Pregled nedelje: Od izbora do izbora, nema izbora, njima fotelje a narodu svilen gajtan

Završiše se izbori, dobismo neke nove, neke stare poslanike, puno nam je srce. Ne moramo više da brinemo ko će da ima dnevnice, vozače, službene automobile. Sve je rešeno. U Evropu će nas voditi Ramuš ili Kurti, a tu je i već osamnaest godina nezaobilazni Tači. Sve ekspert do eksperta. U predizbornoj kampanji nismo čuli nijedan ekonomski program, niti garancije da će takozvane manjinske zajednice imati sva prava, prvenstveno da se vrate svojim kućama. Ali, nije još vreme za to, kažu, ocenjuju, procenjuju „vajni“ analitičari i predstavnci civilnog sektora.

U predizbornoj kampanji nijedan od političara Albanaca nije obišao ni jedno selo u kome žive Srbi, čisto da se uslika, ranije se tome baš polagalo na značaju. Nekada, pre nego su se „manjine“ integrisale, obilazili su ih predstavnici prištinskih vlasti, Bogami su se i traktori delili, a mediji beležili i i slikali. Srbe u gradovima nisu obilazili, jer tamo ih i nema, računaju, na sreću pa je tako, ostalo je još po malo Srba i Srpkinja po gradovima, ali je za njih bolje i bezbednije i bezbolnije da se ne zna gde žive. Uglavnom, albanski političari su se takmičili ko će više da pljuje po Srbiji, ko će više da naglasi da su Srbi beznačajni u ovom delu Evrope, a Boga mi i da priprete. Da se zna ko je gazda.

Kada sam već spomenula eksperte koji će predstavljati sve „narode i narodnosti“ na Kosovu, Srbe će predstavljati devet ili deset, nisam sigurna. Onaj deseti nije na jedinstvenoj Srpskoj listi, ali i ovih devet zajedno sa njim prezivaju se na ić i to ih ništa više ili manje ne čini čegovićima, kogovićima a ni radovićima. A za koga i čega rade, čuće se i videće se.

Piše: Anđelka Ćup

Uglavnom, tih deset poslanika bismo imali i bez trošenja para i predizborne kampanje, bez međusobnog pljuvanja. Imali bismo ih barem još u ovom izbornom ciklusu. Za sledeći se ne zna. Čak se i Isa Mustafa, takozvana umerena struja kosovske politike, nešto pobunio i ne sviđa mu se da Srbi imaju ta zagarantovana mesta. Pa kad su već ukinuta ili izgubljena ona rezervisana, što ne bi i zagarantovana? I šta će Srbima mesta u kosovskom parlamentu? Da se svađaju mogu i u kafanama, da jedni druge pljuje, imaju medije i novinare, svako svoje. Da se bore za srpske interese? Možda…

Sada nešto Srbi, mislim na političare, nisu zadovoljni rezulatima. Predsedik Srpske liste, Slavko Simić, koga nema na listi poslanika, reče da će se žaliti. Naravno u ime svih članova, ne u svoje ime. Ne brinem se ja za njega, naći će mu se već neko mesto ako ne bude poslanik. Biće savetnik ili zamenik ministra, ko zna, možda direktor, u krajnjem slučaju imaće još godinu dana poslaničku platu, „dok se ne snađe i iz političkog pređe u privatni život“, kako piše u skupštinskoj odluci.

Boga mi, nije ni lako da se odrekne neko privilegija, plaćenih ručkova i budžeta kojim raspolaže, a niko ga ne kontroliše. U svakom slučaju, Simić uvek može da se vrati svom drugu Aci Jablanoviću, ako ga ovaj primi i da kao nekada deluju zajedno, čas za, a čas protiv,čas za Srpsku, čas protiv nje, čas liberalno, čas radikalno, čas napredno.

Nešto me zabrinjava ova tišina. Niti se zna ko će da formira vladu, niti da li će Srbi da sklope koalicioni sporazum, da li će da ga potpisuju ili neće. A imali su već jednom koalicioni sporazum, sećate se? Rezultata tog sporazuma nema, barem ih mi ne vidimo. Možda neko od tih koji su razgovarali i sporazumevali se, ima neku vajdu, ko zna. A što li se ja brinem i šta nas, takozvane obične građane, briga ko će da formira vladu i ko će od Srba da bude ministar, zamenik ili savetnik? Što se mi brinemo da li će nečija sestra, brat, kum ili ne daj bože ljubavnica, da bude savetnik, ili da dobije neki vaučer ili građevinski materijal, neki stan od stranke? Ipak, moramo da se brinemo, jer se na taj način poboljšavaju porodični odnosi. A to nam je potrebno, jer su porodični i familijarni odnosi baš narušeni prodajom zemlje i podelom para od dedovine.

Da ne zaboravim, bio je i Vidovdan ove sedmice. Ove godine, na Gazimestanu još manje ljudi nego ranije, mislim Srba. Policija Kosova je sve organizovala, nema šta. Nije bilo incidenata, nisu skidali nikome majice, nisu oduzimali srpske zastave. A i kome više smeta ta šaka Srba koja maše srpskim zastavama i viče „Kosovo je Srbija“. Sloboda govora je zagarantovana, to su shvatili i na Kosovu i može svako da priča šta želi. Znate onaj Borin stih „Teoretski ljubav lepo zvuči, malčice je drukčije u praksi!“.

I kad smo već kod istine, zaista da li su oni izbori sa početka teksta, bili pokrajinski ili Republike Kosovo? Pitanje od milion dolara ili možda nije. A evo idu i lokalni izbori u oktobru. Kako će ih preživeti oni koji se ne zavadiše zbog podele para oko prodate dedovine, hoće li su u međuvremenu izmiriti još uvek zavađeni kumovi, komšije, kolege s posla i ostali… evo.. živa nisam…