Архимандрит Иларион: Певали смо некад, још увек певамо

Фото ГрачаницаОнлајн

У манастиру Гориоч, код Истока, у Метохији, прослављена манастирска слава, Свети Николај Чудотворац. Свету литургију је служио архимандрит Иларион, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије рашко – призренске, а резању славског колача присуствовало је око 150 Срба.

“Хеј равницо моја, земљо манастира,

Метохијо, најзад, души нађох мира.

Поново се вратих ја на твоју груду,

по белом сам свету ишао залуду.

Хеј Господе Христе, тебе једног знамо,

певали смо некад, још увек певамо.”

Овако је данас на празничном ручку у гостопримници манастира Гориоч, верном народу појао архимандрит Иларион, на дан када Српска православна црква (СПЦ) и њени верници обележавају празник посвећен преносу моштију Светог оца Николаја – Мирликијског Чудотворца. Присутни Срби су одговарали: “Господе помилуј”, певали и плакали. Певали су јер још увек има Срба у метохијској равници и плакали, јер их је сваким даном све мање.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.


Православни верници светог Николу сматрају борцем за Христову веру, победником против зла, а његово име значи народни победник. На данашњи дан, некада су све лађе, где год се налазиле, бацале своја сидра и до сутрадан нису пловиле, а морнари су се молили светитељу. Хришћани верују да Свети Никола својим посредовањем пред Господом помаже сваком ко му се са вером обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Према предању, управо је Свети Никола повратио вид слепом српском краљу Стефану Дечанском. Током векова, Свети Никола је постао један од најомиљенијих светаца и за њега се везују многи обичаји опстали из давнина. Преко 600 цркава, које припадају Српској православној цркви, посвећено је Светом Николају.


Свету литургију, архимандрит Иларион је служио уз саслужење свештенства и монаштва Епархије рашко -призренске у малој цркви манастира Гориоч, посвећеној управо Светом Николају.

“Наши храмови су мали као збегови, острвца истините вере где се народ сабира, али славом божанском су неуништиви. И у светом граду Јерусалиму, гроб Мајке Божје је мали, али то је светиња где се осећа сила живота неуништивог.  И гроб Христов јесте мали, јесте тесан, али из њега је засијала светлост целоме свету”, рекао је у пригодној беседи отац Иларион, позивајући Србе да долазе у цркву, да верују и да се моле.

“Ми треба да се сабирамо у овом храму који подсећа на брод којим се спашавамо, али који подсећа и на гробницу Христову из које је засијао живот.Такође, треба да се радујемо Васкрсењу Христовом и да не одлажемо живот за сутра, него да користимо сваки дан, а данас је дан спасења. Дан спасења није био јуче, неће бити сутра за нас, него је данас”, поручио је отац Иларион.

Фото ГрачаницаОнлајн

Монахиње кажу: „Прво је ову светињу саградио Свети Краљ, а потом започео Дечане.” И заиста, на камену и сада стоји запис из 1335. године. Држи се и опстаје древна светиња, путоказ и заштитник за Србе који су остали и за оне који долазе.

Игуманија Исидора, насмејана, после свете литургије и резања славског колача, поздравља госте. Драго јој је што још увек има ко да дође. А Миљојко из Ивањице каже да је срећан јер има ко да дочека госте у равној Метохији.

Ако смем да поредим, мати Исидора ме подсећа на упокојеног патријарха Павла – блага, скромна и срдачна. Питам, како се живи?

“Добро”, одговара и додаје да монахиње када имају потребе, оду до града и да немају проблема. Игуманија милује придошлу децу, а ја се питам хоће ли их и следеће године бити оволико?

Фото ГрачаницаОнлајн

Али наде има, рече у беседи отац Иларион, јер и после толико векова овде није замрла служба божја, а док је службе божје, опстаће и народ.

И Љубомирка Николић верује да ће Срби опстати и остати у равној Метохији. Љубомирка, која се вратила са мужем у свој стан у центар Истока, градића подно Мокре Горе, у коме је пре 1999. године, живело преко 6 000 Срба. Данас их је у граду дванаесторо, а у околна села се вратило нешто више од 500.

“Живим за тај дан када ће се моје комшије вратити у Метохију. Верујем да хоће и да ће нас следеће године у овој порти бити више него сада”, кроз сузе прича Љубомирка.

Фото ГрачаницаОнлајн

Душан Недељковић такође живи у Клини. Каже да је безбедност час добра, час лоша, али Срби навикли. Навикли су и да им прете и да им пале куће.

“Али, највећи проблем је што нема посла. Млади одлазе, родитељи за њима, све је мање народа. Најтеже је што се продају и имања и куће. Када продаш, готово је, повратка нема”, са мало наде прича Душан. Тридесетдеветогодишњи Светозар Репановић, из Осојана, села у које су се Срби најпре вратили после прогона. Живи од социјалне помоћи јер је имао саобраћајни удес и више није способан да ради. У Осојане се вратила трећина мештана, а највише га боли, како каже, када види да људи продају оно што је вековима припадало Србима.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Док слушам исповести Срба из Истока и околине, из порте манастира који се сместио на узвишењу Бела Стена, посматрам Исток. Град се види као на длану, а у даљини пуца метохијска равница. Она, о којој је појао архимандрит Иларион. Плодна, равна, напаћена, али опстаје. Манастире и цркве пале и руше, али они опет ничу из пепала и сакупљају Србе, метохијске, косовске, крајишке, шумадијске, ма где они живели.

А ове године, управо се сјатише Срби са свих страна како би узели славски колач и били домаћини на дан Светог Николаја, следећег 2018. лета Господњег. Уствари, Српкиње.

Мирјана Стојановић из Обилића, Милица Поповић из Грачанице, Соња Вуковић из Осојана, Горица Шћепновић из Краљева и Оливера Славковић из Београда, биће домаћице следеће године гостима који дођу у Гориоч, на дан летњег Светог Николе, како каже народ.

Фото ГрачаницаОнлајн

Девојке насмејане, примају честитке од прошлогодишњег колачара, Љубише Митића и његове породице. Љубиша је ове године славски колач донео из Бресја код Косова Поља, осамдесетак километара удаљеног од Гориоча. Следеће године ће се Оливера, Горица, Соња, Милица и Мирјана потрудити да ништа не недостаје славској трпези. Само да буде народа.

И док одлазим из манастира Гориоч, у ушима ми одзвања глас архимандрита Илриона, некада дечанског монаха, а сада игумана манстира Драганац у Косовском Поморављу:

“Пронађох Гориоч, Светог Николаја, задужбину српског мученика краља.

Поново се вратих под Синајску гору, хајде као некад, певајмо у хору,

Господе помилуј”


Манастир Гориоч је метох манастира Високи Дечани и налази се северозападно од градића Истока, на Косову и Метохији. Манастир у оквиру свог комплекса има цркву посвећену Св. Николи, манастирски конак и звоник. По народном предању, манастир је саградио Свети Краљ Стефан Дечански и посветио Св. Николи у знак захвалности за исцељење својих „огорјелих“ очију, по чему је манастир и добио име (горе очи – Гориоч).

Фото ГрачаницаОнлајн

Стара црква Св. Николе у Гориочу, из XIV века, није сачувана, а на њеним темељима је обнављана у XVI и XVIII веку, као и почетком XX века. У цркви се чува 11 икона сликаних у XVI, XVII и XVIII веку. Остале грађевине у манастиру: конак, звоник и чесма саграђени су касније.

У манастиру се чувала и библиотека средњовековних књига, са вредним рукописима из XIV и XV века, што је забележио руски путописац, конзул и историчар Александар Гилфердинг средином XIX века – 1856. године, када је неке од књига из манастирске библиотеке понео са собом у Русију. Ове књиге се данас чувају у Библиотеци града Петровграда у Русији.


Анђелка Ћуп