Ускоро луткарске представе за најмлађе на Косову

Фото ГрачаницаОнлајн: Позориште младих
Фото ГрачаницаОнлајн: Позориште младих

Зоран Ристић Ричи, са групом деце, основао је Позориште младих, у оквиру којег први пут после 1999. године спремају луткарске предстве за децу на Косову. После Театра Гето, ово је још један велики пројекат заљубљеника у дечије стваралаштво.

Две Анастасије и једна Аница, под будним оком редитеља Зорана Ристића Ричија, пионири послератног луткарског позоришта на Косову, увежбавају представу Црвнкапа. Сценографија прилично похабана, лутке које свако може да купи у продавници, али пробе теку и ускоро ће деца широм Косова имати прилике да се смеју згодама и незгодама луткарских јунака. Зоран Ристић каже да после његових представа деца излазе задовољна и насмејана. Он не жели да режира тужне представе, јер је деци на Косову доста туге и ограниченог кретања, као и немогућности да виде све оно што имају њихови вршњаци у цетралномј Србији и у региону.

Фото ГрачаницаОнлајн: Позориште младих

Од 1999. године, деца на Косову нису имали прилике да гледају луткарске представе, а још мање да их сами стварају, осим ако не гостује неко позориште из градова централне Србије. После Театра Гето, који је Ристић покренуо 2004. године и кроз који је прошло преко стотину младих људи, сада са истим толиким жаром и ентузијазмом, креће у нови почетак.

„Ми смо кренули са новим активностима, а то је Позориште младих, позориште које је везано за луткарске активности. Пала нам је напамет идеја да направимо неке нове приче и тренутно радимо луткарске представе, дакле представе за децу са луткама, Црвенкапу и Три прасета. Оно што је занинљиво, и ја се са тим први пут срећем, раније то нисам радио, тако да заједно са децом учим“, почиње причу Зоран Ристић у Дому културе у Лапљем Селу, где одржавају пробе. Ту је сада дом и Театра Гето.

Ристић каже да је предвидео да се представе ииграју у прешколским установама, прво у општини Грачаница, а касније и широм Косова и Метохије, наравно уколико деца то прихвате.

Позориште младих, како се зове његов нови пројекат, као ни Тетара Гето, нема адекватне услове за рад. Вежбају у сали Дома културе у Лапљем Селу, у којој вежбају и каратисти и кик боксери. Свако има свој термин, свој кутак и за све има места, али младим глумцама, уверили смо се, недостају основи услови за рад, оснони реквизити. По нашој скромној процени, за то и не треба много новца.

Фото ГрачаницаОнлајн: Позориште младих

„Услови су нам минимални и нема неких услова овде. Ово радимо уз помоћ штапа и канапа. Набавили смо некакве лутке које може купити свако дете у овим великим шоповима. Ову причу би пре свега требало да помогне општина и дирекција за културу и образовање, из простог разлога што је недостатак луткарских представа на овим просторима константан већ две деценије. Луткарске представе су овде пар пута гостовале из централне Србије и то је било веома добро примљено код деце јер деца су жељна таквог садржаја. Деца желе да виде анимиране лутке и да виде различите приче из тог домена. Ја сам се прихватио овог посла из простог разлога, зато што ни ја нисам имао искуства до сада. Ја ево овде са децом која седе поред вас, учим како анимирати лутке и како изрежирати представу да лутке покажу представу коју сам ја можда раније радио са живим глумцима, са децом, са младима. Искуство нам је сјајно, ево дружимо се скоро месец дана и већ смо при крају једне представе. Надам да ћемо за кратко време представу да дајемо у неком од обданишта, забавишта, уопште у предшколским институцијама које овде постоје.“

Атмосфера на пробама је одлична, кажу и деца, младе глумице које су први пут на позоришним даскама. Овај пут иза кулиса, као аниматори лутака, али касније, ко зна. Њихова је жеља да постану глумице, а њихов Ричи је ту да им помогне и кажу да то свесрдно ради. Није строг, каже једна од девојчица, има стрпљења.

Фото ГрачаницаОнлајн: Позориште младих

Једанаестогодишња Анастасија Илић на пробе у Лапље Село сваког дана долази из Преоца и једва чека да почну са извођењем представа за своје мале другаре у забавиштима и обдаништима широм Косова. Трему нема када глуми, али има пред камерама. Не замерамо јој, јер се глумом бави тек неколико недеља.

„Ричи није строг и пуно нам помаже када смо на проби. Много смо научили, он нам је много објаснио, објашњава нам по неколико пута. На пробама се сви слажемо и лепо се дружимо“, прича Анастасија пошто се мало опустила.

Анастасија Трајковић из Лапљег Села, први пут глуми и у Црвенкапи и игра баку и Црвенкапу.

„Поносна сам и дивно се осећам. Имам трему по мало, али сваким даном све мање. Моји родитељи су срећни што сам се одлучила да постанем глумица“, прилично самоуверено за својих 11 година наступа пред камерама Анастасија.

Фото ГрачаницаОнлајн: Позориште младих

Већину представа Театра гето, гледала је Аница Трајковић из Лапљег Села и на позив своје другарице која је у њему већ „реномирана глумица“, дошла је у Позориште мадих, одмах се уклопила и кренула са пробама за луткарску представу. Пресрећна је што је случајно свратила и остала.

„Ако ми добро крене и ако Ричи мисли да имам талента, моја жеља је да будем глумица. Само треба много рада и вежбе“, закључује Аница уз осмех.

Зоран Ристић пажљиво слуша своје младе глумице и чии нам се да их врло озбиљно схвата. Питамо га, одакле толика љубав према уметности за децу и одакле толико стрпљења за најмлађе.

„Овде годинама није постојало и сада не постоји систематско улагање у децу. Школе које постоје на овим просторима су једини излазак деце из њихових породица. Они оду на наставу, врате се кући и сви остали садржаји су буквално недоступни. Петанестак година моји вапаји за било каквим основним условима за рад са децом, не чују се и немају одјека тамо где би требало да се чују, али моја тврдоглавост пре свега, разлог је што не одустајем. Ко сам ја да деци одузимам детињство, ко си ти да одузимаш деци право на нешто кроз шта смо сви прошли кроз живот, а то су читање књига, позоришне представе, одлазак у биоскоп?! Хоћу да кажем да све оно што смо ми некада имали, сада не постоји. То је један од разлога, а има их много наравно. Разлог је и то што знам да ће ме деца наградити својим осмехом и да ће деца која гледају наше представе, отићи кући насмејана. Ја радим представе на које ће деца да дођу да се разоноде, да се насмеју и да одатле изађу задовољнија“, чини се да је једноставно објашњење Зорана Ристића.

Деца из Позоришта младих и њихов редитељ имају заиста скронмне жеље. Потребна им је сенографија, мало реквизита, разглас и лутке. Њихов план је да направе луткарску радионицу у којо би сами правили лутке, које би касније оживљавали на сцени.

Фото ГрачаницаОнлајн: Позориште младих

„Жеља нам је да направимо редован репертоар луткарских представа за децу, као и представа са живим глумцима. Деца и млади ће нам редовно долазити на представе само ако будемо неговали њихов укус“, закључује Ристић.

Уверили смо се, и деца глумци и деца у публици жељно очекују позоришне представе, како Театра Гето, тако и нове луткарске представе. За то је потребно минимално услова. Надамо се да међу нашим читаоцима има оних који могу да помогну.


Путујући неколико пута са члановима Театра Гето на представе широм Косова, приметили смо невероватну блискост и поверење између младих глумаца и њиховог редитеља.

„Кроз Театар Гето је прошло преко стотину деце. Када их њихови родитељи предају мени, значи да су сигурни да су их предали озбиљном човеку који ће о њима да води рачуна. О деци се бринем као да су моја сопствена. Присност садецом се ствара на пробама, поверење се ствара на дружењу, а то поверење се може изгубити за тренутак. Кроз позориште Гето је прошло на стотине деце и од њих сам само двоје деце, могу слободно да кажем, изгубио као људе, зато што су можда кренули некаквом странпутицом и дан- данас ми је тешко да помислим на ту причу или да говорим о тој причи. Остала деца су се снашла, или су се оженили, удали, засновали су своје породице, запослили су се, раде своје послове и добри су људи. Оно што је најбитније за мене, понављам, они су добри људи, носе позитивну енергију и васпитавају нове генерације своје, али и туђе деце. То је поента целе приче. Децу не можете лагати, децу не можете фолирати, можда једном или двапут, али ако примете да нисте искрени према њима, ту је крај приче. Они никада више неће стећи поверење у вас. Значи, ако их само једном, једном преварите, слажете или им кажете некакву неистину за коју они знају да је неистина, ту је крај сарадње и поверења“, каже Зоран Ристић.


Анђелка Ћуп