Uskoro lutkarske predstave za najmlađe na Kosovu

Foto GračanicaOnlajn: Pozorište mladih
Foto GračanicaOnlajn: Pozorište mladih

Zoran Ristić Riči, sa grupom dece, osnovao je Pozorište mladih, u okviru kojeg prvi put posle 1999. godine spremaju lutkarske predstve za decu na Kosovu. Posle Teatra Geto, ovo je još jedan veliki projekat zaljubljenika u dečije stvaralaštvo.

Dve Anastasije i jedna Anica, pod budnim okom reditelja Zorana Ristića Ričija, pioniri posleratnog lutkarskog pozorišta na Kosovu, uvežbavaju predstavu Crvnkapa. Scenografija prilično pohabana, lutke koje svako može da kupi u prodavnici, ali probe teku i uskoro će deca širom Kosova imati prilike da se smeju zgodama i nezgodama lutkarskih junaka. Zoran Ristić kaže da posle njegovih predstava deca izlaze zadovoljna i nasmejana. On ne želi da režira tužne predstave, jer je deci na Kosovu dosta tuge i ograničenog kretanja, kao i nemogućnosti da vide sve ono što imaju njihovi vršnjaci u cetralnomj Srbiji i u regionu.

Foto GračanicaOnlajn: Pozorište mladih

Od 1999. godine, deca na Kosovu nisu imali prilike da gledaju lutkarske predstave, a još manje da ih sami stvaraju, osim ako ne gostuje neko pozorište iz gradova centralne Srbije. Posle Teatra Geto, koji je Ristić pokrenuo 2004. godine i kroz koji je prošlo preko stotinu mladih ljudi, sada sa istim tolikim žarom i entuzijazmom, kreće u novi početak.

„Mi smo krenuli sa novim aktivnostima, a to je Pozorište mladih, pozorište koje je vezano za lutkarske aktivnosti. Pala nam je napamet ideja da napravimo neke nove priče i trenutno radimo lutkarske predstave, dakle predstave za decu sa lutkama, Crvenkapu i Tri praseta. Ono što je zaninljivo, i ja se sa tim prvi put srećem, ranije to nisam radio, tako da zajedno sa decom učim“, počinje priču Zoran Ristić u Domu kulture u Lapljem Selu, gde održavaju probe. Tu je sada dom i Teatra Geto.

Ristić kaže da je predvideo da se predstave iigraju u preškolskim ustanovama, prvo u opštini Gračanica, a kasnije i širom Kosova i Metohije, naravno ukoliko deca to prihvate.

Pozorište mladih, kako se zove njegov novi projekat, kao ni Tetara Geto, nema adekvatne uslove za rad. Vežbaju u sali Doma kulture u Lapljem Selu, u kojoj vežbaju i karatisti i kik bokseri. Svako ima svoj termin, svoj kutak i za sve ima mesta, ali mladim glumcama, uverili smo se, nedostaju osnovi uslovi za rad, osnoni rekviziti. Po našoj skromnoj proceni, za to i ne treba mnogo novca.

Foto GračanicaOnlajn: Pozorište mladih

„Uslovi su nam minimalni i nema nekih uslova ovde. Ovo radimo uz pomoć štapa i kanapa. Nabavili smo nekakve lutke koje može kupiti svako dete u ovim velikim šopovima. Ovu priču bi pre svega trebalo da pomogne opština i direkcija za kulturu i obrazovanje, iz prostog razloga što je nedostatak lutkarskih predstava na ovim prostorima konstantan već dve decenije. Lutkarske predstave su ovde par puta gostovale iz centralne Srbije i to je bilo veoma dobro primljeno kod dece jer deca su željna takvog sadržaja. Deca žele da vide animirane lutke i da vide različite priče iz tog domena. Ja sam se prihvatio ovog posla iz prostog razloga, zato što ni ja nisam imao iskustva do sada. Ja evo ovde sa decom koja sede pored vas, učim kako animirati lutke i kako izrežirati predstavu da lutke pokažu predstavu koju sam ja možda ranije radio sa živim glumcima, sa decom, sa mladima. Iskustvo nam je sjajno, evo družimo se skoro mesec dana i već smo pri kraju jedne predstave. Nadam da ćemo za kratko vreme predstavu da dajemo u nekom od obdaništa, zabavišta, uopšte u predškolskim institucijama koje ovde postoje.“

Atmosfera na probama je odlična, kažu i deca, mlade glumice koje su prvi put na pozorišnim daskama. Ovaj put iza kulisa, kao animatori lutaka, ali kasnije, ko zna. Njihova je želja da postanu glumice, a njihov Riči je tu da im pomogne i kažu da to svesrdno radi. Nije strog, kaže jedna od devojčica, ima strpljenja.

Foto GračanicaOnlajn: Pozorište mladih

Jedanaestogodišnja Anastasija Ilić na probe u Laplje Selo svakog dana dolazi iz Preoca i jedva čeka da počnu sa izvođenjem predstava za svoje male drugare u zabavištima i obdaništima širom Kosova. Tremu nema kada glumi, ali ima pred kamerama. Ne zameramo joj, jer se glumom bavi tek nekoliko nedelja.

„Riči nije strog i puno nam pomaže kada smo na probi. Mnogo smo naučili, on nam je mnogo objasnio, objašnjava nam po nekoliko puta. Na probama se svi slažemo i lepo se družimo“, priča Anastasija pošto se malo opustila.

Anastasija Trajković iz Lapljeg Sela, prvi put glumi i u Crvenkapi i igra baku i Crvenkapu.

„Ponosna sam i divno se osećam. Imam tremu po malo, ali svakim danom sve manje. Moji roditelji su srećni što sam se odlučila da postanem glumica“, prilično samouvereno za svojih 11 godina nastupa pred kamerama Anastasija.

Foto GračanicaOnlajn: Pozorište mladih

Većinu predstava Teatra geto, gledala je Anica Trajković iz Lapljeg Sela i na poziv svoje drugarice koja je u njemu već „renomirana glumica“, došla je u Pozorište madih, odmah se uklopila i krenula sa probama za lutkarsku predstavu. Presrećna je što je slučajno svratila i ostala.

„Ako mi dobro krene i ako Riči misli da imam talenta, moja želja je da budem glumica. Samo treba mnogo rada i vežbe“, zaključuje Anica uz osmeh.

Zoran Ristić pažljivo sluša svoje mlade glumice i čii nam se da ih vrlo ozbiljno shvata. Pitamo ga, odakle tolika ljubav prema umetnosti za decu i odakle toliko strpljenja za najmlađe.

„Ovde godinama nije postojalo i sada ne postoji sistematsko ulaganje u decu. Škole koje postoje na ovim prostorima su jedini izlazak dece iz njihovih porodica. Oni odu na nastavu, vrate se kući i svi ostali sadržaji su bukvalno nedostupni. Petanestak godina moji vapaji za bilo kakvim osnovnim uslovima za rad sa decom, ne čuju se i nemaju odjeka tamo gde bi trebalo da se čuju, ali moja tvrdoglavost pre svega, razlog je što ne odustajem. Ko sam ja da deci oduzimam detinjstvo, ko si ti da oduzimaš deci pravo na nešto kroz šta smo svi prošli kroz život, a to su čitanje knjiga, pozorišne predstave, odlazak u bioskop?! Hoću da kažem da sve ono što smo mi nekada imali, sada ne postoji. To je jedan od razloga, a ima ih mnogo naravno. Razlog je i to što znam da će me deca nagraditi svojim osmehom i da će deca koja gledaju naše predstave, otići kući nasmejana. Ja radim predstave na koje će deca da dođu da se razonode, da se nasmeju i da odatle izađu zadovoljnija“, čini se da je jednostavno objašnjenje Zorana Ristića.

Deca iz Pozorišta mladih i njihov reditelj imaju zaista skronmne želje. Potrebna im je senografija, malo rekvizita, razglas i lutke. Njihov plan je da naprave lutkarsku radionicu u kojo bi sami pravili lutke, koje bi kasnije oživljavali na sceni.

Foto GračanicaOnlajn: Pozorište mladih

„Želja nam je da napravimo redovan repertoar lutkarskih predstava za decu, kao i predstava sa živim glumcima. Deca i mladi će nam redovno dolaziti na predstave samo ako budemo negovali njihov ukus“, zaključuje Ristić.

Uverili smo se, i deca glumci i deca u publici željno očekuju pozorišne predstave, kako Teatra Geto, tako i nove lutkarske predstave. Za to je potrebno minimalno uslova. Nadamo se da među našim čitaocima ima onih koji mogu da pomognu.


Putujući nekoliko puta sa članovima Teatra Geto na predstave širom Kosova, primetili smo neverovatnu bliskost i poverenje između mladih glumaca i njihovog reditelja.

„Kroz Teatar Geto je prošlo preko stotinu dece. Kada ih njihovi roditelji predaju meni, znači da su sigurni da su ih predali ozbiljnom čoveku koji će o njima da vodi računa. O deci se brinem kao da su moja sopstvena. Prisnost sadecom se stvara na probama, poverenje se stvara na druženju, a to poverenje se može izgubiti za trenutak. Kroz pozorište Geto je prošlo na stotine dece i od njih sam samo dvoje dece, mogu slobodno da kažem, izgubio kao ljude, zato što su možda krenuli nekakvom stranputicom i dan- danas mi je teško da pomislim na tu priču ili da govorim o toj priči. Ostala deca su se snašla, ili su se oženili, udali, zasnovali su svoje porodice, zaposlili su se, rade svoje poslove i dobri su ljudi. Ono što je najbitnije za mene, ponavljam, oni su dobri ljudi, nose pozitivnu energiju i vaspitavaju nove generacije svoje, ali i tuđe dece. To je poenta cele priče. Decu ne možete lagati, decu ne možete folirati, možda jednom ili dvaput, ali ako primete da niste iskreni prema njima, tu je kraj priče. Oni nikada više neće steći poverenje u vas. Znači, ako ih samo jednom, jednom prevarite, slažete ili im kažete nekakvu neistinu za koju oni znaju da je neistina, tu je kraj saradnje i poverenja“, kaže Zoran Ristić.


Anđelka Ćup