Arhimandrit Ilarion: Pevali smo nekad, još uvek pevamo

Foto GračanicaOnlajn

U manastiru Gorioč, kod Istoka, u Metohiji, proslavljena manastirska slava, Sveti Nikolaj Čudotvorac. Svetu liturgiju je služio arhimandrit Ilarion, uz sasluženje sveštenstva i monaštva Eparhije raško – prizrenske, a rezanju slavskog kolača prisustvovalo je oko 150 Srba.

“Hej ravnico moja, zemljo manastira,

Metohijo, najzad, duši nađoh mira.

Ponovo se vratih ja na tvoju grudu,

po belom sam svetu išao zaludu.

Hej Gospode Hriste, tebe jednog znamo,

pevali smo nekad, još uvek pevamo.”

Ovako je danas na prazničnom ručku u gostoprimnici manastira Gorioč, vernom narodu pojao arhimandrit Ilarion, na dan kada Srpska pravoslavna crkva (SPC) i njeni vernici obeležavaju praznik posvećen prenosu moštiju Svetog oca Nikolaja – Mirlikijskog Čudotvorca. Prisutni Srbi su odgovarali: “Gospode pomiluj”, pevali i plakali. Pevali su jer još uvek ima Srba u metohijskoj ravnici i plakali, jer ih je svakim danom sve manje.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


Pravoslavni vernici svetog Nikolu smatraju borcem za Hristovu veru, pobednikom protiv zla, a njegovo ime znači narodni pobednik. Na današnji dan, nekada su sve lađe, gde god se nalazile, bacale svoja sidra i do sutradan nisu plovile, a mornari su se molili svetitelju. Hrišćani veruju da Sveti Nikola svojim posredovanjem pred Gospodom pomaže svakom ko mu se sa verom obrati za pomoć u bolesti, nemoći i duševnoj patnji. Prema predanju, upravo je Sveti Nikola povratio vid slepom srpskom kralju Stefanu Dečanskom. Tokom vekova, Sveti Nikola je postao jedan od najomiljenijih svetaca i za njega se vezuju mnogi običaji opstali iz davnina. Preko 600 crkava, koje pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posvećeno je Svetom Nikolaju.


Svetu liturgiju, arhimandrit Ilarion je služio uz sasluženje sveštenstva i monaštva Eparhije raško -prizrenske u maloj crkvi manastira Gorioč, posvećenoj upravo Svetom Nikolaju.

“Naši hramovi su mali kao zbegovi, ostrvca istinite vere gde se narod sabira, ali slavom božanskom su neuništivi. I u svetom gradu Jerusalimu, grob Majke Božje je mali, ali to je svetinja gde se oseća sila života neuništivog.  I grob Hristov jeste mali, jeste tesan, ali iz njega je zasijala svetlost celome svetu”, rekao je u prigodnoj besedi otac Ilarion, pozivajući Srbe da dolaze u crkvu, da veruju i da se mole.

“Mi treba da se sabiramo u ovom hramu koji podseća na brod kojim se spašavamo, ali koji podseća i na grobnicu Hristovu iz koje je zasijao život.Takođe, treba da se radujemo Vaskrsenju Hristovom i da ne odlažemo život za sutra, nego da koristimo svaki dan, a danas je dan spasenja. Dan spasenja nije bio juče, neće biti sutra za nas, nego je danas”, poručio je otac Ilarion.

Foto GračanicaOnlajn

Monahinje kažu: „Prvo je ovu svetinju sagradio Sveti Kralj, a potom započeo Dečane.” I zaista, na kamenu i sada stoji zapis iz 1335. godine. Drži se i opstaje drevna svetinja, putokaz i zaštitnik za Srbe koji su ostali i za one koji dolaze.

Igumanija Isidora, nasmejana, posle svete liturgije i rezanja slavskog kolača, pozdravlja goste. Drago joj je što još uvek ima ko da dođe. A Miljojko iz Ivanjice kaže da je srećan jer ima ko da dočeka goste u ravnoj Metohiji.

Ako smem da poredim, mati Isidora me podseća na upokojenog patrijarha Pavla – blaga, skromna i srdačna. Pitam, kako se živi?

“Dobro”, odgovara i dodaje da monahinje kada imaju potrebe, odu do grada i da nemaju problema. Igumanija miluje pridošlu decu, a ja se pitam hoće li ih i sledeće godine biti ovoliko?

Foto GračanicaOnlajn

Ali nade ima, reče u besedi otac Ilarion, jer i posle toliko vekova ovde nije zamrla služba božja, a dok je službe božje, opstaće i narod.

I Ljubomirka Nikolić veruje da će Srbi opstati i ostati u ravnoj Metohiji. Ljubomirka, koja se vratila sa mužem u svoj stan u centar Istoka, gradića podno Mokre Gore, u kome je pre 1999. godine, živelo preko 6 000 Srba. Danas ih je u gradu dvanaestoro, a u okolna sela se vratilo nešto više od 500.

“Živim za taj dan kada će se moje komšije vratiti u Metohiju. Verujem da hoće i da će nas sledeće godine u ovoj porti biti više nego sada”, kroz suze priča Ljubomirka.

Foto GračanicaOnlajn

Dušan Nedeljković takođe živi u Klini. Kaže da je bezbednost čas dobra, čas loša, ali Srbi navikli. Navikli su i da im prete i da im pale kuće.

“Ali, najveći problem je što nema posla. Mladi odlaze, roditelji za njima, sve je manje naroda. Najteže je što se prodaju i imanja i kuće. Kada prodaš, gotovo je, povratka nema”, sa malo nade priča Dušan. Tridesetdevetogodišnji Svetozar Repanović, iz Osojana, sela u koje su se Srbi najpre vratili posle progona. Živi od socijalne pomoći jer je imao saobraćajni udes i više nije sposoban da radi. U Osojane se vratila trećina meštana, a najviše ga boli, kako kaže, kada vidi da ljudi prodaju ono što je vekovima pripadalo Srbima.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Dok slušam ispovesti Srba iz Istoka i okoline, iz porte manastira koji se smestio na uzvišenju Bela Stena, posmatram Istok. Grad se vidi kao na dlanu, a u daljini puca metohijska ravnica. Ona, o kojoj je pojao arhimandrit Ilarion. Plodna, ravna, napaćena, ali opstaje. Manastire i crkve pale i ruše, ali oni opet niču iz pepala i sakupljaju Srbe, metohijske, kosovske, krajiške, šumadijske, ma gde oni živeli.

A ove godine, upravo se sjatiše Srbi sa svih strana kako bi uzeli slavski kolač i bili domaćini na dan Svetog Nikolaja, sledećeg 2018. leta Gospodnjeg. Ustvari, Srpkinje.

Mirjana Stojanović iz Obilića, Milica Popović iz Gračanice, Sonja Vuković iz Osojana, Gorica Šćepnović iz Kraljeva i Olivera Slavković iz Beograda, biće domaćice sledeće godine gostima koji dođu u Gorioč, na dan letnjeg Svetog Nikole, kako kaže narod.

Foto GračanicaOnlajn

Devojke nasmejane, primaju čestitke od prošlogodišnjeg kolačara, Ljubiše Mitića i njegove porodice. Ljubiša je ove godine slavski kolač doneo iz Bresja kod Kosova Polja, osamdesetak kilometara udaljenog od Gorioča. Sledeće godine će se Olivera, Gorica, Sonja, Milica i Mirjana potruditi da ništa ne nedostaje slavskoj trpezi. Samo da bude naroda.

I dok odlazim iz manastira Gorioč, u ušima mi odzvanja glas arhimandrita Ilriona, nekada dečanskog monaha, a sada igumana manstira Draganac u Kosovskom Pomoravlju:

“Pronađoh Gorioč, Svetog Nikolaja, zadužbinu srpskog mučenika kralja.

Ponovo se vratih pod Sinajsku goru, hajde kao nekad, pevajmo u horu,

Gospode pomiluj”


Manastir Gorioč je metoh manastira Visoki Dečani i nalazi se severozapadno od gradića Istoka, na Kosovu i Metohiji. Manastir u okviru svog kompleksa ima crkvu posvećenu Sv. Nikoli, manastirski konak i zvonik. Po narodnom predanju, manastir je sagradio Sveti Kralj Stefan Dečanski i posvetio Sv. Nikoli u znak zahvalnosti za isceljenje svojih „ogorjelih“ očiju, po čemu je manastir i dobio ime (gore oči – Gorioč).

Foto GračanicaOnlajn

Stara crkva Sv. Nikole u Gorioču, iz XIV veka, nije sačuvana, a na njenim temeljima je obnavljana u XVI i XVIII veku, kao i početkom XX veka. U crkvi se čuva 11 ikona slikanih u XVI, XVII i XVIII veku. Ostale građevine u manastiru: konak, zvonik i česma sagrađeni su kasnije.

U manastiru se čuvala i biblioteka srednjovekovnih knjiga, sa vrednim rukopisima iz XIV i XV veka, što je zabeležio ruski putopisac, konzul i istoričar Aleksandar Gilferding sredinom XIX veka – 1856. godine, kada je neke od knjiga iz manastirske biblioteke poneo sa sobom u Rusiju. Ove knjige se danas čuvaju u Biblioteci grada Petrovgrada u Rusiji.


Anđelka Ćup