(Ne)rado ide Srbin u vojnike?

Upekla zvezda pa ne popušta, a ako ste mislili da se po letnjoj žegi ne dešava ništa, onda ste potpuno precenili i žegu i dešavanja. Ne samo da se dešava, već kuva i gori i govori da će ovo biti dugo, toplo i politički turbulentno leto. Iz dana u dan istina ne prestaje da nas lupa pesnicom po sred čela, još samo da zapeva Bora čorba:  „Neko ipak stražu čuva da nas vetar ne oduva.“ 

Piše: Ivan Miljković

Pesmu „Rado ide Srbin u vojnike“,  davno je napisao i kao koračnicu komponovao Josif Runjanin. Ovaj Srbin iz okoline Loznice, koji je živeo u Hrvatskoj, osim pomenute, napisao je i pesmu „Lijepa naša domovino“, poznatu kao sadašnju himnu Hrvatske.

Pitate se što vam sve ovo pričam. Samo zbog toga kako biste mogli da napravite jasnu razliku između dve pesme i dva autora. Prve, gde Srbin rado ide u vojnike i zelene bere lovorike i druge, nastale iz pera Bora Đorđevića koja je, meni izgleda, manje nadahnuta patriotizmom, a malo više realističnim slikama, potkrepljenih gorkim iskustvom.

                   Rado ide Srbin u vojnike,

                  dva ga vuku, a trojica tuku…

Frontmen grupe Riblja čorba je ove gotovo proročke stihove „šeretski“ smestio u ljubavnu pesmu. Da je Bora Čorba izrekao ogromnu istinu, koja u to vreme nije odgovarala ni vojnom vrhu, ni visokim funkcionerima SFRJ, meni je jasno kao dan. Sada je jasno i ko je iz te i takve SFRJ izvukao državu i državnost sebi, postaje jasnije zašto se neki i danas bore za granicu na moru. Razumemo ko se to kune u državu, a da pritom ne zna gde su mu granice, kome, kamo i za koliko su otišle fabrike izgrađene od narodnih para, ko širi teritoriju, ko je utvrđuje, kome od svega ne ostaše ni opanci ni obojci, pa ni pertle od čizama vojnih.

 

Od historijskog AVNOJ-a do izbegličkoj konvoja preko Nasredin odže

Narodu koji je preživeo raspad Titove države, rat u Bosni, Hrvatskoj, progone i stradanja, sankcije, bombardovanje, otimanje Kosova i Metohije, koji je pretekao 17. marta, doživeo samoproglašenje nezavisnog Kosova i ostao da svedočimo o „blagodetima“ neoliberalizma, sada je sve jasno kao dan. Jasno je i meni. Svima nam je jasno, ali sada je već kasno i koga je briga što je nama sada puklo pred očima.

Za onim čega nema ne vredi plakati, baš kao ni za prolivenim mlekom i razbijenim krčagom, mada je, sve više verujem u to, trebalo primeniti mudrost Nasredina hodže pa dete tući svaki put kad ga s krčagom pošalješ na izvor, preventive radi! Da na vreme shvati vrednost krčaga koji nosi u ruci i blaga koje u njemu sakuplja. Krčag smo razbili, voda iscurila, a blago nam ispred nosa odnose oni koji su nas na rat huškali i protiv kojih „nismo“ ratovali.

Foto: ilustracija

One države, a ni onog naroda odavno nema, druge se pesme čuju, drugi vetrovi Balkanom duvaju. A mi, gde smo to mi….

Eto nas, davimo se u sopstvenoj žabokrečini dok vodimo lažne internet ratove, živimo lažne živote i iliziju mira u zemlji kakavu od predaka nismo nasledili, sve misleći da potomcima ostvljamo bogatsvo. Od opsene i ne vidimo da smo rođenoj i nerođenoj deci sami bukagije namakli.

Za sve su nam krivi komunisti u čije se Avnojevske granice zaklinjemo i za koje smo i danas srpemni da krvarimo, zaudaramo na bedu i beznađe, ali nam je komšijski smrad uvek jači i nesnosniji.

U svoj toj kalamutnji i internet srbovanju pravimo se da ne vidimo kako nam Srbin ide u vojnike i to ne bilo koje vojske, već one koja se volšebno najavljuje, koja de fakto postoji,  fali još samo priznanje u Skupštini pa da stvar postane i de jure.

Foto: ilustracija

Ratova nam je dosta, ali vojske izgleda nije. Ponovo rado ide Srbin u vojnike i ne jedan, već „trojica“, toliko ih izbrojah listajući agencijske vesti. Ona „dvojica“ i ova šezdesetorica kadeta Bezbdnosnih snaga Kosova, a na njima uniforma, nova maskirna, kapa i na čelu znak buduće vojske.  Svi ko jedan po komandi salutiraju Hašimu Tačiju, među njima i ona „naša trojica“. Himna trešti sa razglasa, kosovska, uspravni, visoko podignutih čela svi, među njima i ona „naša trojica“. Zakletva se daje kosovska, zaklinju se i ova „naša trojica“, ne bila ni njima, ni nama sa njima, sudbina teška vazalska.

.