, а не за себе. И осамнаест година после рата, бољег живота нема на Косову, посебно за сељака“, започиње своју причу четрдесетседмогодишњи Есет Муса, када смо га питали како живе Албанци у општини Лепосавић. Есета смо нашли на заравни Равна Гора, где ради као чувар антена и резервоара за воду, изнад села Кошутово, Шаљска Бистрица и Церања. Антене су поставили војници КФОР-а, одмах после ратних сукоба на Косову, док им је ту била база, а они су изградили и резервоар за воду за ова три села у општини Лепосавић, настањена Албанцима.

Фото ГрачаницаОнлајн: Есет Муса

„У Лепосавић не идем, некако се не осећам добро. Али опет, кад размислим, не видим ја међунационалне проблеме сада. Обични људи живе добро, али политичари праве проблем кад им одговра, а проблем је и мафија које има и код Срба и код Албанаца и они добро сарађују. Ја мислим да сви који су учествовали у рату, на било чијој страни, не би требало да се баве политиком, али ми смо криви што дајемо истима глас већ 18 година“, наставља Есет, иако га то нисмо питали. Изненађен је што смо Срби и што се интересујемо како живе Албанци. „То се некако прекинуло, чини ми се и свако се занима за своје“. Уверавамо га да није тако и да смо дошли како бисмо о њиховим проблемима упознали оне који могу да их реше. Есет нас помало неповерљиво посматра, али ипак пристаје да нам покаже прелепу околину, коју нажалост све мање људи обилази.

Равна Гора се налази на преко 850 метара надморске висине, и као кров је над полунапуштеним албанским селима у општини Лепосавић. Од заравни, преко реке Бистрице, брдо Оштрокопље, а у даљини планине Бајгора и Градац, са друге стране Рогозна. По која напуштена кућа се назире кроз још неолистану шуму, српска или албанска, неважно. Људи је све мање.

Долазећи на Раву Гору, прошли смо кроз Кошутово, до кога доводи нови асфалтни пут. На скретању са магистралног пута Митровица- Лепосавић, на петнаестак километара пре самог Лепосавића, нема уобичајеног путоказа. Ништа не пише, али се сналазимо. Са леве стране кривадуавог пута брдо, а са десне дубоки кањон реке Бистрице. Ретко ко долази на овај крај, али и ако се одлучите, савет је да пажљиво возите.

„На Косову само политичари и мафијаши добро пролазе“

На уласку у Кошутово, десетак новоизграђених кућа, у којима нико не живи и велика нова бела зграда, у којој би требало да се сместе амбуланта и административна канцеларија. Мештани кажу да је зграда завршена пре годину дана, али није усељена. Зашто, они не знају, а и не занима их много. Ионако планирају да оду.

Фото ГрачаницаОнлајн: Село Кошутово

„Нема живота у овим брдима. До Нове године, овде неће ни да буде више људи“, каже нам један мештанин, не желећи више ни о чему да прича. Наслоњен на дрво, пажљиво слуша због чега смо дошли и по који пут климне главом.

Док посматрамо крајолик, прилазе нам још четворица мештана Кошутова. Једва су чекали, кажу, камеру, како би рекли све што им је на срцу. Питају нас да ли хоћемо да објавимо све што кажу? Обећавамо.

„Пишите како су нас сви заборавили. И Бог нас је заборавио. Само мафијаши и политичари на Косову добро пролазе. За поштеног човека и сељака, живота нема. А немамо где да одемо“, дрхтавим гласом прича двадесетседмогодишњи мештанин. Показује нам нове куће, изграђене за људе који овде не живе, док за оне који нису отишли из села, помоћи нема, каже.

И ми примећујемо једну незавршену кућу поред самог пута. После прича мештана, зачудили смо се да неко сада гради у овом селу. Сазнајемо да је кућу пре две године започео Рахим Муса, који има 33 године, ожењен је, а још живи у очевој кући, у Кошутову. Нема где да оде, а у 70 квадрата, осим Рахимове породице, живе још и његови родитељи и шесторица браће. Започео је кућу, али нема пара да је заврши.

„Ишао сам у општину, али не знам српски и жена Албанка, која је преводилац и која је требало да ме одведе код председника, није то хтела да учини. Послала ме је код Ђемшита Бектешија, који нас представља у општини, али њега баш брига. Он брине само за себе и свог брата“, љутито нам прича Рахим, набрајајући колико је пута био код заменика градоначелника за питања заједница у општини Лепосавић.


Фото ГрачаницаОнлајн: Ђемшит Бектеши

Са Ђемшитом Бектешијем, замеником градоначелника за питања заједница смо разговарали у импровизованој канцеларији у Лепосавићу, пошто, како смо сазнали косовска општина Лепосавић нема своје просторије, нити су формирани сви директорати. Бектеши нам је рекао да би и он и градоначелник Јаблановић радо помогли Рахиму Муси, али да нема довољно новца.

„Направили смо десет кућа у Кошутову, у које се нажалост нико није вратио. Сада немамо више новца за изградњу нових кућа. Није тачно да се не интересујем за људе. Идем редовно у ова села и одржавам састанке, али неки од њих не желе да дођу, а после се жале новинарима“, прича нам Бектеши, додајући да од завршетка оружаних сукоба на Косову, па све до 2013. године, у ова села ништа није улагано. Ова општинска администрација, на челу са Драганом Јаблановићем је изградила асфалтни пут до Кошутова, дужине пет километара, уложивши 666 000 евра, као и административну зграду у истом селу, која је коштала 120 000 евра, а реновирана је и школа у Шаљској Бистрици.


Рахим, његов комшија Есет Муса и породица Бехрами из Бистрице, али још тројица мештана из ових села, нису задовољне радом Ђемшита Бектешија, замеником градоначелника Лепосавића,као и његовим залагањем за родно село. Кажу нам да Ђемшит и не живи у селу, већ у Јужној Митровици и упућују нас на његовог брата, који живи у селу.

Фото ГрачаницаОнлајн: Рахим Муса

„Већина грантова, као и помоћ, и од општине, и од Владе Косова и од међународних организација, иде његовом брату. Слободно то напишите, нек се зна. Проверите, само у последњих неколико месеци је добио неколико грантова: краве, опрему за фризерски салон, опрему за вулканизерску радњу, мотокултиватор… И сви из породице су запослени, а неко нема за хлеб. А могли су те грантове да поделе на неколико породица“, додаје још један од мештана.


Ђемшит Бектеши тврди да општина нема новца за било какве грантове, нити је делила било коју опрему, осим једнократне помоћи од 600 евра за пољопривреду.

„Све те грантове, о којима они причају, додељивале су разне невладине организације, на чији рад општинска администрација не може да утиче. Они имају своје комисије и своја правила. Ми смо, као општина додељивали само по 600 евра, али појединци нису хтели да дођу и да узму те паре, рекавши да за толико мало новца неће да долазе у Лепосавић“, позивајући нас да одемо на заједнички састанак са мештанима, како бисмо се уверили ко говори истину.


У Кошутову данас живи само осам породица, баве се као и наш малопређашњи саговорник, Есет Муса, сточарством. Иначе, Есет живи са супругом и троје деце, обрађује шест хектара земље и држи пет крава. Продаје телад у Вучитрну или Митровици, а велики је проблем што нема млекаре и што млеко нема ко да откупи. Осим млекаре, проблем су и документа из катастра, која су мештанима ових села потребна као доказ да је земља на којој живе и раде, заиста њихова.

„Имамо велики проблем са документима. Конкурисали бисмо за субвенције у Министартво пољопривреде, али немамо катастарска документа да је земља наша. У општини Лепосавић добијамо само документа, на којима је печат Републике Србије, у Приштини се то не признаје и ето“, опет нам прича Есет Муса, који је на тренутак сишао са Равне Горе.

„Објавите да из министарстава из Приштине никада нико није дошао да нас обиђе, да види како живимо, а није ни из општине Лапосавић. Нас је и Бог заборавио“, углас настављују Есетову причу мештани Кошутова.

Косово је подељено на јужни и северни део, само ми не припадамо ниједном и никога није брига за нас

На раскрсници, на којој се од Кошутова десно скреће у Шаљску Бистрицу, право, преко Равне Горе на којој смо били, пут води до Церање. У Шаљској Бистрици се налази школа коју похађа 27 ђака из ова три села, ту је амбуланта у коју лекар долази једном недељно, као и административна канцеларија у којој се издају косовска документа за мештане општине Лепосавић. До „административног центра“ нисмо могли својим колима. За ово село нам је био потребан теренац.

Фото ГрачаницаОнлајн: Шаљска Бистрица

Али, горштаци се увек снађу, па је нашој екипи помоћ понудио Бљерим Бехрами, који је свог голфа на само њему знан начин, оспособио за овакав пут, подижући трап. Силазимо кривудавим излоканим путем у Шаљску Бистрицу. Бљерим уз пут прича да за годину дана, а можда и раније, овде неће да буде више људи.

„Нема пута, нема превоза, живимо као у средњем веку. У ова три села, сва помоћ и грантови који долазе, добијају само двојица, тројица људи. Ми као да смо грађани другог реда. На телевизији стално слушамо како се инвестира у Косово, али ми те инвестиције нисмо видели. Ни Влада Косова, ни општина Лепосавић се не труде да нам помогну“, наглашава тридесетогодишњи Бљерим, док вешто избегава џомбе на сеоском путу.

Стижемо у његово село и затичемо још тужнију слику него у Кошутову. Напуштене куће, на сеоском путу нема никога. Наилази Бљеримов отац, Шефкет, који каже да ништа не би требало да се прича и да се све види.

„Видите каквим сте путем дошли! Други проблем је здравство. Лекар долази једном недељно, а некада и ређе, лекова немамо, из Министарства здравља из Приштине нас не обилазе, а општина ваљда нема средстава. Само могу отворено да кажем да сви чују: субвенције могу да добију само они који имају неку везу, и од општине и од Владе. Људи добију грант, а живе у Митровици и после то продају“, резигнирано прича Бљеримов отац, наглашавајући да грантове и субвенције треба да добију људи који овде заиста и живе са породицама.

Док се враћамо из Шаљске Бистрице, у ушима нам одзвањају речи Шефкета Бехрамија:

Фото ГрачаницаОнлајн: Шефкет Бехрамиј

„Косово је подељено на јужни и северни део, само ми не припадамо ниједном и никога није брига за нас.“

Наши домаћини у Кошутову стрпљиво чекају да се вратимо. Гледају нас очима пуним наде, али и даље сумњају, примећујемо. Радо би прочитали наш текст, а волели би да погледају и филм који снимамо, да се увере да ћемо пренети све што су рекли.

„Ако буде сигнала на телевизору. И интернет ретко имамо“, добацује млађи мештанин, не гледајући нас.


Невладина организација „Хумани центар Митровица“ из Северне Митровице, уз подршку Косовске фондације за отворено друштво, радила је истраживање у албанским селима, у све четири општине на северу Косова, о томе колико се мештани осећају безбедно. Истраживање је показало да је код Албанаца као и код Срба на северу, непрекидно присутно субјективно осећање страха и угрожености.

Фото ГрачаницаОнлајн: Верољуб Петронић

Радећи истраживање, анкетари су сазнали и зашто у три села насељена Албанцима, у општини Лепосавић, постоји проблем са телефонима.

„Општина Лепосавић је хтела да уведе телефоне и интернет у ова села, међутим, уочи последњих кососвких избора су у селима били припадници „Самоопредељења“ и убедили су мештане да не узимају ништа од општине и да ће им они обезбедити телефонске бројеве и кабловску. То је функционисало три месеца, док је трајала предизборна кампања и док се нису завршили избори. Сада, осим осталих проблема, ти људи имају проблем и са комуникацијом“, каже Верољуб Петронић, директор НВО „Хумани центар Митровица“.


Никога нема да нам изгради пут, а траже гласове

Опраштамо се од мештана Кошутова и настављамо сада право, према Церањи. Пут је лош, али мало бољи од оног који води у Шаљску Бистрицу. На уласку у село, албанско гробље, споменик погинулом борцу у најновијем косовском рату и албанска, али не и косовска застава.

Фото ГрачаницаОнлајн: Село Церање

Одмах после националних албанских обележја, пажњу нам привлачи огромна штала, али ту су само чобани, који не желе да причају. Газде нема, а касније сазнајемо да живи у Јужној Митровици и да је шталу изградио од донација. То су нам испричали браћа Хаљиљи и породица Алију, који су остали да живе у Церањи, од које се неасфалтирани пут, са друге стране, спушта даље до Ибарске Слатине. Од Церање до Ибарске Слатине има око 4 километара, можда мало више. И овде нам мештани кажу да их политичари заобилазе. Додају да смо ми прва екипа српских новинара која је ушла у село после оружаних сукоба на Косову.

„А некада су Срби из села Брчин, које је иза ових брда (северно од Церање, прим.аут.), пролазили овуда, идући за Митровицу. Овде би преноћили код нас, вечерали бисмо скупа, оно што имамо и што се нађе. Сада нема тога“, прича нам старији брат Хаљиљи, Џафер који има 74 године и у Церањи, у новоизграђеној кући, живи са супругом, сином, снајом и унучадима. Стара кућа му је каже, била срушена за време рата.

Иначе, овде у Церањи, разговора нема док не попијемо кафу. Никакав изговор не прихватају. Пијуцкамо кафу и хладну планинску воду у дворишту браће Хаљиљи, док посматрамо како се у суседном дворишту монтира шатор за свадбу. Вијори се албанска застава, као и на читавом Косову, када је нечија свадба. Браћа Хаљиљи се договарају о чему ће да нам причају.

„Дошао једном један џип и у њему нека четворица. Кажу: „Мир дита, ми дошли за гласове“. Били су Албанци. Узео сам један камен и рекао им да се губе. Никога нема да нам изгради пут и канализацију, а траже гласове“, наставља по мало шеретски Џафер, подсећајући да им је једино долазио пред ову последњу Нову годину, Александар Јаблановић, некадашњи министар за повратак и заједнице у Влади Косова и државни секретар у Министарству за рад у Влади Србије и обећао да ће се заузети да им изграде пут. Јаблановић им је помогао па су оградили и гробље, каже Џаферов брат Јетиш, који има 65 година и живи само са супругом Саљом у Церањи.

Фото ГрачаницаОнлајн: Браћа Хаљиљи

И док старији Џафер иде често у Лепосавић и дружи се са Србима, Јетиш не иде. Каже да је љут, јер ни Срби њему не долазе. А некада су се дружили, пили ракију, ишли у лов. Сада не иде ни у лов, само понекад и то сам, али не у шуму него путем, па ако му излети нека дивљач, шали се. Не може да иде много пешице јер је скоро оперисан и има пет бајпаса. Прија му чист ваздух у селу, али не може да ради. Деца се разишла, снашли су се, једино се брине за најмлађег Сокоља, који је са просечном оценом 10 дипломирао психологију у Приштини. На помен Сокољевог имена, иако нас до сада није разумела, са сузама у очима нам се обраћа и Јетишова супруга, шездесетчетворогодишња Саља. Није добро разумела ко смо, па нам се молећиво обраћа на албанском да помогнемо да се Сокољ запосли. „Добар је и вредан, много је учио. Ако можете, запослите га“, прича, онако како само мајка може да прича о свом мезимцу.

Јетиш посматра Саљу помало љутито, објашњавајући јој да смо само новинари. Слажемо се са њим да смо само новинари, али желимо да помогнемо, осим што желимо да будемо хроничари једног времена.

Прича се опет враћа на највећи проблем Церањана.


„Предали смо захтев за пут, то нам је најпотребније, а немамо ни превоз. Путнички комби долази три пута недељно, али то нам није довољно. Не знамо ни коме да се обратимо, а и ко ће да вози своје возило по овако лошем путу“, наставља причу о проблемима Џафер Хаљиљи.

Ове године ће бити изграђен пут до Церање, тврди Ђемшит Бектеши, заменик градоначелника Лепосавића.

„Обезбеђена су средства за изградњу пет километара пута, од магистралног пута до Церање, а радимо на томе да обезбедимо и средства за пут до Бистрице. До Нове године, мештани Церање ће сигурно добити нови асфалтни пут“.


Док нам Џаферова кћерка, која студира у Приштини, доноси кафу, Саља нас молећиво гледа и пита да ли знамо некога ко би им донирао једну краву. Имали су краву, али је угинула, а другу немају чиме да купе. И Јетиш и Џафер имају исте пензије, по 150 евра, а само за лекове им треба толико.

„Немам шта да радим“, наставља Саља: „Деца су, као што вам је рекао мој муж, отишла. Када бих имала краву, имала бих посла око ње, брже би ми дан прошао“, каже нам Саља, посматрајући мужа испод ока, да ли се случајно не љути што она опет прича. Закључујемо да је навикла да живи по неким старим правилима. Са надом да ће неко од наших читалаца помоћи, напуштамо двориште браће Хаљиљи.

Фото ГрачаницаОнлајн: Саља Хаљиљи

Између њихових кућа два пластеника. Док нас испраћају, показују нам како су већ приперемили земљу за сетву. Кажу да производе поврће за себе, мора се, понављају да је пензија мала, иако имају пун радни стаж у руднику Стари Трг. А и да желе, поврће немају коме да продају. Наберу њихова деца парадајза и паприке када дођу из Митровице, а дају и случајним пролазницима, којих је нажалост све мање у Церањи. Поздрављамо се, а Саља нас позива да сачекамо. Даје нам две црвене јабуке, нек нам се нађе.

„Немам ништа друго“, каже стидљиво. Сада се и ми стидимо што смо дошли без кафе и ратлука, како се то ради у овим крајевима.


У Церањи живе брат и сестра, петнаестогодишња Бљеона Аземи и њен брат Аљбан, који има 10 година. Родитељи су им умрли, а деца, која живе код брата по оцу, заборављена су од свих. Бљеона мора да прекине школовање јер нема превоз до средње школе у Јужној Митровици, а старији брат из очевог првог брака има супругу и троје деце и нема чиме да јој плаћа стан.

„Моја једина жеља је да завршим школу. Али брат нема чиме да ме школује“, каже Бљеона, једва задржавајући сузе. Поред ње стоји Аљбан, њен млађи брат, са симпатичним пегицама на носу. Посматра, час нас, час сестру и стидљиво додаје:

„Ја бих волео компјутер. Може и неки стари“.


„Немамо коме ни да се жалимо“

Остављамо породицу Хаљиљи и спуштамо се даље према Ибарској Слатини и при крају села, лепа велика кућа, са сређеним двориштем и велика штала. У дворишту мушкарци из породице Алију спремају ограду. Имају доста стоке, па да не оде у шуму, ваља све оградити. Некадашњи рудар, Хазир Алију, који има 64 године и чија је супруга умрла, живи у Церањи са четворицом синова. Двојица су ожењени. „Радио сам некада у руднику и сада имам пензију од само 135 евра. Морам да радим и даље, треба помоћи синовима. А и могу да радим, још имам снаге. Сада имамо 13 музних крава и једанастеро телади. Обрађујемо 15 хектара земље, што своје, што братове, а изнајмили смо и од једног Србина из Слатине. Сејемо кукуруз, детелину и траву, углавном храну за стоку“, саопштава нам Хазир све за неколико секунди и одмах нас поносно води да нам покаже телад. У импровизованом, али уредном објекту, сместио је стоку. Показује нам где би желео да са синовима прошири своју фарму, али им у Министартву пољопривреде Косова нису дали субвенције.

„Добио сам извод из катастра у општини Лепосавић, на коме је печат Републике Србије, а ови у Приштини то не признају. Пре месец дана је био конкурс у Министарству пољоривреде и платили смо 1000 евра да нам један човек уради пројекат за изградњу модерне штале за 40 грла крупне стоке, али нам нису признали документацију. Нисмо добили средства за шталу, али смо и бацили толике паре. Искрено, нека стављају какав хоће печат, само да ми немамо проблема. Не знам како се више не договоре“, наставља Хазир док његов син Енвер који има 34 године додаје да имају и проблем са документима када треба да продају стоку у Митровици или у Вучитрну. Тада им, како кажу, полиција тражи косовска докуманта за стоку, такозване „билете“ и малтретирају их, иако је стока здрава и уредно вакцинисана и обележена. Редовно их обилази ветеринар из Лешка, који води бригу о стоци у сва три села, Кошутово, Церања и Шаљска Бистрица.


Мештани албанских села у општини Лепосавић, од 20. априла ове године, неће имати више проблема са катастарским документима, саопштио нам је Ђемшит Бектеши.

„Сада са документом са српским печатом, могу да оду у катастар у Приштини и тамо ће им издати други поседовни лист са косовским печатом. Такође, могу документа да изваде и директно у Приштини и не морају да долазе прво у Лепосавић“.


Хазиров син Енвер је иначе учитељ и радио је шест година у Шаљској Бистрици, а онда је од Министартва образовања из Приштине добио отказ и сада у Бистрицу долазе наставници из Јужне Митровице, а за њега нема посла.

Фото ГрачаницаОнлајн: Шаљска Бистрица

„Све је то преко везе, знам, али то је срамота“, резигирано нам објашњава Енвер, додајући да је скоро и у Лепосавићу био конкурс у општини, за радно место за које је тражен Албанац.

„Примили су жену Бесима Хотија, портпарола Косовске полиције за север. Ко зна, можда она једина испуњава услове, не знам,можда је све регуларно. Немамо коме ни да се жалимо. Не знамо добро језик, па у Лепосавић идемо само са оцем, он нам је преводилац“, наставља Енвер.


У општини Лепосавић су нам потврдили да супруга портпарола Косовске полиције за север, као и супруга још једног високог полицијског званичника, јесу од скоро запослене у овој локалној самоуправи, али даље нису хтели да коментаришу.


Питамо породицу Алију да ли планирају да остану овде, у општини где су Срби већина, на северу Косова, око којег се стало нешто „кува“

„А где ћемо? Ту смо се родили, ово је наше, навикли смо. Са комшијама Србима немамо проблема. Само када би нам направили пут и мало побоњшали услове за живот“, углас нам одговарају.

Оно што смо ми приметили, јесте да Албанци и поред лоших животних услова, не продају своја имања на северу, за разлику од Срба јужно од реке Ибар.


За повратак у општину Лепосавић, поднесено је 11 захтева, албанских, српских и бошњачких породица, каже Михат Салковић, службеник за повратак у овој локалној самоуправи.

„Сада се чека одобрење пројеката за изградњу 11 кућа за припаднике свих заједница пријављених за повратак од стране надлежног министартва“.


Напуштамо Церању, силазимо у Ибарску Слатину и магистралним путем се враћамо према Митровици и даље према Приштини.

До Лепосавића људи из Кошутова, Шаљске Бистрице и Церање, имају петнаестак километара, а до Приштине, више од 50. Ипак им је Приштина ближа, закључујемо и питамо се колико ћемо људи затећи када дођемо следећи пут?


Министарство пољопривреде и руралног развоја, Министарство за инфраструктуру и Министарство за локалну управу Косова, постигли су договор са општинама на северу о финансирању неких пољопривредних и инфраструктурних пројеката током 2017. године, пише у саопштењу Министартсва за локалну самоуправу, без конкретног објашњења, о којим се пројектима ради. Министар пољопривреде и руралног развоја, Мемљи Краснићи, изјавио је да његово министарство има програм који ће подржати значајан број пољопривредника у општинама на северу, не наглашавајући о којим програмима се ради и који су услови за добијање подршке.


(Ова репортажа је део пројекта „Живот на мањински начин“, који је подржала Косовска фондација за отворено друштво из Приштине. Ставови, закључци и препоруке, изречени у репортажи, не изражавају неопходно и ставове Косовске фондације за отворено друштво).


Анђелка Ћуп

Save

Save

Save

Save