Уколико не схватимо да морамо да живимо једни поред других, овде нам нема заједничке будућности

Фото ГрачаницаОнлајн: Брестовик

Сига, Брестовик, Љевоша и Гораждевац су четири села општине Пећ, у којима још увек живе Срби и Црногорци. Од преко 3 500 Срба и Црногораца, колико их је до 1999. године живело у ова четири села, сада их је мање од 1000. Мање од 100 их још има у Белом Пољу, Пећи, Витомирици и у конаку Пећке патријаршије. Незапосленост је највећи проблем који имају Срби у овим селима. Иако градоначелник Пећи, Газменд Мухаџери тврди да је безбедносна ситуација добра, Срби кажу да им комшије Албанци краду летину, воће и поврће, да им секу шуму и пуштају стоку на њихове засејане њиве. Сига и Брестовик имају проблем са пијаћом водом, на мештане Љевоше препрадавци врше притисак да продају своја имања, а у Гораждевцу нема програма за запошљаваје младих.

Брестовик

Када на око пет километара од центра Пећи, путем према Кули и даље према Црној Гори, скренете лево и прођете само километар од магистрале, стижете у Брестовик. Брестовик је смештен у подножју врхова Шестар и Асанов врх, на падинама Проклетија. До 1999. године, село је било богато и развијено. Бројало је око 700 становника у више од 100 домаћинстава. 1999. године, заједно са већином српских села у Метохији, Брестовик је уништен до темеља. Само је једна кућа, пуким случајем остала ван домашаја ватре. Мештани су протерани, стока, бројне машине и покретна имовина су опљачкани.

Фото ГрачаницаОнлајн: Брестовик

До средине 2004. године, Брестовик је био без житеља. Тада је започет повратак расељених Срба и данас овде живи педесетак сталних житеља.

Кад не могу да помогнем цркви, не могу ни да узимам.

Осамдесетогодишња Зорка Џаврић из Брестовика, родила је петоро деце, три сина и две кћери, а без мужа, који је страдао у саобраћајном удесу, остала је када је најстарији син имао 16 година. Зорка је сама подигла децу, мучила се, радила и своје и туђе њиве. Деца су је, каже, слушала, али онда је за једну ноћ, све што је стекла, три куће, шталу и помоћне објекте, однела ватра и бес некадашњих комшија и пријатеља.

Фото ГрачаницаОнлајн: Живка Ашанин и Зорка Џаврић, Брестовик

У своје село се вратила међу првима, са средњим сином. Прима пензију од Републике Србије, месечно 9 300 динара. У празну кућу, коју је њеној породици направила међународна заједница, унела је само два кауча које је донирао неко, не сећа се ко. Није имала ни сто, ни столице, ни електрични шпорет, ни машину за веш. Од палета је њен син направио сто, Зорка га је лепо прекрила и снашли су се. Намештаја у кући нема, видели смо, осим једног ормара и два дрвена кревета, које је Зоркин син купио од једног комшије.

„Давала је помоћ црква, давали Дечани (манастир Високи Дечани, примедба аутора), не знам, бога ми“, прича нам Зорка карактеристичним нагласком за овај крај и додаје: „ А ја нисам никада ишла да се молим у цркву. Кад не могу да помогнрм цркви, не могу ни да узимам. Веле иди у цркву, они ће ти дати. Не, Бога ми, нисам могла“.

Све време док прича, нисмо сигурни да ли је у Зоркиним очима осмех или понека суза. Али када смо је питали да ли се боји, заплакала је. Каже да није могла ни да сања да ће под старе дане трпети зулум својих комшија. Прича како плаћа најмнину за ливаду поред куће, јер има 20 оваца које су њеном сину дали монаси из манастира Дечани, али јој комшија Беко, како каже, скоро пустио пет крава у њу. Зорка је покушала да им лепо каже да истерају краве из ливаде, али је умало, како каже, завршила у оближњем бунару.

„Прво ми Бекова кћерка каже: „Марш шкињо“, и скочи, ухвати ме за рамена и поче да ме гура према бунару. Дође Беко и спаси ме од ње, али ми рече да идем одатле јер ливада није моја. И шта ћу, часни их крст убио, пријавим у милицију, они дођоше, не дошли никада више“, проклињући прича Зорка Џаврић. По читаву ноћ чује моторне тестере како секу српску шуму, али нико не сме да изађе, ни да пријави. Сада је комшије не дирају, али се она и даље боји. Каже да је жељна да се наспава.

Фото ГрачаницаОнлајн: Зорка Џаврић, Брестовик

Тукли се слонови, испаштала трава, волели се слонови, испаштала трава

Недалеко од Зоркине куће, домаћинство Милетића. Четрдесетједногодишња Слађана, вратила се у Брестовик 2004.године, са мужем и двоје деце, а овде је родила још двоје. Деца иду у школу у Гораждевац, 16 километара у једном правцу. Организованог превоза за децу нема, каже Слађана, па њен муж дежура, јер три пута дневно мора у Гораждевац, пошто имају децу и у основој и у средњој школи. Због недостатка школе, каже Слађана, осим пет породица, у Брестовику нема више брачних парова се децом.


Милош Димитријевић, одборник у СО Пећ, каже да је превоз ђака из Брестовика до Гораждевца сада организован и да је тендер добио Колашин превоз. Превоз деце плаћа Канцеларија Владе Србије за Косово и Метохију.


Породица Милетић живи од пољопривреде.

„Ми у власништву имамо око два хектара, с тим што од наших комшија који се нису вратили, изнајмјлујемо још 10 хектара, што ливада, што њива. Посејемо по два, три хектара кукуруза, два, три хектара пшенице, јечма овса, обрађујемо башту, воћњак. Имамо шест крава, свиње и кокошке. Пчеле су нам угинуле јер је ова зима била хладна“, почиње своју причу Слађана.

Питамо је, да ли им помажу институције, косовске или српске?

„Косовска општина Пећима има неки свој принцип да исплаћује 100 евра по хектару сељацима, ако се сеје кукуруз, пшеница или друге културе, с тим што треба да имаш имање на своје име. Што се тиче српске општине Пећ са седиштем у Гораждевцу, она даје семе и ђубриво за 40 ари кукуруза. Ако неко мисли да ми можемо да опстанемо са 40 ари кукуруза…“, не завршава своју реченицу Слађана, а ми можемо само да претпоставимо како изгледа њен крај.

Фото ГрачаницаОнлајн: Слађана Милетић, Брестовик

„Семенски репроматеријал је подељен пољопривредним газдинствима у српским селима, 50% од траженог. Семе и ђубриво је обезбедила општина Пећ која фунскционише у систему Републике Србије“, тврди Милош Димитријевић, председник Привременог органа у Гораждевцу.


Слађана потврђује причу своје комшинице Зорке Џаврић, да комшије Албанци секу шуму која је у власништву Срба, да надлежни органи не реагују и да је сада код Срба у Брестовику више страха, него када су се вратили 2004. године. Сва политичка превирања и провокативне изјаве политичара на Косову, одражавају се на повратнике, мисли Слађана. Док излазимо из дворишта Милетића, у коме су уредно паркиране скоро све пољопривредне машине потребне једном сеоском домаћинству, Слађана нас подсећа на једну индијску пословицу: „Тукли се слонови, испаштала трава, волели се слонови, испаштала трава“, објашњавајући:

„Шта год овде буде, испаштаће трава, а трава смо ми мали, ситни, обични људи“.

Сига

Близу Брестовика, у подножју планине Русолије, која је урасла у Проклетије, село Сига, на површини од 354 хектара. Некада са близу 200 Срба, сада полако одумире. Све куће у селу, 1999. године су биле запаљене, а почетком двадесет првог века, 2004. године, обновљено је тридесет. Међутим, куће су углавном празне, у њима тренутно живи свега 22 Срба, а у селу се не чује дечији смех.

Фото ГрачаницаОнлајн: Сига

Самоћа, самоћа, да немаш са ким да проговориш

Славица Јашовић, која се са мужем вратила у Сигу, каже да родитељи нису вратили своју децу, јер нема школе, а у селу постоје тешкоће и са снабдевањем водом.

„Тежак је живот овде. Самоћа, самоћа, да немаш са ким да проговориш. Не дај Боже да нисмо још нас двоје заједно“, прича нам Славица, чији син живи у Белорусији, а кћерке у Београду и Крушевцу. Имају Јашовићи кућу у Београду, али се једино у Сиги осећају лепо и једино испод Проклетија дишу пуним плућима.

Фото ГрачаницаОнлајн: Славица Јашовић, Сига

Највећи проблем Срба који овде живе јесте вода, каже Славица. Градоначелник Пећи нам је рекао да је водовод у селу Сига изграђен, а одборник у СО Пећ, Милош Димитријевић тврди да је селу додељен новац за пумпу која је недостајала како би се село уредно снабдевало водом, али да представник села није наменски потрошио тај новац.

Док смо улазили у двориште Јашовића, срели смо младог Албанца који им је довезао грађевински матријал, потребан за доградњу оставе у кући. Питали смо га како се живи у Сиги. На чистом српском језику нам је одговорио „Није лоше“ и додао: „Разумите ме, не бих да причам за медије“.

Иначе, оно што највише боли Србе из Сиге, јесте што мештани који овде не живе, продају земљу и то, по њиховом мишљењу, по багателним ценама, за мање од 400 евра по ару. Продајом се заувек мења етничка слика села и тиме је свака прича о повратку завршена. Славица Јашовић нам прича да њена породица не жели да прода своје имање, али и да су имали проблем са узуирпатором.

„Даје се земља јефтино. Ми имамо седам, осам хектара земље, не смемо да је радимо јер је међу Албанцима, али нећемо да продамо. Један Албанац нам је био узурпирао једну њиву, па смо је судски једва вратили, муке смо имали, као да је његова. Ми пооремо, он посеје. Када смо добили на суду, дошао је на врата да ми прети“, прича даље Славица, наглашавајући да се не боји и да ничије не жели, а своју и земљу своје деце не да никоме.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Сваке недеље, Славица оде до оближњег гробља у коме је срушена црква, чији су темељи, по подацима Српске православне цркве, старији од Високих Дечана. Црква и гробље су слика и прилика већине српских гробаља и храмова после оружаних сукоба на Косову. У Сиги порушени споменици, између њих процветале перунике, у остацима зидова цркве икона Светог Димитрија, коме је црква и посвећена.

Славица и њене комшије се надају да ће црква бити обновљена и да ће се народ као некада, окупљати у њеној порти. Сада, ретко ко дође до Сиге, па се мештани питају, да ли политичари и новинари знају да ово село „постоји на кугли земаљској“?

„Нико нас не обилази, нико да помисли за Сигу. Никад нико не долази. Политичари и новинари дођу у Гораждевац, ретко када у Брестовик, овде у Сигу, нико никада. Нема ко да те пита како живиш“, гледајући у даљину завршава своју причу Славица.


У Сиги је постојала врло стара црква, са зидовима који су местимично били високи и до четири метра. По предању, црква је била старија од манастира Дечани. На њеним темељима је 1937. године почела градња нове цркве Св. Димитрија, која је прекинута 1941. године. У току Другог светског рата, Албанци су делом демолирали цркву. Завршетак радова и освећење храма је обављено 1977. године. Покрај храма је извор са, како се верује, лековитом водом. Ту је и старо српско гробље, са неколико примерака старих надгробних камених плоча и већих крстача, делимично поломљених после последњег рата.


 Љевоша

Љевоша је насеље у општини Пећ и налази се изнад Пећке патријаршије, према Руговској клисури. По легенди, село је добило име по левању (ливењу) метала за израду оружја српске војске за Косовску битку 1389. године. Од средњег века, село је припадало Пећкој патријаршији и његови житељи су били задужени за чување манастирских стада. Усмено народно предање каже да се помужено млеко дрвеним цевима сливало у манастирске одаје и кухиње. Љевошани имају скоро 1000 хектара њива, шума и ливада у свом власништву. Једино у Љевоши није продат ниједан ар земље, а мештани су се заветовали да то неће ни учинити.

Ако је Бог стварао свет, онда се стварајући Љевошу, заиста није штедео. Са једне стране Пећка патријаршија, са друге Руговска клисура, поглед се одмара на висовима Проклетија и Чакора, на кањону Бистрице.

Фото ГрачаницаОнлајн: Љевоша

Живот у Љевоши је бедан и несигуран

У Љевоши, у новосаграђеним кућама, живи петнаестак Срба, углавном старијих људи, а пре 1999. године их је било око 250. Када дође зима, могу да се изброје на прсте једне руке. А и како да чекају зиму, када надлежне службе не чисте пут кроз село.

„Ове године, од 3. до 26. јануара, сметови су били два метра, никуда нисмо могли, били смо без струје, без воде, без телефона, одсечени од света. Црвени крст из Митровице нам донео воду и храну после десет дана, онда дошли из Министартва за повратак и донели нам храну и воду. У селу живи и једна породица са троје деце, па замислите како је било“, прича нам шездесетдеветогодишњи Ранко Бакић, који се са супругом, у Љевошу вратио 2005. године.

На прозорима Ранкове куће, решетке. Каже из предострожности, јер су куће у Љевоши већ два пута обијане.

Ранко, који је и члан општинске комисије за безбедност, каже да безбедносних проблема нема, али има пољске штете.

„Комшије из суседног села нам праве велику штету, краде се воће, поврће и попаша се врши (пушта се стока у њиве и ливаде, примедба аутора), секу нам шуму. Никако то не можемо да спречимо, иако непрекидно пријављујемо полицијским и општинским органима. Долазе нам близу кућа и ту секу шуму, па ми морамо да купујемо дрва. Љевошани имају око 400 хектара шуме, а дрва купују“, објашњава нам Ранко.

Фото ГрачаницаОнлајн: Ранко Бакић, Љевоша

„Ми имамо сваког месеца састанке Комисије за безбедност, у којој учествују и Срби, и Бошњаци, Роми и Албанци и безбедносна ситуација је веома добра. Иначе, што се тиче српских села, општина је инвестирала у село Љевошу изградњу пута и осветљење, у Гораждевцу смо изградили скоро 1 500 метара пута и село је осветљено. У Белом Пољу само урадили водовод, до Брестовика је асфалтиран пут, а ускоро почиње и изградња канализације“, рекао је у интервјуу за наш портал градоначелник Пећи, газменд Мухаџери.


Ја никада не бих отишао, али изгледа да ћу морати

Земља Љевошана је брдско планинска, није погодна за гајење свих култура, а мештани имају проблем и са снабдевањем водом, па се тешко живи без помоћи. А помоћ споро и ретко стиже, кажу преостали Љевошани.

Пут кроз село је асфалтиран, село има уличну расвету, али то није довољно, па се људи не враћају.

„Школа је у Гораждевцу, десет километара одавде, лекара немамо, нема продавнице. Никаквих услова за живот немамо. Како да се људи врате, посебно породице са децом?“, пита се Зоран Ашанин, чија је кућа прва на уласку у село. Зоран каже да српска села у Метохији, па и Љевоша, полако одумиру и нестају. „Љевошани још ништа нису продали, међутим, под великим смо притиском свакодневно. Долазе препродавци који би од Срба да купе земљу по цени од 200, 300 евра за ар, а после да продају по 7000 до 10 000 евра. Једини циљ им је да нас иселе“, прича Ашанин, тврдећи да се ни власт у Србији, ни власт на Косову не брину за мештане овог села.

„Живот је овде много тежак, па докле можемо, остаћемо. Ја никада не бих отишао, али изгледа да ћу морати. А некада је ово било најлепше место на сету“, завршава причу Зоран Ашанин, гледајући у полусрушене и нагореле куће, које су већ зарасле у коров и трње.

Фото ГрачаницаОнлајн: Зоран Ашанин, Љевоша

У селу Љевоша постоје остаци неколико сакралних објеката: цркве Св. Николе, цркве Св. Ђорђа, цркве Св. Димитрија, остаци манастирске утврђене куле-звонаре, остаци цркве Рођења Св. Јована Крститеља, цркве Св. Арханђела, цркве Св. Симеона Мироточивог, као и старог српског гробља. У стенама западно од села налази се једна испосница.


 Гораждевац

Гораждевац је највеће српско село у Метохији, у коме је пре 1999. године, према изјавама мештана живело преко 2000 Срба и Црногораца. У селу данас живи нешто више од 750 Срба. Покрај села протиче Пећка Бистрица, речица Бирка, и такозвани „јаз“, у коме се сваког 14. маја окупа већи део села због обичаја и дуговековне традиције, како би им заштитник села Св. Пророк Јеремија подарио плодну и здраву годину. Село је постало познато по тужном догађају од 13. августа 2003. године, када је убијено двоје, а рањено четворо деце док су се купали на Бистрици. И после 14 година, кривци нису пронађени.

Гораждевац је административни центар Срба из општине Пећ. Деца из околних села, овде долазе у школу, старији да заврше административне послове.

Фото ГрачаницаОнлајн: Гораждевац

Политичарима је само асфалт у глави, а од њега се не живи

Како се живи данас у Гораждевцу, селу разапетом између трагичних слика из прошлости и будућности која не нуди нити обећава било какве промене на боље?

„Осим пунктова КФОР-а који су били око Гораждевца након бомбардовања, а којих више нема, у суштини се ништа није променило, када су у питању квалитет и услови живота. Ми годинама уназад слушамо о некаквим стандардима, о слободи кретања, о интеграцији мањинских заједница у већинско друштво, али нема помака. Има неких малих помака, али ти помаци нису променили суштину живота самих грађана. Шта некоме значи то што може да оде у град, ако он живи исто или можда чак и горе у економском смислу?“, одговара на наше питање новинар Дарко Димитријевић. Дарко је одлучио да остане у Гораждевцу. Са супругом Катарином, и кћеркама близнакињама, дане проводи у селу, покушавајући и као новинар и као омладински активиста да помогне да млади остану у свом завичају.

„У Гораждевцу има око 200 младих. Оно што раније није био тренд, а имали смо и лошију безбедност и на неки начин, животи су били угроженији, млади нису одлазили. Оно што је сада тренд, јесте да већина младих људи који одавде оду у Косовску Митровицу или даље, у Крагујевац или Београд, да заврше факултет, остаје тамо. Већина њих се не враћа и могу да кажем да је то око 60, 70 посто студената који се више никада не врате да овде живе“.

Фото ГрачаницаОнлајн: Дарко Димитријевић, Гораждевац

Све улице у Гораждевцу су асфалтиране, постављен је видео надзор, у селу је изграђена једна стамбена зграда и нови комфорнији Дом здравља. Али то није довољно да млади људи, посебно брачни парови са децом остану на овим просторима, сматра Дарко. Каже да је политичарима само асфалт у глави.

„Ми свакодневно слушамо политичаре који обећавају све и свашта, небитно да ли су они из Београда, из Приштине, или су представници српског народа са Косова. Чули смо милион обећања, милион разних планова, милион идеја. Међутим, реализације нема и у пракси имамо значајну стагнацију. Само у Гораждевцу у последњих четири, пет година, није урађен ниједан значајнији инфраструктурни или јавни пројекат који би побољшао услове живота грађана. Има и младих који желе да остану, али немају шансу ни да се запосле, нити да крену у приватни бизнис. Места у јавним институцијама за запошљавање нема или су предвиђена за оне који су политички подобни. Безнадежна је ситуација из које нема излаза у скоријој будућности“, разочарано прича Дарко, додајући да је проблем што највеће село у Метохији нема ни обданиште.

По речима дарка Димитријевића, ни косовске ни српске власти немају идеје како да створе шансу за младе људе, како да их едукују, како да се млади науче одређеним пословима, како да се преквалификују. „Једноставно, нема програма за младе који би им обезбедио стални посао и егзистенцију“, закључује Димитријевић.

Ако не схватимо да морамо да живимо једни поред других, нама овде нема заједничке будућности

„Општина Пећ јесте асфалтирала већину улица у Гораждевцу, подржава неке иницијативе грађана и то је углавном асфалтирање улица, сада ће да раде неки канал за наводњавање, међутим то не решава опет ону суштину“, одговара Дарко Димитријевићна нашу опаску да је било улагања у ово село и да се то види и наставља: „Причамо о младима у које се не улаже готово ништа. Ако имамо 200 младих и ако имамо страховит тренд одласка, хитно се морају решити њихови проблеми, како би они остали у Гораждевцу. Уколико младих за пет или десет година не буде у овом месту, али и у свим српским срединама на Косову и Метохији, ми ћемо имати једну безнадежну ситуацију и та српска места ће на крају изумрети“.

Фото ГрачаницаОнлајн: Дарко Димитријевић са породицом, Гораждевац

Док се Даркове кћеркице играју у дворишту, а супруга Катарина климајући главом одобрава мужевљее речи, дарко шаље поруку свима на Косову:

„Уколико не схватимо да морамо да живимо једни поред других, нама овде нема заједничке будућности. То морају да схвате и међународна заједница и власти у Приштини“.

Без запошљавања младих, опстанка нема

Светислав Симоновић (57 ), кога су непознати нападачи ранили пре неколико година, у Гораждевцу живи са сестром, док му је породица у Крагујецу. Тројица младића су, ушавши у његову кућу маскирани као радници косовске елктродистрибуције, изболи Светислава ножевима, али судбина је хтела да преживи без већих последица. И Светислав мисли као и Дарко, да без проналажења трајног решења за запошљавање младих, опстанка Срба на овим просторима нема.

„У Гораждевцу је веома тешко да се живи, а највећи проблем је што млади одлазе јер нема посла“, прича нам Светислав, док седимо у кафићу у центру села. Он сматра да опстанак Срба у Гораждевцу, зависи од Репубике Србије, која мора да пронађе начин да младе Србе задржи на овим просторима.

Фото ГрачаницаОнлајн: Светислав Симоновић, Гораждевац

У Гораждевцу је до 1999. године постојала и текстилна фабрика као пројекат фабрике у Пећи „ КОПЕКС“, али је од 2000. до 2008. године служила као база мировној мисији КФОР-а. У селу се сада налази Дом здравља у коме се налази медицинско особље: доктор опште праксе, зубар, лаборант и неколико медицинских сестара, Дом културе, ОШ „Јанко Јовићевић“, Гимназија „Свети Сава“ (измештена из Пећи), Економско-трговинска школа „Милева Вуковић“ (измештена из Пећи), Електро-техничка школа и Машинска школа (такође измештене из Пећи), Косовска пошта и станица Косовске полиције.

Фото ГрачаницаОнлајн: стара црква брвнара, посвећена Св. Јеремији, Гораждевац

Гораждевац се први пут помиње у повељи краља Стефана Првовенчаног, издатој око 1220. године у манастиру Жичи. У селу се налази стара црква брвнара, посвећена Св. Јеремији, подигнута у 16. веку. На иконостасу су сачуване двери из 16. века, а у цркви неколико икона и старих црквених књига. Године 1926. у близини старе цркве је саграђена нова, посвећена Покрову Св. Богородице.


(Ова репортажа је део пројекта „Живот на мањински начин“, који је подржала Косовска фондација за отворено друштво из Приштине. Ставови, закључци и препоруке, изречени у репортажи, не изражавају неопходно и ставове Косовске фондације за отворено друштво).


Анђелка Ћуп

Save

Save