Пећ, град коме недостаје 18 000 Срба и Црногораца

град Пећ
Фото ГрачаницаОнлајн: град Пећ

“Људи морају да осете правну државу, да осете њен дах. Ако тога нема, нема повратка”, поручује Милорад Ђоковић из Витомирице.

Општина Пећ, на југозападу Косова, простире се на 603 квадратна километра и обухвата 77 насељених места. На основу пописа из 2011 године, који је спровео Косовски завод за статистику, у општини живи 95.723 становника. Срби живе у шест села: Бело Поље, Гораждевац, Љевоша, Сига, Брестовик, двоје у Витомирици, а у самом граду их има једанаесторо. У Пећкој патријаршији, манастиру из 13. века који је под заштитом УНЕСК-а, осим монахиња, живи и двадесетак расељених Срба. Од 38 000 Срба, колико их је у општини Пећ било пре 1999. године, данас их је мање од 1000.

Граду недостаје пола становника

Подно Проклетија, на Бистрици, на југозападу Косова, град Пећ. У граду више ништа није као пре осамнаест  година. Ветар са Проклетија, који су Срби из Пећи звали “мећавник”, јаче дува, а чини се и да река Бистрица више ниије тако бистра и да мање воде тече њеним коритом, као што има и мање становника у самом граду. Наиме, граду недостаје више од 18 000 Срба и Црногораца, али и Бошњака, Рома, Турака.  Недостаје и Албанаца, Пећанаца, каже градоначелник Пећи, Газменд Мухаџери, а и захтеви за повратак су ретки.

“Имамо неколико захтева за повратак, али људи се сада не враћају у град јер се и становништво града доста променило за протеклих 20 година. Пуно је продатих кућа, било је великих сеоба, како Срба и Црногораца, тако и Албанаца који су отишли или у Приштину, или су отишли у иностранство. Дакле, граду сада недостаје пола становника, што значи да би град сада требало да има 200 000 људи, а има мање од 100 000 “, прича нам први човек општине Пећ у сали Скупштине општине, после завршене седнице на којој је присуствовао.

Фото ГрачаницаОнлајн: градоначелник Пећи, Газменд Мухаџери

Полиција на улазу у цркву, Слободан слободно по Пећи само без свештеничке одоре

Хотел “Метохија” у центру града, некада заштитни знак Пећи још увек постоји, у новом руху и са новим именом “Дукађини”. Нове велелепне грађевине се уздижу у граду и заклањају некадашњу препознатљиву пећку архитектуру, мешавину турског и медитеранског стила. У граду је живо, улице, трговине, кафићи, ресторани, баште, паркови и шеталишта…Све је пуно и као да није више ни важно што српски не можете да чујете. После осамнаест година, српски је заборављен, осим на саобраћајним знацима и зградама општине и полиције, ако није прецртан. Није ни важно што је прецртан, ионако нема ко да га прочита.

У самом граду живи још једанаесторо Срба, од тога више од половине су породице два свештеника који службују у Старој митрополији, односно Цркви Светог Јована, која је 2004. године била порушена и запаљена. Црква је обновљена, ограђена високим зидом, сакривена између високих зграда. На капији полицајац. Радознало се распитује ко смо и шта ту тражимо. Док објашњавамо своје намере, из парохијског дома излази млади свештеник Слободан Марковић, широко се осмехујући. Заједно улазимо у цркву, палимо свеће, док нам Слободан прича да у цркву ретко ко долази и да на недељним литургијама нема људи. Углавном је један свештеник у олтару, а за певницом његова супруга, док је други на служби у једном од околних села.  Отац Слободан каже да живи нормално, а ми се питамо, како се то живи нормално, а црквена капија закључана и у дворишту дежура полицајац? Је ли то нормално за 21. век?

Фото ГрачаницаОнлајн: Хотел “Метохија”

“Када човек овако живи дуже време, навикне се и све му је то нормално, док за друге људе који дођу, наравно да није нормално. У почетку ми је било теже и имао сам неких искушења, али Богу хвала, сада је другачије. Не бојим се да одем у град. Одем у трговину када треба, али одем у цивилу, без свештеничке одоре, тако да ретко ко од њих и зна да сам свештеник. Када смо дошли, било је провокација, али и то је за мене нормално и ја нисам ни очекивао да ме овде неко дочека ида ми каже да сам добро дошао. Међутим, како време пролази и они су укапирали да смо само ми овде и што би са нама губили време…”, тихо, како је навикао у протеклих пет година, прича Слободан и додаје: “Ретко ко и зна да постоји црква у центру града. Дуго година овде није било свештеника и ја њих и разумем на неки начин. Млади нису виђали свештенике”. Док Слободан прича како разуме своје комшије Албанце, са једне од многобројних нових џамија, чује се хоџин позив на молитву. Некада су се позив са минарета и црквена звона лепо уклапала. Данас се црквена звона ретко или скоро уопште не чују.

У Пећ се Срби не враћају, само одлазе

Слободан наставља своју причу, гледајући негде у даљину, према Проклетијима, чије име много тога казује. Понавља да ретко излази у град, јер каже да нема са ким да прича.

“Одем у град само ако морам. Немам апсолутно никакву жељу да шетам по граду и у Пећи ми је лепо само у црквеном дворишту. Чим изађем ван дворишта, све ми је необично. Није ме страх, али немам жељу да изађем, немам са ким да причам, немам где да одем и онда ми је најлепше овде, у дворишту”, објашњава нам млади свештеник, али каже да му је жао деце. Наиме, његове кћерке, од пет, три и две године немају са ким да се играју. Саме су и једини друг им је смеђи пас, који лавежом реагиује на сваког странца.

Фото ГрачаницаОнлајн: свештеник Слободан Марковић

И сами смо се уверили да грађани већинске заједнице нису хтели да причају на српском.  Углавном су одмахивали руком када су нас чули да им се обраћамо или су нам најтишим могућим гласом одговарали да журе. Један господин нас је чак питао и да ли имамо дозволу да снимамо у граду. Прво нам се обратио на албанском, врло дрско, а када смо одговорили на енглеском, нешто блажим тоном, такође на енглеском, рекао је да није приметио да имамо новинарске легитимације.  Од кога ли је требало да тражимо дозволу и зашто, запитали смо се и наставили свој посао?

“Да будем реалан не надам се повратку за сада. Тешко. Ево већ пет година сам овде, и то што је било неколико њих у Пећи, отишло је, нико се није вратио. Дај Боже да грешим, говорим као човек, али нажалост понављам, пет година сам овде, нико се није вратио, већ и то неколико људи који су били, отишли су”, закључује своју беседу свештеник пећки, Слободан Марковић, док нас испраћа. Показује нам новосаграђени конак, у коме ретко ко преспава.

У уске улице Срби не залазе

У Уској улици, како су Срби Пећанци некада звали улицу у којој су смештене старе занатлије, власници су са нама, углавном тихо, разменили по коју реч. Пред камеру нису желели, нити да нам кажу своје име.

“Није добра ситуација, ето Србија хоће да ухапси Рамуша Харадинаја”, каже нам један казанџија. Питамо, какве везе има Харадинај са животом људи у Пећи. Желимо само да питамо како се живи и има ли места за расељене Србе. Окреће нам леђа и улази у своју радњу.

Фото ГрачаницаОнлајн: Пећ

Одлазимо полако у хотел поред Бистрице, који памти много више него данашњи становници Пећи. “Метохија” или “Дукађини”, сведок је многих неостварених и остварених љубави, многих пословних договора, матурских вечери, Срба, Црногораца, Албанаца, Бошњака, Рома. Милош Димитријевић, одборник у СО Пећ наручује кафу на албанском. Он је на време научио језик већине и нема проблема са комуикацијом. Питамо га како он као једини Србин у општинском парламенту сарађује са колегама и може ли као појединац да се избори за права својих суграђана. Милош каже да су се неке ствари промениле на боље од како је градоначелник Газменд Мухаџери.

“Могу са поносом да кажем да сам доста тога постигао и доста тога урадио заједно са руководством општине. На неки начин, постигнуто је поверење између људи. Сада запослени у општини Пећ долазе код нас на састанке, мислим у наша села, а тога у претходном периоду после рата ние било. Уложено је доста у села у којима живе Срби. На пример, у Љевоши је урађен пут и улична расвета, у Брестовику пут, ради се и канализација, само је једини проблем око запошљавања. У Гораждевцу се урадио пут који је изузетно доброг калитета, урадила се улична расвета“, објашњава Милош, али и сетно додаје да Срби углавном живе тешко и да су се из расејања вратили углавном стари. За младе, понавља, нема посла, па самим тим ни перспективе.

Фото ГрачаницаОнлајн: одборник у СО Пећ Милош Димитријевић

Питали смо и градоначелника колико тренутно Срба живи у његовој општини и како живе. Рекао је да је Пећ отворен град и да све националности живе под истим условима. Први човек Пећи не зна колико тренутно Срба има у самом граду, али каже да их среће у општини, у кафанама, на корзоу. Ми нисмо имали ту срећу. Срели смо испред општине само Грујицу Јашовића из села Сига, који је дошао неким својим послом у општинску администрацију. Позвао нас је да га посетимо у селу, у које се вратио са породицом.

Са нашом опаском да је Пећ град који се много променио од 1999. године, како у архитектури, тако и у етничком саставу, градоначелник се сложио:

“Променио се град. Има много индикација да се променио, али ми покушавамо да сачувамо оно што је остало од града и планирамо да га развијемо у један модеран град, у коме се може живети и у коме ће сви становници, без разлике на националну припадност, живети достојанствено”.

Поповићи не продају своје имање

Упутили смо се на други крај града, северно, према Витомирици. У улици, која је некада носила име Милије Банашевића, живи брачни пар Поповић, шездесетдеветогодишња Радмила и три године старији Слободан. Поповићи живе у новоизграђеној кући, јер им је стара запаљена.

“Никоме ништа нисам урадио, ни мрава нисам згазио, али ето”, почиње своју причу Слободан. На своје имање су се вратили 2007. године, после осам година избеглиштва, 9. маја, на Дан Европе. Симболично. У улици, у којој су пре оружаних сукоба на Косову живели само Срби, сада су Поповићи једини. Нису продали и неће, каже Слободан, а свој плац није продао ни комшија Лабовић. Поповићи нису желели пред камеру, али су на разговор пристали. Домаћица, којој гости ретко долазе, као да је предосећала да ће неко да наиђе, испекла је гурабије. Сок, кафа и ракија се подразумевају.

Фото ГрачаницаОнлајн: Пећ

“Слободно идем свуда, шетам кроз град, немам проблема”, прича нам Слободан. Питамо га да ли има проблема када прича на српском.

“Не, не, ја причам албански. Радио сам 34 године у пољопривредној апотеци и 80% знам албански. Рођен сам међу Албанцима, порасли смо заједно, играли се. Заједно смо као деца ишли да крадемо шљиве по селима”, присећа се Слободан. Данас, додаје, има и познаника који неће да му се јаве, са појединима има нормалан однос, али нема више оног чврстог пријатељства, као што је било. Поповићи имају шесторо деце и десеторо унучади. Сви су се разишли, свако отишао за својом судбином, понекад дођу да их обиђу у град подно Проклетија.

Када смо ушли у двориште Поповића, Слободан је решавао укрштене речи. Тако му време брже пролази.

“Сада је пролеће, има посла у башти, па нам није досадно. Али, зиме су дуге и предуге”, каже Слободан док нас испраћа и уз пут нас пита да ли знамо хоће ли и они имати мрежу МТС, како би се чули са децом. Нисмо знали одговор.

Слободан нас је испратио и дуго погледом пратио наш аутомобил.

Два Србина у Витомирици

Фото ГрачаницаОнлајн: црква Светог Апостола Луке у Витомирици

Из Пећи, путем према Истоку, село Витомирица. По површини највеће село на Косову, простире се на 25 квадратних километара. Некада са око 6000 становника, од тога нешто мало више од 1000 Срба и Црногораца. Зарасла у коров, црква Светог Апостола Луке, порушене и запаљене српске куће, сведоче да су Срби све до не тако давне 1999. године, живели овде. Да су Срби овде живели у 250 кућа, могу да посведоче још само двојица Срба, који су се вратили у ову већински бошњачку варошицу. Један од њих педесетшестогодишњи Милорад Ђоковић, ради у Гораждевцу и живи сам у новоизграђеној кући за повратнике. Кућа је типска, површине око седамдесетак квадрата. Такве куће су међународне организације правиле људима који су се из расељеништва вратили на Косово. Са комшијама Милорад живи у миру.

“Са комшијама немам проблема. У Витомирицу сам се вратио 2010. године и немам никаквих безбедносних проблема. Са свима сам спреман да попијем кафу, без обзира на националност. Свакога могу да погледам у очи, са сваким могу да разговарам. Никоме нисам ништа урадио, мада сам оптуживан за разне злочине, па сам и то морао да доказујем на суду да није истина. А све је то било због ове моје имовине. Због тога су ме они оптужили за ратне злочине”, почиње своју исповест Милорад Ђоковић, који осим плаца на којем живи, има још један плац у селу, на који не одлази, јер већ 13 година траје судски просес око доказивања власништва над њим.

Фото ГрачаницаОнлајн: Милорад Ђоковић, Витомирица

Наиме, када се вратио у село, неколицина комшија Албанаца, прво га је оптужила да је ратни злочинац. На суду је доказано да то није истина и да је у питању клевета. Онда је иста група повела акцију потписивања петиције, коју је потписало 405 Албанаца, којом се тражи да се Ђоковићу одузме плац и кућа, јер је давне 2013. године, наводно на њему убијено 12 Албанаца. У исто време, одборници СО Пећ, доносе одлуку да му се плац одузме, јер је наводно фалсификовао документа. Милорад је пресавио табак, обратио се суду у Приштини и после дуго година добио првостепену пресуду у којој пише да је плац његов.

Правда нека победи

Жалбени поступак је у току, али општинска бирократија не мирује.

“Ја сам разумео да су први пут погрешили и донели такву одлуку, али сада у петак, тј., 28. априла поново ми одузимају кућу и плац, иако је жалбени поступак у току. То је да човек не поверује и то је за правнике незамисливо. Правда је стала, да тако кажем”, наставља већ ко зна колико пута испричану причу Ђоковић. И поред очигледне неправде, самовоље локалне самоуправе и непоштовања судске одлуке, Милорад није љут. Он се нада да ће правда да победи и он ће је стрпљиво чекати.

“Ја се надам у правду, без обзира што је до ње тешко стићи и што је она далека. Надам се да ће поједини људи схватити да је ово моја имовина, да је ово моја кућа. То је једноставно то и друга истина не постоји. То је моја кућа, ја сам је градио и моја душа најбоље осећа када прођем поред своје куће, а не могу да згазим на своје. Али ја нећу да се појавим на плацу и да одем код куће све док судски поступак траје. Значи, ја поштујем закон, али се то треба очекивати и од друге стране. Значи, и општина Пећ треба да се тако понаша. Сачекајмо одлуку суда, то није проблем. Правда нека победи, било моја, било општине Пећ, али нека буде по правди”, наставља Милорад, показујући хрпу докумената. У документима је све јасно, осим одборницима СО Пећ.

Фото ГрачаницаОнлајн: одборници СО Пећ

Имовинска права, која су свуда у свету загарантована, највећи су проблем Срба у општини Пећ, тврди Милорад, који 13 година доказује да је плац његов, 13 година губи време и живце, како каже.

“Сви су у Србији и Црној Гори чули за мој случај. Можда и 70 или 80 посто расељених зна за мој случај. Велики број медија је извештавао о мом случају. Ако сви пођу мојим стопама, Срби, Црногорци и друге заједнице, где ће то одвести? Морају косовске институције, али и међународна заједница да решавају  имовинске случајеве, јер је то предуслов да се људи врате. Људи морају да осете правну државу, да осете њен дах. Ако тога нема, нема повратка”, поручује Милорад Ђоковић из Витомирице.


Наша екипа је била присутна када су одборници у СО Пећ гласали да се Ђоковићу други пут одузме плац и започета кућа. Иако је против закона било и стављање те тачке на скупштински дневни ред, јер траје судски процес, већином гласова, Милораду је одузето имање. Против је гласао само Милош Димитријевић, једини одборник Србин у локалној скупштини. Димитријевић је покушао да објасни све неправилности у вези са одузимањем плаца Милораду Ђоковићу, али се одборници Албанци, али и Бошњаци нису обазирали на судску одлуку. Градоначелник Пећи нам је рекао да је одлука суда меродавна и да ће Ђоковић сигурно повратити своју земљу, али ни председавајући скупштине, ни предсдник општине лично, нису могли да спрече одборнике да одузимање земље једном од двојице Срба који су остали да живе у Витомирици, ставе на дневни ред. После завршене седнице локалне скупштине, одборници Самоопредељења, Мевљуди Идризи, није било драго што види новинаре из Грачанице. Оштро нам је поручила да нам ту није место и да треба да изађемо.

“Ви идите у Грачаницу, а овде ми имамо радио Пећ и радио Дукађини. Ви овде немате шта да тражите”, поручила нам је госпођа политичарка. Остали одборници су посматрали шта се дешава и само је господин који ради у обезбеђењу реаговао како би нас заштитио.

Фото ГрачаницаОнлајн: одборница Самоопредељења, Мевљуда Идризи

Црни дани за Бело Поље

Када од Пећи кренете за Дечане, на мање од три километра од центра, некадашње српско градско гробље. Капија широм отворена, испред гомила смећа, споменици порушени. Не баш сви, али верујте нам, више од половине. Док снимамо гробље, наилази камион, који смо снимили и забележели број регистарских табица, из кога нам прете двојица људи, називајући нас погрдним именима и узвикујући да идемо у Србију. Није баш пријатно, али шта је ту је.

Фото ГрачаницаОнлајн

Поред гробља, улица Димиррија Туцовића и улазак у село Бело Поље. Некада је овде било 370 српских кућа. Ту су и сада, али порушене и запаљене. Читаво село се у једном дану, јуна 1999. године, претворило у буктињу. Поред великих запаљених, мале новосаграђене куће, све сличне, као јаје јајету, како рече једна мештанка. За Србе повратнике, изграђено је 40 кућа, али само у десетак живе њихови власници, и то старији. Само три породице су у селу са децом. То је слика Белог Поља.

Полако се и овде, као и у граду, мења етничка слика, јер Срби, не видевши перспективу у општини Пећ, продају земљу и окућнице. Неки су нашли бољи живот у Србији или Црној Гори, неки се боје. Иначе, куће које су изградили Албанци, лако се препознају. Велике и луксузне, дворишта сређена. Ни налик малим и незавршеним кућицама за повратнике, дворишта ни налик црквеном у коме трава није кошена три године, каже једна мештанка. Баш на дан доласка наше екипе, један од ретких млађих мештана, почео је сређивање црквеног дворишта и сеоског гробља.

Бело Поље као да не постоји

Фото ГрачаницаОнлајн: порушене и запаљене куће, слике Белог Поља

Продаја имања, преосталим Србима у Белом Пољу тешко пада.

“Све се нажалост продаје. Ајде, та земља тамо даље од куће нека се и продаје, али што се село продаје, то је страшно и што се куће у селу продају, то је језа. Ко је год купио, долази, ради, чисти, прави нову кућу. То је  сада њихово, продато”, дрхтавим гласом нам прича педесетдвогодишња Марина Савић. Марина каже да се боји и да своје синове, који живе у централној Србији, не би смела још увек да врати у село, иако је оно за њу, и овако рањено, најлепше на свету. Питамо је чега се и кога боји, али она само слеже раменима и мења тему. Сада већ љутито почиње причу о томе да је село заборављено од свих:

“Вала у Бело Поље никада нико дошао, нико није дошао да нас обиђе. Ви сте први који сте дошли, колико ја знам. Били су неки новинари још 2003. године, када су се вратили моји мајка и отац и више нико никада није дошао, ни политичари, ни новинари. У Гораждевац долазе и обилазе, свуда долазе и обилазе, Бело Поље као да не постоји, нити га ико икада спомене.”

Фото ГрачаницаОнлајн: Марина Савић, Бело Поље

За Марину, као и за њену сестру Ратку Живаљевић, највећи је проблем вода и струја.

“Мали ветар ако дува, нестане струја, а онда нема ни воде”, прича Ратка, а Марина додаје: “Притисак воде је јако слаб и када се купамо, морамо да се поливамо, као што су људи радили у 13. веку”.

У селу постоји градски водовод, а онај стари, који мештани зову сеоски, више не функционише јер се у цевима нагомилао муљ и камење. Општинске службе нису заинтересоване за поправљање водовода у српском селу, каже младић, који није желео да га фотографишемо.

“Када у селу буде већина Албанаца, дођите и видећете како ће све да функционише”.

Фото ГрачаницаОнлајн: Ратка Живаљевић, Бело Поље

Напуштамо Бело Поље, које је очигледно некада било богато село и нудило велике предности својим мештанима. Данас осим погледа на панораму Пећи, не нуди ништа. Заиста, поглед на панораму Пећи је прелеп, али то за двадесетак Срба, од 1000 колико их је било пре 1999. године, више ништа не значи.


Бело Поље, пећко приградско насеље, у новијој историји је два пута запаљено. Први пут, 1999. године, запаљене су све куће (370) и други пут, за време мартовског погрома 2004., изгореле су 73 новосаграђене куће за Србе повратнике. Село се први пут спомиње у Повељи Стефана Дечанског из 1327. године.


(Ова репортажа је део пројекта „Живот на мањински начин“, који је подржала Косовска фондација за отворено друштво из Приштине. Ставови, закључци и препоруке, изречени у репортажи, не изражавају неопходно и ставове Косовске фондације за отворено друштво).


Анђелка Ћуп

Save

Save

Save

Save

Save

Save