Преглед недеље: Од избора до избора, нема избора, њима фотеље а народу свилен гајтан

Завршише се избори, добисмо неке нове, неке старе посланике, пуно нам је срце. Не морамо више да бринемо ко ће да има дневнице, возаче, службене аутомобиле. Све је решено. У Европу ће нас водити Рамуш или Курти, а ту је и већ осамнаест година незаобилазни Тачи. Све експерт до експерта. У предизборној кампањи нисмо чули ниједан економски програм, нити гаранције да ће такозване мањинске заједнице имати сва права, првенствено да се врате својим кућама. Али, није још време за то, кажу, оцењују, процењују „вајни“ аналитичари и представнци цивилног сектора.

У предизборној кампањи ниједан од политичара Албанаца није обишао ни једно село у коме живе Срби, чисто да се услика, раније се томе баш полагало на значају. Некада, пре него су се „мањине“ интегрисале, обилазили су их представници приштинских власти, Богами су се и трактори делили, а медији бележили и и сликали. Србе у градовима нису обилазили, јер тамо их и нема, рачунају, на срећу па је тако, остало је још по мало Срба и Српкиња по градовима, али је за њих боље и безбедније и безболније да се не зна где живе. Углавном, албански политичари су се такмичили ко ће више да пљује по Србији, ко ће више да нагласи да су Срби безначајни у овом делу Европе, а Бога ми и да припрете. Да се зна ко је газда.

Када сам већ споменула експерте који ће представљати све „народе и народности“ на Косову, Србе ће представљати девет или десет, нисам сигурна. Онај десети није на јединственој Српској листи, али и ових девет заједно са њим презивају се на ић и то их ништа више или мање не чини чеговићима, коговићима а ни радовићима. А за кога и чега раде, чуће се и видеће се.

Пише: Анђелка Ћуп

Углавном, тих десет посланика бисмо имали и без трошења пара и предизборне кампање, без међусобног пљувања. Имали бисмо их барем још у овом изборном циклусу. За следећи се не зна. Чак се и Иса Мустафа, такозвана умерена струја косовске политике, нешто побунио и не свиђа му се да Срби имају та загарантована места. Па кад су већ укинута или изгубљена она резервисана, што не би и загарантована? И шта ће Србима места у косовском парламенту? Да се свађају могу и у кафанама, да једни друге пљује, имају медије и новинаре, свако своје. Да се боре за српске интересе? Можда…

Сада нешто Срби, мислим на политичаре, нису задовољни резулатима. Председик Српске листе, Славко Симић, кога нема на листи посланика, рече да ће се жалити. Наравно у име свих чланова, не у своје име. Не бринем се ја за њега, наћи ће му се већ неко место ако не буде посланик. Биће саветник или заменик министра, ко зна, можда директор, у крајњем случају имаће још годину дана посланичку плату, „док се не снађе и из политичког пређе у приватни живот“, како пише у скупштинској одлуци.

Бога ми, није ни лако да се одрекне неко привилегија, плаћених ручкова и буџета којим располаже, а нико га не контролише. У сваком случају, Симић увек може да се врати свом другу Аци Јаблановићу, ако га овај прими и да као некада делују заједно, час за, а час против,час за Српску, час против ње, час либерално, час радикално, час напредно.

Нешто ме забрињава ова тишина. Нити се зна ко ће да формира владу, нити да ли ће Срби да склопе коалициони споразум, да ли ће да га потписују или неће. А имали су већ једном коалициони споразум, сећате се? Резултата тог споразума нема, барем их ми не видимо. Можда неко од тих који су разговарали и споразумевали се, има неку вајду, ко зна. А што ли се ја бринем и шта нас, такозване обичне грађане, брига ко ће да формира владу и ко ће од Срба да буде министар, заменик или саветник? Што се ми бринемо да ли ће нечија сестра, брат, кум или не дај боже љубавница, да буде саветник, или да добије неки ваучер или грађевински материјал, неки стан од странке? Ипак, морамо да се бринемо, јер се на тај начин побољшавају породични односи. А то нам је потребно, јер су породични и фамилијарни односи баш нарушени продајом земље и поделом пара од дедовине.

Да не заборавим, био је и Видовдан ове седмице. Ове године, на Газиместану још мање људи него раније, мислим Срба. Полиција Косова је све организовала, нема шта. Није било инцидената, нису скидали никоме мајице, нису одузимали српске заставе. А и коме више смета та шака Срба која маше српским заставама и виче „Косово је Србија“. Слобода говора је загарантована, то су схватили и на Косову и може свако да прича шта жели. Знате онај Борин стих „Теоретски љубав лепо звучи, малчице је друкчије у пракси!“.

И кад смо већ код истине, заиста да ли су они избори са почетка текста, били покрајински или Републике Косово? Питање од милион долара или можда није. А ево иду и локални избори у октобру. Како ће их преживети они који се не завадише због поделе пара око продате дедовине, хоће ли су у међувремену измирити још увек завађени кумови, комшије, колеге с посла и остали… ево.. жива нисам…