Закон о употреби језика у општини Лепосавић: Ако се разумемо и сарађујемо мање је проблема

Фото ГрачаницаОнлајн: Општина Лепосавић

Општина Лепосавић је крајем маја 2017. године расписала конкурс за општинске службенике, међу којима и за преводиоце. Најсевернија косовска општина нема зграду, градоначелник је смештен у канцеларији зграде Завода за социјално осигурање, као и његов заменик и запослени у Канцеларији за заједнице. На вратима канцеларија нема натписа ни на једном језику. У некадашњој згради општине, на којој на српском и енглеском пише СО Лепосавић, смештена је скупштинска сала и председник СО Лепосавић. Закон о употреби језика се не поштује, јер за то нема услова, тј. не постоји формирана преводилачка служба. Документа се Албанцима ипак издају на албанском, јер косовској општини Лепосавић у помоћ прискаче Министарство локалне самоуправе, како су нам рекли, а такође постоји кацеларија општине у албанском селу Шаљска Бистрица, где Албанци углавном завршавају административне послове. За постојање Канцеларије повереника за језике чуо је мали број Албанаца у општини Лепосавић, а за могућност жалбе уколико им је право на језик ускраћено, мештани три албанска села углавном не знају.

Пре рата је постојала обавезна двојезичност, а сада не знам

У општини Лепосавић, Закон о употреби језика којим се дефинише равноправност српског и албанског језика у службеној употреби, делимично се поштује. Међутим, око стотинак преосталих, углавном старијих, Албанаца који живе у селима Кошутово, Шаљска Бистрица и Церања, због економских и социјалних тешкоћа, како кажу, о праву на језик скоро и не размишљају. Сналазе се и тврде да немају неких већих проблема када оду у општину.

Фото ГрачаницаОнлајн: Анкета НВО ЦСД са мештанима села Церања

Албанци, мештани лепосавићке општине додају да сва потребна документа која издаје општина, добијају на свом матерњем, албанском језику. Када оду у седиште општине, у општинску администрацију, суд или полицију, углавном заврше посао, јер старији Албанци знају српски, док млађима увек неко помогне. Албанци уствари ретко и иду у општину, јер у селу Шаљска Бистрица имају месну канцеларију, у којој могу да заврше скоро све административне послове.

Мештани три села насељена Албанцима у општини Лепосавић се више сећају закона о језику који је важио пре рата и знају да је тада двојезичност била обавезна. Сада већина њих и не зна да постоји закон који на Косову регулише равноправну употребу српског и албанског, али су сигурни да неразумевање доводи до непоштовања и мањка толеранције.

„Пре рата је постојала двојезичност, а сада не знам. Али, што више језика знаш, боље је. Добро је ако има закон о језику, јер не иде да се затварају врата својим комшијама који не говоре твој језик“, прича Џафер Хаљиљи из Церање и каже да он и његове комшије из албанских села ретко иду у општину, јер имају месну канцеларију у Шаљској Бистрици, у коју долазе и Срби како би узели косовска документа. Каже да нема проблема када говори албански у Лепосавићу и говори га слободно.

„Раније смо ишли у општину, све је било двојезично, био је преводилац такође, а сада не знам како је. Али мора ипак да постоји неко ко брине за грађане који не знају српски а живе овде, као за оне што живе у Приштини, а не знају албански језик“, каже Фатмир из Шаљске Бистрице.

Јетиш Хаљиљи из Церање додаје да није чуо да постоји закон о језику и да у општинама мора да ради преводилац, али је сигуран да Албанци треба да уче српски, а Срби албански. Јетиш мисли да су политичари криви ако се не поштује право сваког становника Косова на свој језик.

Фото ГрачаницаОнлајн: Јетиш Хаљиљи, Церање

„Проблеми настају ако се као некада, не поштује двојезичност. Ако се разумемо и сарађујемо, мање је проблема, али ако се не разумемо, увек има проблема. Обични људи и грађани поштују све законе, па и двојезичност, али политичари неће да спроводе законе намерно“, каже један старији мештанин Церање.

Скупштинска и преводилачка служба не постоје, преводилац само на папиру

У Лепосавићу нисмо приметили саобраћајне знаке исписане на српском и албанском, као што и за албанска села не постоји никакав путоказ, исписан ни на албанском, ни на српском језику. Ни на улазу у села нема табли са двојезичним натписом.

Председник СО Лепосавић, Зоран Тодић, који није хтео да говори пред камерама, рекао нам је да би требало да питамо неког другог зашто општинске службе нису формиране. Тодић каже да зна које су законске обавезе општинске администрације када је у питању Закон о употреби језика, али да оне још увек нису спроведене.

„Скупштинска служба такође не постоји. Седнице су на српском, јер ми и немамо одборнике Албанце, а скупштинска документа углавном преводе запослени у Министартсву локалне самоуправе када нађу времена. Ми имамо запосленог преводиоца, којег ја никада нисам видео и који постоји само на папиру“, прича Тодић.

Фото ГрачаницаОнлајн: Скупштина општине Лепосавић

Невладине организације и цивилни сектор, али и медији у општини Лепосавић нису се до сада бавили темом Закона о употреби језика и његовим кршењем у својој општини. Бавили су се углавном непоштовањем закона када је у питању употреба српског језика на центалном нивоу. То нам потврђује и новинарка Сања Соврлић.

„Колико сам ја упозната, овде тај закон још увек није заживео и нису формирана одељења која би требало да се баве тим питањем. Претпостављам да се Лепосавић сматра новом локаланом самоуправом која још увек није у потпуности функционална. Морам да признам, када говоримо о употреби језика, више говоримо о употреби језика на централном нивоу. Тек када сте ви дошли и поставили то питање, почели смо да размишљамо о томе да се том темом треба бавити и на локалном нивоу. Није ми познато да се у Лепосавићу, али и уопште у општинама на северу Косова неко много бавио тим питањем и мислим да је то одлична тема и за медије и за невладин сектор“, каже Сања Соврлић.

Општина Лепосавић има два званична сајта, али ни на једном нема превода на албански језик: www.leposavic.net i www.opstinaleposavic.org. У најсевернијој косовској општини, осим на полицијској станици, нигде нема двојезичних натписа.


Повереник за језике Славиша Младеновић сматра да би поштовању Закона о употреби језика требало знатно озбиљије приступити.

Фото ГрачаницаОнлајн: Повереник за језике, Славиша Младеновић

„Став наше канцеларије јесте да је сваки језички прекршај кршење закона и да би га требало пријавити. Међутим, бојим се да у јавним управама у општинама постоје људи који на неки начин олако прелазе преко одређених пропуста и то оправдавају, било недостатком политичке подршке, било другим приоритетима. Сматрам да би људи према том проблему морали озбиљније да се поставе, да би морали да се мало озбиљније боре за своја права и да у ту борбу улажу више енергије. Превише је људи задовољно трнутним стањем, иако станје очигледно не ваља“, тврди Младеновић. 


(Ова репортажа је део пројекта „Право на језик – право на живот“, који је подржала Косовска фондација за отворено друштво из Приштине. Ставови, закључци и препоруке, изречени у репортажи, не изражавају неопходно и ставове Косовске фондације за отворено друштво).


Анђелка Ћуп

Save

Save

Save